U jednoj maloj, sirimašnoj i pretežno ruralnoj lokalnoj zajednici javnost je saznala za težak slučaj korupcije, do koje je vodila zloupotreba službenog položaja visokog lokalnog javnog funkcionera i jednog od njegovih službenika. Oni su, naime, duže vreme koristili javnu funkciju i radno mesto na kom su se nalazili za podređivanje javnog interesa privatnom i to tako što su građanima prodavali određenu vrstu dobra, odnosno proizvoda; potom su onim građanima koji su pristajali da od njih dvojice “privatno” kupe tu vrstu proizvoda (i to po višoj tržinoj ceni i u slučajevima kada taj proizvod građanima uopšte nije bila potreban), obezbeđivali različite vrste povlastica, kao i brže, povoljnije, pa i protivzakonito rešavanje njihovih predmeta u organu javne vlasti u kom je funkcioner vršio javnu funkciju, a službenik primenjivao opšte pravne akte na pojedinačne slučajeve. Ovakvim postupanje oni ne samo da su sebi obezbedili dodatnu dobit i da su narušili legitimitet i poverenje javnosti u instituciju koju predstavljaju, već su omogućili i lokalnim tajkunima, koji su uglavnom bili njihova klijentela, da od propalih individulanih i zadružnih poljoprivrednih gazdinstava protivpravno prisvoje kvalitetno poljoprivredno zemljište.  

Javnost je, inače, o slučaju saznala tek kada je došlo do nesuglasica između “partnera” oko podele dobiti i kada je službenik kao potencijalni uzbunjivač pokušao da obelodani ovaj slučaj. Međutim, slučaj nikada nije procesuiran, jer nadležni organi nisu reagovali, zbog straha i moći koji ovaj funkcioner ima i velike političke podrške viših instanci koju uživa. Jedina posledica je bila ta što je službenik u montiranom disciplinskom procesu ostao bez posla i što je javnost u lokalnim kafićima, kafanama i barovima neko vreme tiho i u strahu prepričavala ovaj slučaj.

Da li vam ovaj suvoparan opis jednog relativno uobičajenog mehanizma korupcije, koji deluje kao da uzet iz neke optužnice ili rešenja, zvuči poznato? Sa nestpljenjem očekujete da saznate o kojoj opštini i o kom funkcioneru je reč, iz koje stranke dolazi i slično? Ko je to na ovako ogoljen, ali i na očekivan i ne baš iznenađujuć način, učestvovao u koruptivnim radnjama i to u trećoj decenije prosvećenog trećeg milenijuma u kojoj je borba protiv korupcije jedan od globalnih milenijumskih ciljeva razvoja i okosnica političkih obećanja vlasti u Srbiji već duže vreme, a najmanje od 2012. godine? Otkriću vam tajnu, reč je o sreskom kapetanu Maksimu Sarmaševiću i njegovom vernom panduru Đuki, godina je 1875. a sve ovo se dešava u nekom nerazvijenom srezu u Srbiji (nije važno u kom, jer svaki liči jedan na drugi, tada i sada) i to u pripoveci Glava šećera Milovana Glišića. Ko se ne seća pripovetke iz lektire, setiće se možda njene ekranizacije TV Beograda iz 1991. godine, u kojoj kapetana igra Miša Janketić, seljaka Radana Radanovića – glavnu žrtvu korumpiranog sistema, Aleksandar Berček, zelenaša-tajkuna Uzlovića tumači Marko Nikolić, a pandura Đuku maestralni Nikola Simić. Ako ste kao čitalac razočarani jer niste pročitali sočnu vest o nekim bahatim aktuelnim predstavnicima vlasti i to vest koju možete deliti na društvenim mrežama, nemojte biti, sve ovo je i sada tu i postoji svuda oko nas.

Modernizovana i pravničko-politikološkom terminologijom sprovedena adaptacija ovog opisa korupcije iz domaće klasične literature služi samo da pokaže u kakvoj neverovatnoj istorijskoj vertikali živimo i čijem postojanju svedočimo već skoro 150 godina! Sve je zaista i dalje tu - pohlepni predstavnik vlasti/funkcioner i njegov službenik, porozan pravni sistem koji mu omogućava ovakvo ponašanje i postupanje bez posledica, tajkuni koji u dosluhu sa predstavnicima vlasti uzurpiraju ne samo javnu, već i privatnu svojinu, utičući time na društveno i “klasno” raslojavanje i bespovratno siromašenje najširih slojeva društva koji su inače na marginama, bez perspektive i mogućnosti da bilo šta promene. Prisutna je, čak, i jagma za poljoprivrednim zemljištem (zvuči poznato?) koje (p)ostaje jedan od glavnih resursa razvoja i dalje dominantno poljoprivredne zemlje kakva je Srbija. Paralela postoji i u mestu zbivanja – siromašna i nerazvijena lokalna sredina u kojoj je predstavnik vlasti “bog i batina” i u kojoj se najveći deo tržišne razmene, ponude i potražnje, uglavnom odvija uz manje ili više legalno i često korumpirano posredovanje predstavnika javnog sektora, jer ništa drugo gotovo i da ne postoji. Razlika je samo u objektima “trgovine” i predmetu korupcije koji su svojstveni društvenom trenutku i potrebama, pa kao što je to nekada bio šećer, slabo dostupan, skup i pakovan u “glavu”, danas je to prodaja IT opreme, goriva, automobila, medija i medijskog prostora… Forma i okolnosti su potpuno isti.

Ovo poređenje nekad i sad ne služni da nas zabavi (mada je u redu ako je i to neki efekat) već da nas opomene, zabrine, podstakne na makar i površno razmišljanje i traženje razloga za to gde smo omanuli, gde grešimo i da li smo prešli granicu posle koje povratka ili nema ili je taj povratak dug, bolan i neizvestan… I zašto i dalje živimo srpsku realističnu pripovetku, književni pravac koji je začet Glavom šećera i koji više nego realno i dalje opstaje.