Ponudu da preuzume radikalno građansko krilo tog pokreta u liku PSG, Trifunović navodno nastoji da razmotri van očiju toliko zainteresovane javnosti. Zainteresovane, jer to pomenuto krilo jeste omaleno, ali može da napravi znatnu političku štetu. Kada se Saša Janković sredinom decembra povukao sa čela PSG i iz politike, postavilo se pitanje gde je otišlo njegovih 545.000 osvojenih glasova na predsedničkim izborima 2017. Ono je međutim, trebalo da glasi - gde će otići devetoro odbornika PSG u Skupštini grada izabranih na listi Dragana Đilasa. Jer, to je jedina opipljiva snaga PSG, i ona je u nesrazmeri sa težinom koju to građansko udruženje ima u delu javnosti. Ta težina je mnogo veća nego što izgleda – kao i nivo buke koji može da digne. Taj šum može da cepa scenu svojim sumnjama i kolebanjima da li su protesti na ulici održivi, te da li su neki učesnici desni i nazadni, te gde sve to vodi, te ipak su svi isti i slično.

Zarobljenik tih sumnji i kolebanja Saša Janković se ipak časno povukao, mada bi neki zlobno rekli da mu je isporučena faktura za politički neuspeh. Janković je pogrešno pošao od toga da je on taj koji okuplja građansku i opozicionu javnost, iako je od samog, ali samog početka bilo jasno, da su najuticajniji predstavnici te javnosti, poželeli nekog kao on da ih predvodi. I brže bolje su se posle izbora 2017. razočaravali u sopstveni izbor, objavljujući to na sva zvona, ali ne svi. Jedan od retkih koji je tu ostao dosledan jeste upravo glumac Sergej Trifunović, koji je čak i kada se njegov rođeni brat Branislav Trifunović javno ogradio od Jankovića, rekao da to što su braća, ne mora da znači da isto i politički misle.

Međutim, ako Sergej Trifunović i prihvati da bude formalni lider jedne političke organizacije, to neće nešto mnogo podići PSG, koliko će opet ići na ruku Savezu za Srbiju.

Jer, Đilas vodi građanske proteste, mada je reč vodi svakako nešto što on želi da izbegne, pa tako možemo reći i osmišljava - kao stalnu i dugotrajnu kampanju. I tu se vidi da on to mnogo dobro ume da radi, kampanja je dostojna i može da se nosi sa najjačim Vučićevim. I okolnosti joj idu na ruku kako spoljnopolitičke, tako i unutrašnje, uključujući i lomove unutar establišmenta Balkana, kao što je poluotvoreni sukob pojedinih Vučićevih i saradnika Mila Đukanovića.

U mnogim detaljima, kampanja deluje do savršenstva. Jedan od njih je upravo to što što je prvi govornik i prepoznatljivo lice protesta Sergejev brat Branislav Trifunović. To što su njih dvojica poznati glumci može da ima više nivoa značenja – postavlja tu kampanju protesta kao jednu scenu i predstavu, ali drugačiju. Ne kao stvarnost koju Vučić konstruiše uz pomoć moćnih medija i svojih javnih nastupa. To je takođe i dovoljno opšte da se tu svako može povezati i poistovetiti, uslov je samo jedan – da je za promenu vlasti. Sem Trifunovića kao zaštitnih lica kampanje – ljudi koji su se pobunili i koje svi u isto vreme dovoljno poznati, a nisu politički lideri, niti su se osramotili menjanjem opcija i partija – dobro su namešteni i drugi delovi. Na prvom mestu brendiranje. Umesto da se izleće u javnost sa tim ko je pokrenuo proteste, ko na njih polaže pravo ili sličnim strelama i trvenjima zahvaljujući kojim je Vučić dosad komotno vladao, pristupilo se tihom brendiranju. Brendira se vreme i mesto, zaštitni znak i ime okupljanja, širi se preko društvenih mreža, kao glavnog kanala uticaja, i sve vreme iz drugog plana, kao marketinška sila koja rešava stvar. Bez da to, u ovoj fazi, rešava lider koji god i kakav god bio, jer kao što je Saša Janković primetio, provladina propaganda je takva da i monahu (Savi Janjiću) može da uništi javni profil, akamoli ne nekom grešnom opozicionom političaru. Računa se i na dugo vreme i zimu, okupljanja su jednom nedeljno, postaju društveni događaj i stalno se nadograđuju novim povodima. I najvažnije je da u Beogradu masovnost ne pada ispod pet hiljada.

