DS je do kasne jeseni bila svedena, uprkos svom 29 godina dugom postojanju, na marginalnu poziciju LDP-a ili DSS-a, dakle stranaka čije ime više zveči, nego što znači. U tu poziciju bila je dovedena nizom izbornih poraza koje je pratila trajna i otvorena kriza vođstva.
Međutim, kada su u decembru počeli po gradovima Srbije vikend protesti kasnije nazvani „Jedan od pet miliona“, biračko telo Demokratske stranke se ponovo pojavilo. Istina, DS nije vaskrsnula u punoj snazi, niti su ti građani koji izlaze da demonstriraju njeni sigurni glasači.
Ali, i to su istraživači javnog mnjenja priznali, demonstranti uglavnom pripadaju polju „stare DS“, koja baštini vreme u opoziciji protiv Slobodana Miloševića, mnogo više nego vreme na vlasti kasnije u okviru koalicija sa LDP, DSS, kao i sa socijalistima Ivice Dačića.
Da se birači nisu vratili bezuslovno, pokazalo je zviždanje i negodovanje na govor Borisa Tadića, nekadašnjeg predsednika DS i Srbije, koji se na vrhuncu protesta, odvažio da ponovo govori na skupu 13. aprila.
Birači, bez obzira što neki od njih po uzrastu ne pamte Zorana Đinđića, od DS očekuju uspešnu političku borbu protiv Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića, i njihovo poverenje i dalje nije vraćeno – zavisiće od razvoja i uspeha te borbe.
U tom smislu DS jeste oživela, ali je i dalje ni živa ni mrtva. Pri tome Đilas nije taj koji DS-u ne ostavlja prostor za život, nego naprotiv, žilavi lobiji unutar te partije, koji povezivanje sa biračima ne stavljaju na prvo mesto. Oni smatraju da je najvažnije dobro se uvezati unutar establišmenta i steći moć, a birači će onda sami morati da dođu. U tom uvezivanju, oni vide u Đilasu samo takmaca i ozbiljnu smetnju.
Kao u vreme pred predsedničke izbore 2017. oni su u stalnim razgovorima i pregovorima, koga bi mogli da postave kao novi Pijemont, ličnost koja bi im omogućila da sačuvaju svoje pozicije predvodnika stalne borbe protiv Vučića. Javno su dosad predlagali bivšeg sledbenika Saše Jankovića, i podržavaoca Saše Radulovića – akademika Dušana Teodorovića.
Nema sumnje, da bi iznašli još sličnih ličnosti, za koje bi tvrdili da mogu da nose i parlamentarnu listu za izbore u proleće 2020, a ne da na čelu budu Đilas i Lutovac. A to sa kandidovanjem uglednika poput Teodorovića, već su upotrebili naprednjaci kao strategiju na beogradskoj listi 2018. kandidujući poznate ličnosti koje nisu u SNS, s tim što su za razliku od Jankovića i DS 2017. godine, od kandidovanih izričito dobili lojalnost partiji.
U ovakvim i sličnim idejama, najmanje tri krupne stvari, lobiji unutar DS vrlo uticajni i u širem javnom prostoru, smišljeno ostavljaju po strani.
Prva i najočitija, jeste iskustvo neposredne prošlosti od kako je Aleksandar Vučić neprikosnovena vlast u državi i u svojoj partiji. To iskustvo pokazuje krupan nesklad u odnosu na tip protesta i tip izbora koji su sledili.
Mi najmanje tri godine unazad imamo ozbiljne i česte demonstracije protiv Vučića i njihov nulti efekat na izborni rezultat. Tako smo 2016. imali ciklične i u jednom trenutku masovne demonstracije udruženja Ne davimo Beograd protvi Vučića zbog rušenja u Savamali, koje nisu imale nikakav uticaj na ishod predsedničkih izbora 2017. na kojima je Vučić trijumfovao.
Posle Vučićeve pobede – nije mu pobedu čestitao glavni protivkandidat Saša Janković, ali nije ni dokumentovano osporio rezultat – nastavljeni su protesti mladih Protiv diktature. Njihov efekat na lokalne izbore u Beogradu 2018. bio je nulti – Vučićeva SNS uspela je da glatko osvoji tradicionalno uporište opozicije – prestonicu, a DS je pala ispod cenzusa.
