Vukajlija ovako objašnjava značenje glose „od komarca napraviti magarca“: „od obične sitnice, nebitne stvari, napraviti veliki problem, a tu sitnicu preuveličati toliko da ta sitnica više neće biti nevažna već ozbiljna stvar. Patološki lažovi obično vole da farbaju i preuveličavaju stvari, to nekad može dovesti do ozbiljnog problema.“ Reklo bi se, šekspirovski „Mnogo buke ni oko čega“ ili po naški: „Predsednički izbori 2. april 2017.“

Pao sneg i svaka zverka pokazala trag

Ima naš narod poslovicu za objašnjenje nepoznatog, poslovicu za razumevanja, poslovicu za utehu „jer se tako dešava oduvek“, poslovice za potvrdu onoga što mislimo… Pa su tako tu poslovice i za crno i za belo, i za dan i za noć, i za loše i za dobro… Otuda „Ne pada sneg da prekrije breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag“ ali i „Sneg trag zameće“, kao i ona „Padne sneg, vidimo tragove, a onda dune južnjak i sve nestane“. Ne znam da li sve navedeno ima veze sa ovim predsedničkim izborima, ali mi se po glavi vrzmaju ove poslovice kad god o izborima nešto zapisujem.

Šta je pokazala kampanja? Odgovor je: Sve! Sami izbori, pak, nisu pokazali ništa drugo do ono što smo već viđali i što smo videli u kampanji! U stvari, nema ničeg novog, ali je sve postalo vidljivije („Ne pada sneg…“).

• Puna podrška procesima prekarizacije rada i radničkog života pod maskom svekolikih reformi, većeg zapošljavanja, višeg standarda; u obećanjima dominiraju ekonometrijski parametri, dok su zanemareni svi socijalni, politički i drugi aspekti dobrog društva i dobrog života (za „tikun olam“, što bi rekli Jevreji);
• Još jedan (izborni) poraz gubitničke (radničke) klase; nisu u pitanju samo radnici koji sada rade (stalno, povremeno, privremeno, nadničarski), već i oni koji su nekada radili (tzv. penzioneri) i oni koji će tek raditi ili neće imati tu priliku (nezaposleni, povremeno zaposleni, otpušteni…);
• Dominacija famozne post-istine (tj. istine zapretene poluistinama i lažima); uništavanje kriterijuma za razlikovanje stvarnih od lažnih podataka; zbrka i mešanje i onoga što jeste i onoga što nije; namerno pravljenje galimatijasa…
• Trijumf političkih partija desnice i urušavanje pa i krah stranaka levice i centra (zaboravite imena partija, gledajte šta rade); raznobojne partije na vlasti, raznobojne partije u opoziciji. I dok partije na vlasti objedinjava snažna želja da se bude u vlasti, dotle partije u opoziciji razdvaja njihova zvanična ideologija a još više međusobna sumnjičavost zbog ambivalentnog odnosa prema dominantnoj partiji;
• Eskalacija zloupotrebe moći, od finansijske moći sve do fizičke sile; moć je sve manje kontrolisani; urušava se podela vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu – vlast je jedna; moć postaje sve bahatija a čovek sve nemoćniji;
• Urušavanje javnosti, „javnog čoveka“, dijaloga, javne rasprave, akademske „zajednice“ i tabloidizacija javnog života;
• U javnom životu sve je prisutnija manihejska podela na naše i njihovi, na nas koji smo svetlo i njih koji su tama, na nas koji smo apsolutno dobro i njih koji su apsolutno zlo. Ono što mi vidimo u njima, to oni vide u nama; pa tako i partije na vlasti i partije u opoziciji i partije izmedju vlasti i opozicije. Tako se u predizbornoj kampanji pokušalo sa nametanjem manihejstva, ali nije bilo uslova da se desi ono što je A. Vučić priželjkivao: Sam protiv svih. Niti je on sam, niti su ti svi drugi na istoj strani sveta!
• Poslednja opomena opozicijskim partijama koju je dao i daje Beli Preletačević alijas Luka Maksimović. I pored toga što je “Neozbiljan kandidat za ozbiljno mesto, ili baš sasvim obrnuto” (samojako.rs), opomena opoziciji i javnim ljudima je sasvim ozbiljna.

Izborni pobednici

Nisam siguran da li će pobednici predstojećih izbora biti Aleksandar Vučić i Vojislav Šešelj ili Aleksandar Vučić i Luka Maksimović. Ima razloga i za jednu i za drugu tvrdnju, iako je u političkoj stvarnosti nesporno da će biti potvrđeno apsolutno vođstvo Aleksandra Vučića: On je dobio ono što je tražio (još jednu) legitimaciju svog vođstva. Ovi izbori su upravo to još jedna legitimacija postojeće strukture političke moći. Kasno je posle izbora iznositi argumentaciju radi delegitimizacije te moći. I ozbiljni razlozi osporavanja koji se vezuju za autoritarni i populistički karakter te vlasti bivaju odbačeni zbog neblagovremenosti. Posle izbora nema kajanja…Niti su argumenti iznošeni kada je to bilo potrebno, niti su imali karakter ozbiljnog osporavanja tipa aktualne vlasti, već su pre imali karakter kafanskog prepucavanja.

