U Skupštini Srbije obeleženo je krajem aprila pedeset godina od smrti Konrada Adenauera, državnika i vizionara koji je uspostavio temelj Evropske unije, uz poruku da su njegove ideje ujedinjene Evrope aktuelne i danas i da se izazovi mogu prevazići samo uz saradnju. Predsednica parlamenta Maja Gojković besedila je o Adenaueru nadahnuto skoro kao o Vorholu. Nije objasnila kako ćemo marljivo raditi na evropskim principima kad u njenoj partiji i koaliciji nema elementarnog konsenzusa o tim principima.

Jednom prilikom u Beču taman ispijamo vops i spremamo se za koncert Brusa Springstina to veče na „Prateru“ – kad zove Vuk Drašković. Kažem: „Vuče, oprostite u Beču sam, pa kad se vratim...“, a Vuk u romingu kaže: „Pazi samo, Zorane, da ne bude noga lička, a cipela bečka.“ Tako često u Srbiji biva kad imitiramo Zapad. Pa i u partijskom životu.

Ali krenimo redom:

U uskršnjim viđanjima s Vojskom (general Diković je na TV stajao odmah iza) i s patrijarhom Irinejom (korpa s crvenim jajima bila je na stolu u Patrijaršiji), Aleksandar Vučić je anticipirao predsedničku sabornost i stožernost. Možda je samo varljiv utisak da je Vučić nastupio kao državotvorni agnostik, ali i Crkvi je ponekad bitnija državotvornost, pa iako je sekularna (kako Vučić tvrdi), nego nedržavna duhovnost. Pa i ako je hrišćanska. Otuda je razumevanje obostrano. O svačemu su razgovarali, ali sigurno ne o tome kako je 1997. okončana drama s kordonom u Kolarčevoj ulici. Da li bi Irinej kao Pavle „razmakao“ taj kordon? A zašto bi o takvoj litiji i razmišljao kad Vučiću nikakvi kordoni nisu na pameti bili. Pa nisu ovo devedesete.

Uskršnji susreti s Vojskom sad su već tradicionalni, a pošto će Vučić uskoro biti i vrhovni komandant, imaće i dodatan simbolički značaj. Čak i analitičari koji su „agnostici“ mogu prevideti da je Dikovića na mesto načelnika Generalštaba postavio još Boris Tadić. Bilo je to vreme kad se intenzivno razmišljalo i o „velikoj koaliciji“ DS i SNS. Možda joj samo tad nije bilo vreme.

Lepih je podsticaja za analizu bilo nakon uskršnjih susreta. Vučić je posle sastanka s patrijarhom Irinejom ukazao da u stranci ima različitih ljudi, od građanskih liberala do nacionalista i komunista. Neko bi dodao i „ kolumnista“. Maltene kao kad je Konrad Adenauer pravio CDU (Hrišćansko–demokratsku uniju). Partija zbog šarolikosti ima različitih problema, kaže Vučić kao da moli za razumevanje zbog „sataraša“. Ne bismo da budemo cinični, ali u naprednjačkom „narodnom frontu“ ili „socijalističkom savezu“ (ako opseg proširimo na SPS i Pokret socijalista), kao da očajnički fali „demokratskog nacionalizma“, upravo onoga zbog čega je prokažen Vojislav Koštunica jer ortodoksni građanisti misle da je „demokratski nacionalizam“ samo podli oksimoron – logički kolaps. I dakako stranputica nelinearne srpske istorije.

foto: Asja Nikolić

U Skupštini Srbije obeleženo je krajem aprila pedeset godina od smrti Konrada Adenaueia, državnika i vizionaria koji je uspostavio temelj Evropske unije, uz poruku da su njegove ideje ujedinjene Evrope aktuelne i danas i da se izazovi mogu prevazići samo uz saradnju. na osnovu zajedničkih principa i vrednosti. Predsednica parlamenta Maja Gojković besedila je o Adenaueru nadahnuto pa skoro kao kad je besedila o Endiju Vorholu pre koji mesec. Nije objasnila kako ćemo marljivo raditi na evropskim principima kad u njenoj partiji i koaliciji ne postoji elementarni konsenzus o tim principima.

Evropski komesar Johanes Han, austrijski narodnjački brat naprednjaka, više puta je obradovao Vučića stavovima koje je prenosio iz Brisela, sigurno da je Vučiću milo i kad čuje lflanovo nesimpatisanje „Velike Albanije“, ma koliko da te mape ponekad deluju „vorholovski“, ali isti Han je preko Dačića poručio da je nužno da vlast uđe u raspravu (dijalog) s demonstrantima u Srbiji. Е, tu dolazimo do ozbiljne kolizije SNS i CDU.

Hajde da zavirimo malkice u Izvod iz Publikacije/Radnog papira Fondacije Konrad Adenauer „Narodnjačke i velike partije u Nemačkoj i u Evropi. Stanje i perspektive“ (2012), koji je priredila radna grupa „Zukun ft der Volksparteien“ (Budućnost narodnjački h partija).

