Berlinski zid 30 godina kasnije

Vikend analiza Jasmine Lukač

Ivica Dačić mogao je biti danas potpredsednik Evropske komisije, a Aljbin Kurti potpredsednik Vlade Srbije koji dočekuje Sergeja Lavrova i Mariju Zaharovu, da je Slobodan Milošević 1989. uradio isto što i sada Dačić u Ujedinjenim nacijama.

Berlinski

Berlinski zid 30 godina kasnije

Vikend analiza Jasmine Lukač

Ivica Dačić mogao je biti danas potpredsednik Evropske komisije, a Aljbin Kurti potpredsednik Vlade Srbije koji dočekuje Sergeja Lavrova i Mariju Zaharovu, da je Slobodan Milošević 1989. uradio isto što i sada Dačić u Ujedinjenim nacijama.

autor teksta
Jasmina Lukač | Demostat | Beograd 2. Nov 2019 | Analize

Da je Milošević u osvit pada Berlinskog zida u novembru te godine došao posle mitinga na Gazimestanu u čast 600. godišnjice kosovske bitke kod političkih predstavnika Albanaca. Kod onih koji su predvodili demonstracije od 1981. protiv vlasti u Beogradu i da je njima – svojim političkim protivnicima izgovorio nešto slično što je neko veče Ivica Dačić rekao kosovskoj zvaničnici Vljori Čitaku usred Njujorka: država Srbija je vaša, koliko i naša, u njene matične knjige ste upisani (na oba jezika), i iz njene kase se plaćaju zajednički dugovi. Dakle, da vidimo šta tražite i šta možemo da vam damo. U takvoj izmaštanoj istoriji kakva se nije dogodila, Aleksandar Vučić bi sada najverovatnije bio direktor RTS-a ili sopstvene velike komercijalne televizije – gledanije i od TV Pinka.

Ono što se isprečilo između te izmaštane istorije i stvarnosti, između ostalog, jeste kako je izazvan pad Berlinskog zida. Reč je o globalnoj društvenoj promeni, ali u osnovi vrlo prostoj: rođen je novi savez dotadašnjih protivnika. I to ne samo sa obe strane zida, nego što je važnije unutar država zidom podeljenog sveta. Na primeru Jugoslavije i Sovjetskog Saveza to je bio savez zasnovan na materijalnoj koristi između onih koji po prirodi uređenja nikad ne bi trebalo da se udruže. Delovi vladajućeg i povlašćenog sloja komunista oličeni u Miloševiću, koji su kršili sve dotadašnje privredne zakone, udružili su se sa onima koji su radili to isto sa drugim zakonima. U vreme kada je Miloševićeva generacija vodila velike firme i banke ustanovljena je zloupotreba službenog položaja kao način poslovanja i lične veze radi zaštite od svakog suda. Ideologija radničkih prava potpuno je pogažena, uostalom biznismen Miroslav Mišković se u svojoj knjizi hvali kako nikada nije razgovarao ni sa jednim predstavnikom radničkog saveta, i kako su kada uđe u krug preduzeća u kome je bio direktor, svi radnici morali da stanu mirno i – da ne gledaju u njega. Jedna vrsta zloupotrebe traži lanac drugih i zato se taj gornji sloj komunista lako uvezao sa dotadašnjim političkim osuđenicima i zatvorenicima, poput Vojislava Šešelja, ali i klasičnim kriminalcima poput Željka Ražnatovića Arkana, i drugih. U ideološkom smislu partizani su “poslovali” sa četnicima, inforbirovcima (i “stranim okupatorima”), i banditima, živeći bahatije od buržoazije i to svoje perverzno lično zadovoljstvo prikazivali kao političku slobodu. Tako je stvoren novi sloj – klasa globanih bogataša - koji “nosi” društvene promene proteklih decenija, i u čijoj osnovi je s obzirom na nastanak upotrebni i interesni odnos prema svemu. Prema ljudima, zakonima, dobrima…

Na pomolu se ne vidi nikakav novi savez koji bi ih mogao smeniti. Nema povezivanja iz vladajućeg (bogataškog) sloja sa nezadovoljnim delovima stanovništva, koje bi izrodilo potres.

Barem taj novi savez ne vide oni koji bi morali da ga vide poput sociologa Jove Bakića. Njegov “nalaz” vrlo popularan u opozicionoj javnosti u Srbiji da će grupe građana na ulici juriti grupe bahatih vlastodržaca, nema razradu. To je prikaz filmskih scena, a ne uvid ko su tačno “građani”, da li su to prosvetni radnici, oni koje su izvršitelji zbog bankarskih dugova izbacili na ulicu, gej aktivisti ili već koji je to sloj ljudi koji će nositi promenu, kako će se organizovati, i naravno, odakle će mu doći oružje. U Bakićevskom šturom viđenju to su više neke zombi grupe, nego što je reč o toliko zazivanoj grupi nesalomivih tužilaca i policajaca. Uostalom, imao je to i Vučić, zvala se Radna grupa od više od stotinu ljudi u Palati Srbije i upotebljena je za jak privid da je okret, od pravca koji teče još od Berlinskog zida, moguć.