E sad, ako bi neko morao da uviđa jačinu i uspešnost kampanje protesta, to bi morao biti Vučić. Usled toga, čini se da je procena da ako se masovnost protestnih šetnji ne osujeti u narednih desetak dana, da će problem za vlast biti opasno i ozbiljno veliki. I da će atmosfera koju proizvodi kampanja protesta vlast stalno gurati u samoodbranu i iznuđene poteze. Vučićev pokušaj zato da odgovori svojom kampanjom, odnosno masovnim okupljanjem pristalica vlasti 17. januara, u čast posete Vladimira Putina, ruskog predsednika Beogradu, verovatno će se pokazati pogrešnim. Najmanje su tri razloga za to. Prvi je što je on svoju stranku i vlast pokušavao da pozicionira kao proevropsku desnicu. Međutim, umesto toga samo je zarotirao poličku scenu i “čedizirao” naprednjake, postavljajući ih u neko polje koje je delimično zauzimala Liberalno-demokratska partija Čedomira Jovanovića i deo DS. Ta rotacija je bila osetna nakon što se nosilac proruskog krila u SNS Tomislav Nikolić povukao iz trke za drugi predsednički mandat i iz političkog života. Vučiću zato ni njegovi neće verovati, naročito ako u prvom planu ne ističe Nikolića, nego fantomske “patriotske snage” u liku Aleksandra Đurđeva (bivša Treća Srbija), odnosno članove udruženja Srpske lige čiji je Đurđev osnivač. Udruženje blisko Srpskoj ligi pozvalo je na okuplanje i šetnju istoga dana kada je zasedao Beogradski i Izvršni odbor SNS o vanrednim izborima, Putinu i mitingu. Ali, nisu birači i aktivisti SNS takvog profila za koje bi Đurđev bio njihov odgovor na Jelenu Anasonović i druge omladince i omladinke izrasle iz jaslica antivučićevskih Protesta protiv diktature 2017.

Drugo, taj miting iako vrlo popularnom u Srbiji Putinu u čast, prizivaće neprijatna sećanja na kontramiting Slobodana Miloševića u decembru 1996. kada su se Miloševićeve pristalice sukobile sa opozicionim demonstrantima, a bilo je i stradalih. Pitanje je čemu i kome koriste takva sećanja. Da li je njihov cilj da bace u senku protest opozicije zakazan dan ranije na godišnjicu nerasvetljenog ubistva Olivera Ivanovića 16. januara. Možda i jeste manje loše po vlast to poređenje sa Miloševićem, od pitanja vezanih za nerasvetljeni atentat na Ivanovića. Kao što će i poređenja broja okupljenih verovatno ići na korist vlasti, više će ljudi doći da vidi Putina nego zbog ubijenog Olivera. Ali, sve je to, kako bi rekao Vojislav Koštunica, političko klanje vola zbog kile mesa.

Jer, konačno i to je treći razlog, da bi vlast prešla iz pozicije samoodbrane i uspela da umanji nalet i rast opozicije potrebno je nešto jače od odmeravanja brojnosti. Potreban je neki jak dogovor ili sporazum, bilo da ga Putin donese u Beograd, bilo da ta poseta bude uvod u nešto u vezi sa Kosovom i Balkanom, što će imati epilog u Beloj kući kod Donalda Trampa. A u ovom trenutku, ničeg od toga nema ni u nagoveštajima, ali ne odbacujmo teoretsku mogućnost da ćemo se možda iznenaditi.