Šta će biti sada sa protestima „Jedan od pet miliona“ i izborima sledeće godine? Da li će oni moći da prerastu u kampanju koja će oslabiti Vučićevu SNS i nešto promeniti na parlamentarnim i lokalnim izborima?
Na to ne utiče presudno kako će ti protesti usahnuti – da li sa Branislavom Lečićem i ponovnim povratkom na „plišane revolucionarne dane“ kod Terazijske česme ili drugačije. Već zavisi, i to je druga bitna stvar od pobrojanih, od uviđanje da sama okupljanja kao takva nisu poljuljala naprednjake i Vučića.
Njih pogađa najviše učestalost protesta, ali ne sama po sebi – po SNS je najopasnija kombinacija protesta i bojkota. Koliko god se činilo da je bojkot parlamenta promašen i kritikovan iz Brisela, to je do sada najjače upotrebljeno sredstvo protiv Vučića. Primedbe da opozicija odsustvom u parlamentu jedino ubrzava glasačku mašinu naprednjaka samo su malim delom tačne.
Jer, ovaj sastav Skupštine i ova opozicija, nije dorasla po drskosti i spremnosti na sve, sastavu SNS-a.
Foto: BETA
Boško Obradović je probao da savlada Aleksandra Martinovića i ćuškama, ali je time samo priznao poraz.
Oduzimajući im opoziciju, naprednjacima se oduzima snaga, oni su tako ustrojeni da im je stalno potreban neprijatelj koga će stalno da pobeđuju. Jednom kada se ta igra prekine, kada im opozicija otkaže poslušnost da učestvuje u njihovoj predstavi, jedini logični nastavak je – a ko će im sledeći isto tako otkazati poslušnost?
I tu je treći bitan momenat od pobrojanih, a to je da je dosadašnji važan Đilasov uspeh, ostavljanje prostora svima da se prikažu delom protesta „Jedan od pet miliona“.
Izbegavanjem da se bilo kome, pa i onima sa otvoreno pogrešnim ciljevima i sumnjivim namerama, uskrati da nastupaju kao deo protesta, tokom pet meseci, izbegnut je po opoziciju najgori scenario – da se organizatori podele u frakcije i međusobno javno sukobe.
Isto tako, da je Đilas hteo da uguši potpuno DS, ne bi posegao za tim da ima svoju stranku.Time je zapravo sačuvao sistemski prostor za DS, stvarajući i formalno mogućnost za buduću koaliciju stranaka. Mogao je, bili toga svesni u vrhu Demokratske stranke ili ne, da osnuje pokret koji bi se naslanjao na ime „Jedan od pet miliona“ ili neko slično, možda sa levim predznakom poput španske levice „idignados“ odnosno „podemos“ i da nastupa antisistemski.
Razbarušenije i ekslpozivnije od rane faze Dosta je bilo Saše Radulovića, čiji je DJB tako uspešno razvalio opozicionu scenu, ne stvorivši ništa novo od nje, sem bunara razočarenja i beznađa. Šta bi bio problem sa tim, kao propaganda SNS bi se više rugala takvom nekom pokretu nego tome što je Đilas upravo postao predsednik Stranke slobode i pravde?
Umesto da juriša sa nekim levim pokretom, prepuštajući DS-u da nepovratno tone u ledeni san, Đilas je stvorio prostor za budući nastup na izborima, i u formalnom smislu (što ne isključuje bojkot). Iako je moguće pronaći način, prema važećim propisima zajedničku koalicionu listu za izbore mogu praviti samo političke stranke međusobno, a ne stranka i grupa građana, odnosno udruženje koje stoji iza te grupe.
Nikakve zle krvi nije moglo biti na početku, niko iz sadašnje ekipe funkcionera DS nije „preleteo“ kod Đilasa, niko spektakularno pridobijen radi pokazivanja nadmoći.
Niti ima šta da štrči, Đilas je preuzeo već postojeću stranku ZEP-Zeleni, koja je promenila ime, program i rukovodstvo, koristeći zakonsku mogućnost za to, ne zato što nije mogao da uradi ili smisli ništa drugo. Nego zato što to, uz sve mane, najbolje odgovara cilju – jačanju organizovane opozicije ne samo nasuprot vlasti nego i građanskim aktivistima, koji više nastoje da zauzmu opozicioni prostor, nego da pobede SNS.