Tu je reč o potencijalima partija u SR Nemačkoj koje su danas skoro pred gubljenjem statusa narodnjačkih partija. Isto tako, reč je i o pitanju, da li i kojim aktuelnim trendovima ove stranke mogu da se vrate. Narodnjačke partije su, svakako vrlo jasno, doprinele tome da se partijski sistem u SR Nemačkoj stabilizuje, kao i da se konsoliduje posleratna demokratija. Ove partije i njihova specifična struktura omogućile su ostvarivanje različitih ekonomskih, socijalnih, konfesionalnih i kulturnih interesa, kao ida se oni integrišu, reprezentuju, ujednače i sprovedu u politici koja je naišla na veliku podršku u društvu.

Da li danas Srpska napredna stranka doprinosi da se stabilizuje partijski sistem u Srbiji?

Relevantne nemačke diskusije o narodnjačkim partijama tvrde da ni CDU nije više „catch all“ partija već je to „beneflt all“ ili, u najmanju ruku – „benefit many“ partija, koja se više ne može osloniti na starije organizacione resurse. Ona sada služi velikom delu stanovništva, osluškuje ga, prepoznaje potrebe i interese građana. CDU je prva prava nemačka narodnjačka partija koja zastupa sve slojeve i grupe jednog društva, ona je vrednosno orijentisana ali i pragmatično–ideološka, ona je spremna da preuzme celokupnu društvenu odgovornost, odnosno svedržavnu odgovornost, i sastoji se od manje izdiferenciranih organizacionih struktura (gusta mreža lokalnih udruženja, unutarpartijskih udruženja i radnih kružoka).

foto: Asja Nikolić

Е, sad pazite ovo: Narodnjačke partije imaju tri motivaciona nivoa: zbog Hanove sugestije, ističemo prvo drugi nivo – a to je da partija „mora da bude u dijalogu sa građanima“.

To znači, preciziraju nemački demohrišćani, da partije ove provenijencije „ne treba da čekaju da im ljudi priđu, već one treba da krenu ka ljudima“. Znači, treba krenuti u susret demonstrantima a ne čekati njihovu grešku, ili jedva prikrivati želju da se i oni povežu sa projektom „Velike Albanije“ jer mu idu naruku podrivajući srpsko jedinstvo – kriptosabornost.

Da se vratimo na prvi nivo: narodnjačke partije moraju da „prave politiku za ljude“. U budućnosti će narodnjačke partije biti merene nivoom usluga prema građanima, a ne brojnošću članstva. Zbog toga je neophodna sposobnost strateškog promišljanja. Narodnjačka partija mora biti izdiferencirana jer predstavlja mnogobrojnost i reprezentuje različite zahteve.

Treći nivo je organizacija i participacija. Ovde nije više reč o „članovima“ ili „delegatskom principu“, već o „principu saradnje“. Vrednosti privlače, služe kao orijentiri, ali stranka se mora dalje otvoriti, i to pre svega prema mladim ljudima i onima čija je političnost uopšteno upitna. Građani se angažuju tamo gde mogu da dožive da njihove akcije deluju.

Ali, po toj logici, da se SNS ovako ponaša ра ona bi morala da vodi proteste protiv rušenja u Savamali. Partija koja stvara politiku za ljude (benefit all partija), u srpskim uslovima se svodi na politiku „namirivanja“ članstva. Doduše, po procenama Statističkog zavoda Nemačke, između 60 i 67 odsto Nemaca pripada srednjoj klasi. To je, zajedno, oko pedeset miliona punoletnih. Međutim, tek je dvanaest miliona njih glasalo za CDU. U srednjem sloju leži potencijal za narodnjačke partije, naročito za  CDU.

Koliko je SNS predstavnik srednjeg sloja i koliki je taj sloj u Srbiji? Umesto plebiscitarne podrške lideru ur-gentniji je konsenzus o temeljnim vrednostima među partnerima reformi u socijalnoj strukturi društva. Umesto radikalskog recidiviranja, naprednjacima je potrebna avangardnost koju oni nikako da porode. Ili preuzmu.

Naprednjačko preuzimanje karijerista iz DOS može kratkoročno da stabilizuje partiju jer konvertiti karijerizmom i lukrativnošću smanjuju „solunašku“ žuč u partiji. Slično važi i za prepariranje koalicionih partnera. Mada, treba praviti razliku između botova i borgova. Botovi su relativno razumljivi ešaloni stranačkog agit-propa, dok fanovi „Star Treka“ (Zvezdanih staza) dobro znaju ko su borgovi (odnosno ko je Borg), i mnogi konvertiti, najčešće stare dosmanlije, umesto u “catch all” partiji završe u naprednjačkoj Borg organizaciji.

Borg je zastrašujuće usmeren ka cilju. Borgova kocka (svemirski brod) putem komunikacijske linije uspostavlja odnose s brodom koji susreće. Nekad je to i „Enterprajz“ kao ponos Federacije. Dakle, Borg kaže pri susretu: „Mi smo Borg. Postojanje kakvo poznajete svršeno je. Vaše ćemo biološke i tehnološke osobenosti pridodati svojima. Otpor je uzaludan.“ Otuda o mnogim „dosmanlijama“ asimilovanim od Vučićevog režima možemo govoriti kao o borgovima koji su evolutivno neuporedivo iznad botovskih legija. N