Budući da to svakako ne može biti Milo Đukanović, jasno je da će to morati da uradi Aleksandar Vučić. A predsednika Srbije kao da “hoće istorija”, odnosno hoće ga politički posao, budući da se njemu nameštaju okolnosti onako kako nisu mogli ni da sanjaju njegovi prethodnici na Andrićevom vencu.

Primećivalo se i te kako da Vučić od kako je Srpska napredna stranka došla na vlast, nije boravio ni jednom u zvaničnoj poseti Crnoj Gori. Po dolasku SNS na vlast 2013. tadašnji predsednik Tomislav Nikolić putovao je u CG gde ga je svečano dočekao kolega Filip Vujanović. Đukanoviću je te godine kao premijeru domaćin bio predsednik Vlade Ivica Dačić. Zajednička ocena glasila je da je najteže vreme u odnosima Beograda i Podgorice prošlost.

U međuvremenu Vučić i Đukanović su se redovno viđali na međunarodnim forumima, na jednom od takvih skupova se Đukanović pojavio i u Beogradu, odgovarajući i na pitanja novinara.

Ali, već neko vreme se govori o povratku prošlosti i teških odnosa između Beograda i Podgorice. Navodno, odnosi su počeli da se kvare nakon 2017. i predsedničkih izbora u Srbiji, na kojima Vučićeva najveća pobeda nije ta što je u prvom krugu ubedljivo pobedio glavnog kandidata opozicije Sašu Jankovića i ostale izazivače. Već se tumači da je on pravu političku bitku dobio pre samih izbora, time što je uspeo da “skloni” Nikolića iz trke za drugi mandat i iz politike, tako da ne dođe ni do najmanjeg loma unutar SNS-a. I to uspeo na način da svoj predsednički mandat predstavi kao “prirodni” nastavak Nikolićevog, dakle kao kontinuitet, a ne kao nekakav politički prekid. A bilo je ideja, da se pravi od Nikolića radikalni otklon i to još u jesen 2016. prilikom crnogorskih parlamentarnih izbora. Ideja je bila i da se Nikoliću pripiše međunarodno dogovoranje o budućem velikom cilju – ujedinjenju “sprskih država”: Srbije, Crne Gore i Republike Srpske. Dogovaranje iza leđa Vučiću i Evropskoj uniji.

Od te priče nije bilo ništa. Vučić je vrlo ovlašno i vešto podržao “element inostranosti” u aferi “državni udar” na izborni dan u Crnoj Gori. I to u meri dovoljnoj da Đukanović ima uverljivu potvrdu pred svojim biračima, i istovremeno dovoljno neuverljivu za većinsku javnost Srbije.

Ubrzo nakon toga, tokom te 2017. godine, kako je to isticano i u istraživanjima Demostata, došlo je do političke podele, ne po strankama, nego po tri apela. Jedan je bio apel javnih ličnosti iz građanske aktivističke sfere koji su podržali predsedničku kandidaturu Saše Jankovića – apel 100. Drugi je bio apel više od hiljadu potpisnika koji su podržali Vučića za predsednika. Treći je bio apel za očuvanje Kosova i Metohije koji je potpisima podržao i značajan broj sveštenih lica. Najveći politički prostor tada se pripisivao apelu za Vučića, budući da se očekivao neki konačni sporazum o Kosovu koji je mogao da pretegne na jednu ili na drugu stranu. I to zavisno od Vučićeve odluke. Rasplet, da pretegne ka jankovićevcima koji su stava da je Kosovo nezavisno i da Srbija treba da napravi sama sa sobom kompromis, činio se izvesnijim. Međutim, mogućnost pretezanja na suprotnu stranu, da Vučić odbije dogovor o Kosovu što bi značilo da pretezanje ka “čuvarima KiM” niko nije potpuno isključivao.

^{Foto: SRNA}

Ova podela po tri apela, u krizi otvorenoj protestima pravoslavnih vernika u Crnoj Gori, zbog spornog zakona o slobodi veropispovesti, oživela je sada u sličnom obliku. Ono što je bio apel 100 za Jankovića, sada je apel 88, koji tvrdi da se zvanični Beograd, uključujući i najveće srpske opozicione stranke, na nedopustiv način meša u unutrašnja pitanja države Crne Gore. Nasuprot tome, ono što je bio apel za očuvanje KiM, sada je apel za odbranu Srpske pravoslavne crkve u CG. Vučić je u sadašnjoj situaciji, apel sam po sebi, njegova najavljena poseta za Badnje veče Crnoj Gori, nosi sa sobom sav legitimitet njegove vlasti, natpolovičnu podršku koju osvaja na izborima.

Ideja pojedinih potpisnika apela 88 da bi Podgorica mogla da uskrati Vučiću gostoprimstvo jeste poput saveta da vatru treba gasiti benzinom. Uostalom, izgleda da je u oktobru 2019. i sam patrijarh SPC Irinej pokušao da u Crnoj Gori sprovede neku posredničku misiju tokom svoje višednevne posete crkvama i manastrima, ali uzalud. Zvaničnici u Podgorici listom su izbegli ovaj susret, otpor gostoprimstvu je pružio i premijer Duško Marković, koji važi za nekog ko bi se mogao tiho, vrlo tiho, suprotstaviti Đukanoviću. Marković je sada više puta uputio mitropolitu Amfilohiju opomenu da ne podstiče nerede, odnosno da ne organizuje demonstracije, što znači da Vučićeva poseta može predstavljati jedini način da se Božić u Crnoj Gori provede mirno. Jasno je da mira u slučaju da Amfilohije ili bilo ko od sveštenika bude uhapšen, ne bi bilo.

Sva pažnja usmeriće se na taj događaj, na detalje dolaska ili nedolaska i otkazivanja , predsednika Srbiije, i na Vučićeve uobičajeno široke i opšte poruke, koje svako može da tumači po volji. Pružiće, što je najvažnije, priliku onima koji vode proteste da nakon te posete, mogu da kažu da su nešto postigili i da će borbu protiv zakona nastaviti i pred sudom i pred licem međunarodne javnosti. A za vlastodržce u Podgorici to će takođe biti način da kažu da nisu popustili pred demonstracijama vernika i sveštenika SPC, već da postupaju u skladu sa je li, regionalnom stabilnošću i evroatlantskim interesima Crne Gore.

Sve to, pod pretpostavkom da se ništa ne dogodi u međuvremenu što bi vodilo gubitku kontrole, da se na terenu ne desi neki događaj, neka žiška koja bi izazvala nepredviđenu lančanu reakciju. Oni koji imaju iskustva u praćenju situacije u Crnoj Gori, dok su demonstracije vodili lideri političke opozicije, takvu mogućnost su isključivali. Mada je na površini sve umelo da deluje vrlo dramatično, po dubini se videlo da postoje prećutni dogovori dokle tačno koja strana sme da ide. Uostalom, zato u noći usvajanja zakona u Skupštini Crne Gore nije ni bačen pravi suzavac, kao što je to činila opozicija u Skupštini Kosova (između ostalog ometajući i sporazum o razgraničenju sa CG, neophodan da se Podgorica učlani u NATO) već obična petarda. Sa crkvenim licima kao vođama demonstracija međutim, stvari su drugačije, tu skrivene uzajamnosti nema. Svakako predstoji Božić u regionu kakav nismo imali.