Međusobna satanizacija uništava svaku političku komunikaciju i onaj neophodni minimum sinergije u radu za opšte dobro. Kad se pod jednu opciju podvede sve što nije dobro i sve što je laž i zlo, a onda se drugoj opciji uzvrati da su strani plaćenici ili plaćenici domaćih tajkuna, onda ta vrsta neprijateljstva izlazi iz sfere politike i približava se društvenoj patologiji. To je ono manihekstvo koje smo pominjali i u kojem nema šansi da neki od 10 kandidata vidi nešto dobro u političkom profilu Aleksandra Vučića (osim ako nisu iz iste političke porodice), niti da Aleksandar Vučić vidi nešto dobro u nekom od 10 kandidata (osim ako nisu iz iste političke porodice).

Manihejska politička scena nastaje na široko raspostranjenoj podaničkoj kulturi u kojoj dominira autorarna orijentacija koja izrasta iz jedne vrednosne zbrke i mešavine svega i svačega. Tu je i zbrkani odnos prema demokratiji i antipartizam i antipolitika i etnička distanca i antielitizam i antiintelektualizam… U takvoj situaciji nema pravih izbora jer se izbor vođe nameće kao rezultat „duha vremena“ i naših želja za poznatim rešenjima, za čvrstom rukom, za redom i percipiranom neredu. „Red, rad i disciplina“ je naša opsesija (pogotovo ako nisam baš ja u pitanju). Poznata je naša želja za jednim vođom; za putovođom, mesijom. Tu je nada i tu je sigurnost. Nada se vezuje za Aleksandra Vučića a ne za Jovana Jovanovića.

U takvoj situaciji najlakše je okriviti glasnika i tu ne pomaže ono čuveno: Ne nuntium necare!

Ubiti glasonošu

Izborna kampanja je napravila i jednu malu kolateralnu štetu. Iznela je na još crnji glas istraživače javnog mnenja. Oni su krivi za svačiji izborni poraz. Daleko bilo, kao da smo u srednjem veku i kao da nas optužuju za veštičarenje. Nadam se da naši istraživači ne sanjaju inkvizaciju ili salemske veštice. (Naš Salem bilo je selo Žabari u Karađorđevo vreme, a naša salemska veštica bila je neka Pauna koju su po zapovesti Vožda, privezali uz ražanj i pekli je „između dve vatre”.)

Da li je posao istraživača da saopšti rezultate svog istraživanja, bez obzira na to da li će ti rezultati podsticati optimizam jednih i defetizam drugih, širite nevericu… ili jačati motivaciju. Ili, ništa od toga jer se precenjuje uticaj izbornih prognoza na ponašanje birača.

Dešava se istraživačima da sa nelagodom iznose rezultate svojih istraživanja kada su ti nalazi drukčiji od njihovih vrednosnih i političkih uverenja. Naravno da ne dolazi u pitanje prećutkivanje takvih nalaza. U takvim slučajevima javlja se snažna potreba da se naglasi da istraživač ima drukčije mnenje od većine građana, sve zbog bojazni da neko ne pomisli kako istraživač iznosi svoja opedeljenja a ne opredeljenja građana.

Potom se tu javlja još složeniji problem, da li to objavljivanje istraživačkih rezultata utiče na ponašanje građana? Da li se građani ponašaju konformistički i prisvajaju i poistovećuju se sa većinskim mnenjem? Pa zaista, zar građani nađu baš istraživače da se konformiraju sa njihovim rezultatima, pored svih drugih autoriteta, od prvog predsedničkog kandidata do poslednje starlete!

Ko će pobediti? Naravno da znam. Ko će biti drugi, a ko poslednji? Ne znam! Da li znam šta ja želim? Naravno da znam! Moja minimalistička želja je da bude drugog kruga i da pobedi moj favorit ili moj drugi favorit jer sam uveren da samo tako Srbija dolazi na put koji vodi prostojnom životu ovog naroda i na put ka pristojnoj državi. Da li verujem da će se moja izborna želja ostvariti? Ne verujem, jer po svemu sudeći većina gađana Srbije hoće nekog drugog. I to je legitimno, sviđalo se to vama ili meni! Legitimno je i što svoje želje iskazuju one sile koje upravljaju našim „zadobijanjem“ polukolonijalnog statusa. Njima se može, a mi teško da išta možemo!

Zaključak: Mnogo buke ni oko čega!

Ne znam zašto mi se uz nekoliko poslednjih predsedničkih izbora nameće upravo taj lajtmotiv: velika bezrazložna buka. Možda zbog onog što kažu da je ovo Šekspirovo delo komedija sa strukturom tragedije, ili tako nešto! Ipak bilo je snega i tragovi su se pokazali (pokušao sam da ih zbojim na početku ovog teksta).

Da li će se nakon predsedničkih izbora izmeniti struktura realne moći u Srbiji? Da li će da se izmeni hijerarhija srpskih moćnika? Neće ni jedno ni drugo. Pa zašto onda vika i buka?

Izborna kampanja svakog ozbiljnog kandidata sačinjena je od suočeljavanja priče o lošoj prošlosti i obećanja dobre budućnosti. Tu je na delu kritička ili kritizerska reinterpretacija efekata do-izborne vlasti naspram koje se kreira virtuelna budućnost dobrog društva i lepog života. Prateći momenat je suprotstavljanje konkurentima, bilo ozbiljnom argumentacijom bilo pljuvanjem, a najčešće mešavinom jednog i drugog.

Koliko se zamišlja dobra budućnost, toliko se izmišlja loša prošlost. A niti je prošlost toliko loša, a pogotovu budućnost nije toliko dobra.

Poenta je na zavodniku i zavođenju. Najuspešniji u tom poslu ovoga puta bio je i jeste Aleksandar Vučić.