Isto kao kada su se udruživali prošlog leta, Đilasu su se prvi pridružili narodnjaci Vuka Jeremića, i u stopu Boško Obradović. Organizatori – Fondacija za otvoreno društvo i FPN – stavili su do znanja da neće čekati i odlazak lidera ujedinjene DS Zelenovića, Lutovca i Ivanovića, te da narednih rundi, iako su najavljene za 5. i 9. septembar, verovatno neće biti.

Teško upamtljivom sastavu srpske opozicije koja se sastoji od stranaka saveznica (iz Saveza za Srbiju), stranaka potpisnica (Sporazuma sa narodom koji je predložio SZS), stranaka saradnica (oni koji su označeni kao podrška vlasti poput LSV, LDP, DSS, SPAS) i razbarušenih građanskih pokreta (za ovu grupu je potreban poseban vodič za snalaženje) bojkot je postao glavni znak raspoznavanja.

Kako drugačije objasniti to što krivica za propast pregovora nije stavljena na teret  Đilasu, niti strankama saveznicama, nego jednoj potpisnici i naravno, SNS-u. Prema izjavi Milana Antonijevića iz Fondacije, narednih okruglih stolova možda neće biti, zato što su pravila Chatam house prekršili poslanik Nove stranke (potpisnice) Zoran Živković i član Predsedništva Srpske napredne stranke Goran Vesić. Chatam house, o čemu je srpska javnost sada sve naučila, jeste kuća u Londonu, koja je korišćena za zatvorene teške pregovore i to po džentlmenskom nepisanom pravilu da učesnici mogu za medije da govore šta su oni rekli, ne šta su i drugi učesnici pričali.

Okretao se erl od Čatama u grobu ili ne, kako je komentarisano na društvenim mrežama, ironija politike u Srbiji je mnogo veća. Jer su se u tom Chatam formatu, a na različitim stranama, našli Živković i Vesić, dva nekadašnja visoka funkcionera Demokratske stranke i dva petooktobarska zvaničnika DOS-a. Tačnije, Goran Vesić je dve godine – od 2001. do 2003. bio savetnik Zoranu Živkoviću, saveznom ministru unutrašnjih poslova.

Sa druge strane, teško je zaključiti da je stvar konačna, bez ozbira što će i saveznice i potpisnice proglasiti u septembru da na izborima 2020. neće učestvovati. Iznenađenja će i dalje biti moguća, maltene sve do nedelje 3. maja. Za taj datum, navodno Vučić planira da raspiše parlamentarne i opštinske izbore, otežući sve do zadnjeg dana zakonski mogućeg trajanja sadašnjih mandata. 

Otezanje on i dalje drži kao sredstvo za razbijanje talasa bojkota. Kao ustupak on navodi mogućnost da se o pravilima kampanje na Radioteleviziji Srbije lako postigne dogovor. I ništa drugo.

Ustupak je međutim bilo, već i pristajanje na okrugli sto, ali ne opoziciji, već međunarodnom faktoru. Zapadnim vladama je pred sopstvenim gađanima potrebna slika da rade sa balkansim vlastima koje se mirno smenjuju na izborima i imaju višestranačke parlamente. Koliko je to važno, svedoči i to što je spisak pozvanih sa opozicione strane na prvi nenadani okrugli sto 30. jula bio istovetan spisku onih koji su se 11. juna u Beogradu sastali sa američkim zvaničnikom Metju Palmerom - iz Stranke slobode i pravde Dragan Đilas, Demokratske stranke Zoran Lutovac, Narodne stranke Vuk Jeremić, Dveri Boško Obradović i Pokreta slobodnih građana Sergej Trifunović.

Mnogi ističu da je neohodno da poslanici stvarne, a ne glumljene opozicije sede u skupštinskim klupama kada se bude glasalo o sporazumu za Kosovo, ali i kada se budu ratifikovali bitni biznis ugovori koje sklapa premijerka Ana Brnabić. Kako se tvrdi, mogu da glasaju i protiv, ali samo da glasaju. Krnj parlament, osporenu izlaznost i poljuljanu veru u izbore kao način mirne smene vlasti, treba izbeći ako je ikako moguće.

Ali, sem tog spoljnog činioca, treba imati u vidu da je slab i osporen mandat buduće vlade istovremeno slab i osporen mandat samog predsednika Vučića na unutrašnjem planu.

Jer, ne zaboravimo, on je glavni i jedini brend SNS-a, njegovo ime je na svakoj izbornoj listi, od opštine Doljevac do parlamenta Srbije. Vučićevo ime i ličnost pobeđuju, poslanička lista, gradonačelnici, sva ta kadrovska baza se “pokriva” Vučićevim političkim profilom.

Oslabljen mandat predsednika je mnogo veći problem i od toga kako bi vlast SNS prošla na nekom referendumu o potvrđivanju sporazuma o Kosovu ili promeni Ustava. Referendum se lakše može “odraditi”, videli smo i na primeru Makedonije posle Prespanskog sporazuma, nego izborni proces.

Zato i sa Vučićeve strane, pregovori u isto vreme jesu shvaćeni vrlo ozbiljno, kao proba snage i rešenosti opozicije, strpljenja Zapada, ali i kao opipavanja pulsa naroda.

O tome ubediljivo svedoči sastav pregovaračke delegacije SNS. Sve primedbe da postoje neki drugi naprednjaci od poslatih, sa kojima treba razgovarati, smešne su. Sastav predstavnika SNS  je odražavao kako samu tu partiju, tako i  poštovanje prema događaju. Tako je prvi put kada je prisustvovao Dragan Đilas, osnivač SZS, sa SNS strane bio Nebojša Stefanović. Kako god se to doživljavalo, od toga nema više, sem da dođe lično Vučić. Kad je Đilas odbio da učestvuje, sledeći put poslat je kao najznačajniji u tročlanoj delegaciji SNS Darko Glišić, predsednik Izvršnog odbora, takođe vrlo visoka stranačka funkcija. Treći put kada se već videlo na osnovu Đilasovog stava, da opozicija ostaje pri bojkotu, poslat je Vesić, u SNS-u zadužen za medijske ratove. Kad opozicija sredinom septembra proglasi da zvanično ulazi u bojkot kampanju, uključujući i ujedinjenu DS – u njima bliskim krugovima odbacuje se mogućnost velikog zaokreta – Vučić ima još dovoljno vremena i za pokušaj da se pregovori obnove. Ali, i za potragu za novom opozicijom u mnoštvu grupa građana, koje će, kako se smatra, sa opštinskog nivoa uzleteti put Skupštine Srbije.