Ali ma koliko blizu, ni najobavešteniji izvori ne bi mogli da se zakunu da će narednih nedelja Vesić zaista i zasesti u Stari dvor i pokupiti lovorike sa beogradskih izbora. Ne samo zato što o tome konačnu reč daje Aleksandar Vučić već i stoga što niko nije siguran kojom će se on procenom rukovoditi.

Prvo, Vučić će sačekati da vidi kako će se opozicija grupisati. Tačnije, da li će Dragan Đilas uspeti da formira sa Vukom Jeremićem jedan odbornički klub. Saša Janković ne samo što neće biti u tom bloku nego zasad između njega i Đilasa nema ni pakta o nenapadanju. Videće se i koliko će Đilasove odbornike podržati klub Aleksandra Šapića, koji jeste najavio osnivanje svoje stranke sa nacionalnim predznakom, ali je potpuno zaćutao na tu temu.

Drugo, ideje da Gorana Vesića treba nagraditi za zasluge zbog uspeha na beogradskim izborima su pogrešne. Jer, šta god da je Vesić operativno radio, kampanju je izneo Vučić. Ko je pažljivo pratio, mogao je jasno da uoči da su ubrzo nakon atentata na Olivera Ivanovića, naprednjaci potpuno promenili koncept nastupa. Ako su ikada i ozbiljno nameravali da to bude priča od “1100 gradilišta u Beogradu”, fontanama i ostalim čudesima, od toga su odmah na početku odustali. Vučić je kampanju izneo na suvom geopolitičkom sadržaju, počev od posete Sergeja Lavrova Srbiji, preko svoje posete Zagrebu, i u finišu Berlinu.

Treće, izborom Ane Brnabić za premijerku, Vučić je pokazao da može da nosi rizik da uključi nekog trećeg u najuži vrh. Koliko god Darko Glišić, formalni šef Izvršnog odbora SNS, stavljao do znanja da će najuže rukovodstvo stranke odlučivati o sastavu Vlade, Brnabić je potencijalno Vučićeva slaba tačka. Jer, u datom trenutku ona bi mogla da se priseti da nije naprednjakinja, da je nestranačka ličnost i da možda sa javnošću podeli neke detalje o biznis ili nekim drugim operacijama unutar vlasti. Zasad nema ni najmanjeg znaka takvog psihološkog ili političkog obrta, naprotiv. Međutim, to ne znači da je isključen. I stoga nije isključeno ni da Vučić ipak rizikuje sa hirurgom Zoranom Radojičićem kao gradonačelnikom. Verovatnoća nije velika, ali stoji da to može biti primamljivo kao način smirivanja strasti unutar SNS. To bi pokazalo da niko nije nezamenljiv, pa ni Vesić. I da pritajeni rat političkih klanova unutar SNS, čija je recimo manifestacija pisanje Blica o Milutinu Foliću, gradskom arhitetki, ne može da se vodi bez posledica.

Četvrto, Vučić će verovatno gledati da mu ličnost gradonačelnika ne donosi nove glavobolje u teškoj političkoj godini koja ga čeka zbog Kosova. Nije to problem omiljenosti i neomiljenosti, već da li taj neko može dati povod za pobunu. Ispitivanja javnog mnjenja po kojima SNS ima više od 50 odsto, a još samo socijalisti Ivice Dačića prelaze cenzus, jesu tačna. Ljudi iz klasičnih stranaka ubeđeni su da su ovi, po opoziciju katastrofalni rejtinzi, rezultat promašenih pokušaja da se stvori nova politička scena. Kao nova lica na sceni Saša Janković i Saša Radulović, prema tim razmišljanjima, pokazali su se vrlo efikasnim u rušenju sopstvene popularnosti. Janković je uspeo za godinu dana da uništi Demokratsku stranku i sebe, padom sa 17 na oko tri odsto, dok je Raduloviću trebalo godinu i po dana, da sa 6 parlamentarnih odsto, padne nepovratno ispod cenzusa. Međutim, ovde se previđa, da je moguće i suprotno. Ubrzanje zbog ere Interneta, kada se recimo, u istom danu stvori i smiri kriza između Srbije i Hrvatske, važi i za popularnost. Primer je Luka Maksimović i predsednički izbori – kada je samo zahvaljujući društvenim mrežama i malom medijskom nastupu on uzeo 9 odsto ili preko 300.000 glasova. Ako je to mogao anonimni dečko iz Mladenovca (oni koji ga poznaju kažu da se ta mlađahna ekipa prilično zabrinula nad sopstvenim uspehom 2017.godine) onda to može i neko drugi. Neko ko će to znati politički mnogo bolje da upotrebi.