Bakićevo odustvo pravovremenog naučnog zaključka nije novost, to je intelektualna srpska tradicija. Jer, dok su se komunisti Miloševićevog profila organizovali radi sticanja bogatstva i moći sa svima koji su se za taj cilj dali upotrebiti, intelektualna elita se u vreme pada Berlinskog zida i nakon toga, zanosila Filozofijom palanke Radomira Konstatinovića. Zanosila, jer koliko u to vreme u svetu se uspostavljao Internet i društvene mreže, koji će planetu svakako pretvoriti u globalnu palanku, pošto je prethodno zahvaljujući televiziji postala “globalno selo”.

Na sličan prevaziđen način, sada decenijama nakon pada Berlinskog zida i kraja Hladnog rata, na nivou dnevne politike, i dalje se razmatraju razni “novi aktivizmi”. Reč je o običnim tribinama, kakve su se recimo u ono vreme održavale u Studentskom kulturnom centru, i u drugim prašnjavim salama, sa nazovi protivnicima vlasti, koje reč “novi” zaslužuju samo time što se uživo prenose preko Fejsbuka, a posle dele preko drugih društvenih mreža. Nove su u tom smislu što svako može biti “posetilac” tribine, tako što će snimak pogledati na telefonu. Ali, čak i tu izostaje svaki ozbiljan i organizovan napor. Jer, u Srbiji nije bilo ničeg sličnog poput grupe na društvenim mrežama Demokratski cunami, koja je uspela da pokrene masovne (i nacionalno obojene) demonstracije u Barseloni zbog presude katalonskim liderima za pokušaj otcepljenja. Mi smo ove godine imali grupu uglednika Samoodbrana koja je na Tviteru objavila dve fotografije uglednih ličnosti koje javno istupaju protiv Vučića i – sem toga opipljivo ništa. Obećanja da će raditi na pronalaženju mladih političara poput Aleksandre Oktavije Kortez u Americi, ravne su obećanju da će pronaći boljeg glumca od Aleksandra Vučića. Otprilike kao da je aktivizam isto što i lov na mlade talente u sklopu šireg rijaliti programa.

Na klasičnoj političkoj sceni situacija je slična, opoziciona politika je ostala zaglavljena i neodlučna između makedonskog i ukrajinskog scenarija. Za makedonski scenario trenutak je propušten tokom zimskih protesta, koji ulaze u punu godinu dana ali tako što su poprimili oblik studentskih okupljanja na koja svraćaju i stariji. Makedonski scenario bio je moguć, da je bilo nekog dovoljno iskusnog i odlučnog da ga sprovede, u vikendu 16. i 17. marta, kada su demonstranti ušli u RTS, i kada je Vučićeva i policija Nebojše Stefanovića počela da hapsi. Tada je bio trenutak da se ispostavi jednostavan zahtev – da se u izborni proces uključi i opozcija, što je suština pominjanog Pržinskog sporazuma iz Makedonije. Umesto besmislenog “Stručnog tima” protesta za medijske uslove, možda i isto tako besmislenog Sporazuma sa narodom, trebalo je, sada je jasno, tražiti da u Vladu, tokom sprovođenja izbora, uđu predstavnici iz opozicije u protestu. Kao što u Makedoniji izbore, prema dogovoru sa EU sprovodi tehnička vlada. Umesto takvih zahteva, protest je praktično okončan velikim klasičnim mitingom 13. aprila u Beogradu. Za taj miting ne može da se kaže da je besmislen samo zato što je pokazao koliko je Vučiću i SNS-u napeto da svaki put pokreću partijsku mašinu da bi okupili više ljudi, ali i zato što su počele da stižu prekršajne prijave za njegovo organizovanje. Takva prijava Bošku Obradoviću iz Dveri služi tome da vlast namiri sama sebe, odnosno da biračima SNS-a, kojima se opozicionari predstavljaju kao izgrednici, pokaže da nešto protiv izgrednika i radi. Ipak, i takvo prekršajno kažnjavanje opozicija može da koristi u dokazivanju spolja da je pod udarom autokratskog režima.

I drugi promašen scenario ukrajinski – nije onaj koji naprednjaci najviše pominju, a to je tragičan sukob na demonstracijama na Majdanu kao uvod u rat sa Rusijom, već pobeda glumca-komičara na predsedničkim izborima. U našem slučaju glumački par Sergej i Branislav Trifunović u svojstvu vođa opozicije, jedino dobacuju do privatnog pozorišta, koje može imati i publiku u Skupštini, u slučaju da Pokret slobodnih građana izađe na izbore i domaši cenzus od 5 odsto.

Komentari
Analize
Građanskih protesta ove zime (ne)će biti
Građanskih protesta ove zime (ne)će biti

Dva vikenda u aprilu bila su presudna da presuši rešenost i broj d...

Berlinski zid 30 godina kasnije
Berlinski zid 30 godina kasnije

Da je Milošević u osvit pada Berlinskog zida u novembru te godine do&sca...

Za i protiv Evrope
Za i protiv Evrope

Za Aleksandra Vučića predlog Emanuela Makrona o novom načinu pregovara za ula...

Timoti Les: Nova reorganizacija Balkana
Timoti Les: Nova reorganizacija Balkana

1) Uvod *Želeo bih da počnem upozorenjem - budući da danas pričamo o zamr&s...

Mogućnost odlaska Zorana Zaeva
Mogućnost odlaska Zorana Zaeva

Zoran Zaev je krenuo u susret događajima – umesto da vest bude kako Sever...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

2019. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web