- Eventualno članstvo Srbije u NATO bi dovelo u sklad stratešku orijentaciju Srbije. Ne može se sa jedne strane propagirati članstvo u Evropskoj uniji kao strateški cilj, a sa druge strane njena spoljna i bezbednosna politika. EU i NATO dele isti sistem vrednosti. Taj sistem često ume da bude konfuzan i nedosledan, ali mi tu nemamo mnogo izbora. Ili ste deo Zapadne civilizacije ili niste – kaže za Demostat vojni analitičar Aleksandar Radić.

Po njemu se mantra o evropskim integracijama koje ne uključuju i približavanje NATO temelji na velikoj samoobmani.

- Tačno je da u Evropskoj uniji postoje pojedine zemlje koje su vojno neutralne. Međutim, porediti Srbiju sa Švedskom ili Finskom je u najmanju ruku neprimereno – navodi Radić.

Izuzev drastičnog ubrzanja u približavanju EU, efekti članstva u NATO bi se, prema njegovim rečima, osetili i na nešto užem planu. Ulaskom u Alijansu bi se u velikoj meri redefinisali odnosi u regionu.

- Koliko smo puta u poslednjih nekoliko godina čuli da je Srbija lider u regionu? Istinski lider, u bezbednosnom smislu, možemo da postanemo tek ukoliko postanemo članica NATO. Oko nas se nalaze ili članice NATO, ili zemlje koje tome streme. Ukoliko ostanemo van tog kruga, prirodno je da ćemo izgubiti na značaju – ističe Radić.

Ipak, promena diskursa o atlanskim integracijama, smatra Radić, imala bi i negativne efekte. U prvom redu naglašava političke turbulencije koje bi to izazavalo.

Političari treba da imaju hrabrosti da bi govorili o članstvu u NATO. Radi se o temi koja oduzima glasove i malo je političara koji su voljni da plate tu cenu – Aleksandar Radić.

Međutim, koliko god taj obrt u ovom trenutku delovao daleko, Radić smatra da postoje delovi sistema koji bi se lako prilagodili zahtevima koje NATO stavlja pred kandidate za članstvo.

- Vojska je recimo jako blizu. Tokom godina je vojska implementirala dosta NATO standarda i njeno prilagođavanje bi bio najmanji deo posla. Društvo, sa druge strane, je veoma daleko. Odnos javnog mnjenja je svakako najveći problem za eventualno članstvo – navodi Radić. NATO bi, dodaje, znatno veći broj obaveza nametnuo Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu pravde, nego što bi to bio slučaj sa Ministarstvom odbrane.

Kao jedan od ključnih argumenata protivnika atlantskih integracija navodi se poseban odnos koji Srbija uživa sa Rusijom. Teza je da bi članstvo u NATO bio prelazak crvene linije za koji u Kremlju ne bi bilo mnogo razumevanja. Ipak, Radić se ne slaže i navodi niz primera kojima ilustruje svoj stav.

- Mi smo nedavno kupili dva helikoptera od Rusije. Hrvatska ima 24 takvih helikoptera. Takođe, mi smo sklopili ugovor da remont kupljenih helikoptera radimo u Rusiji. Ali, isti takav aranžman imaju i u Mađarskoj – ističe Radić.

Sve i kada javno mnjenje ne bi bilo upadljivo anti-nato orijentisano, i kada bi postojali političari dovoljno hrabri da makar načnu temu pristupa, ostaje još jedna velika prepreka na tom putu – pitanje Kosova. NATO ne bi dozvolio prijem zemlji koja nije baš najsigurnija gde su joj državne granice. Ipak, bilo bi licemerno, smatra Radić, rešavanje statusa Kosova vezivati za pitanje hipotetičkog članstva u NATO.

- Mi nećemo moći da izbegnemo pitanje Kosova ni u procesu pridruživanja Evropskoj uniji. Od nas će se očekivati da ponudimo rešenje. U krajnjoj liniji, to ćemo morati da uradimo zarad sopstvene budućnosti – zaključuje Radić.

Slično razmišlja i Igor Novaković, istraživač Centra za međunarodne i bezbednosne poslove ISAC Fond. Prema njegovim rečima, eventalno članstvo u NATO bi Srbiju stavilo u poziciju da učestvuje u kreiranju politika koje ovaj savez sprovodi.

- Za početak, Srbija ne bi bila partner, već jedan od saveznika, na koje se odnosi član 5 Vašingtonskog sporazuma - o zajedničkoj odbrani, odnosno u slučaju napada treće države na teritoriju Srbije, postojala bi obaveza drugih da joj pomognu. Srbija bi bila "za stolom" odnosno učestvovala bi u donošenju odluka, za razliku od trenutnog statusa koji donosi "samo" unapređeni partnerski odnos. Treba podsetiti da je Srbija praktično sa svih strana okružena sa NATO (jedino su BiH i Makedonija i dalje van članstva, ali imaju Akcioni plan za članstvo  (Membership Action Plan - MAP)), tako da smo mi i geopolitički upućeni na što dublju saradnju sa NATO, odnosno ona nam je u interesu. S druge strane, Srbija dobija priliku da učestvuje u kreiranju i implementaciji svih politika i programa koje ovaj savez sprovodi, dok u sadašnjem statusu mi samo dogovaramo saradnju u nekima od njih. Konačno, sigurno da bi i ulaskom u NATO dobila i sama vojska Srbije – navodi Novaković.

On ističe da bi približavanje Severnoatlantskom savezu imalo pozitivne konsekvence na Evropske integracije Srbije. Time bi se, dodaje Novaković, Srbija definitivno opredelila za jednu stranu, što bi delovalo blagotvorno na pregovore u nekim poglavljima.

Većina članica EU su i članice NATO, tako da bi Srbija dobila još jedan, veoma važan, kanal za komunikaciju na izuzetno visokom nivou. Ne treba zaboraviti ni uticaj SAD, koja je najvažnija članica ovog saveza, na EU i njene države članice – Igor Novaković.

I dok ističe da u okvirima NATO već godinama važi politika "otvorenih vrata" za evropske države koje još nisu u članstvu, on priznaje da bi pitanje Kosova moglo da se ispostavi kao prepreka.

- Svakako da kod većine članica postoji raspoloženje za prijem Srbije, međutim postoji i dalje otvoreno pitanje Kosova. NATO do sada u članstvo nije primao države koje imaju nerešene teritorijalne sporove većeg obima. Mada, verujem da se bi se makar za proces pregovora i pristupanja mogao pronaći neki "modus vivendi" kao i u slučaju pristupanja u EU – kaže Novaković uz napomenu da sve to ostaje u domenu spekulacije dok se Srbija ne odluči da želi da postane član.

A kada bi se politička elita odlučila na takav korak, on se prema Novakovićevim rečima, ne bi odigrao u trenu.  

- To je isto tako dugotrajan proces, koji je uslovljen i unutrašnjepolitičkom i spoljnopolitičkom dinamikom, i finalizuje se pozivom za članstvo. Primera radi, Crna Gora je svoj MAP, najvišu stepenicu u saradnji pre članstva koja vodi ka punopravnom članstvu, dobila još u decembru 2009, poziv za pristupanje je dobila decembra 2015, a pristupila je tek 2017. Hrvatska je MAP dobila maja 2002, poziv za pristupanje aprila 2008, dok je u članstvo pristupila aprila 2009 – navodi Novaković.