Ta pat situacija spolja izgleda kao igra živaca u kojoj se svakog dana smišljaju i objavljuju kontroverzne najave novih granica na Balkanu. U toj igri, reč isporučivati se, ako primećujemo, više ne koristi među predstavnicima građanske Srbije za Vučićevu politiku. Setimo se koliko je samo bila u upotrebi dok je bio on bio premijer. I kako se slatko prepričavalo da je u svim silnim susretima sa zapadnim diplomatama, na sve žalbe na Vučićevu vlast, postojao samo jedan hladan i štur odgovor. A to je da on isporučuje dogovorene proevropske ciljeve.

Kada je Vučić dobio zapadnu podršku za predsednički mandat, očekivana isporuka odnosila se na unutrašnju saglasnost o dogovoru sa kosovskim Albancima. I on je prošlog leta, čim je ušao u mandat najavio unutrašnji dijalog. Jedini rezultat toga je da se Vučić nakon godinu dana suočava prvi put sa jasno grupisanom opozicijom koja je izrazito protiv njega po pitanju Kosova. I linija podele ne seže samo kroz opoziciju, nego i kroz Vučićevu Srpsku naprednu stranku, kroz Vladu, Crkvu, intelektualnu javnost, i maltene svakog građanina na ulici ili pijaci.

To je upravo bila situacija za izbegavanje, mada ne treba sumnjati da jaka medijska mašina kojom raspolaže Vučićeva vlast, može tu podelu da drži pod kontrolom. Ali, tu je i pitanje vremena. Jer, kako kaže i Bljerim Šalja, savetnik Hašima Tačija, cilj kosovskih Albanaca je da sa Srbijom reše potpis i članstvo u UN do februara 2019, budući da su izbori za Evropski parlament u maju. Sporazum Kosova i Srbije biće tema za evropske kampanje dakle, što stvara dodatni pritisak da odlaganja biti neće. I koplja će se lomiti žešće nego ranije, jer duh novog konzervativizima najavljuje svoj dolazak iz Amerike. Kao što dopire i do publike u Srbiji, Stiven Benon, idejni vođa američkih konzervativaca i kreator pobedničke kampanje Donalda Trampa, osniva organizaciju za pomoć evropskoj desnici u predstojećoj izbornoj trci. “Mračni šaptač” kako Benona nazivaju Nemci, smatra da Balkanu skače geopolitička cena, kao i da je politika otvorenih evorpskih granica Angele Merkel, usled migrantske krize, pretrpela debakl.

Ali, otvorene granice su i dalje najjača poluga moći Berlina, odnosno Brisela. Unutar Vučićeve SNS i njenih satelita smatra se da ih ništa tako ne bi urušilo kao da EU vrati vize građanima Srbije. I verovatno se u Prištini isto tako procenjuje da ništa ne bi tako motivisalo albanske građane da prihvate Asocijaciju plus, kako će se u njihovom tumačenju zvati Zajednica srpskih opština (autonomija za Sever) kao očekivano ukidanje viza za EU.

Sem otežavajućeg faktora roka i moguće kazne, Vučić ima u igrama živaca i povoljne okolnosti. A to je omalovažavanje opozicionog bloka na čelu sa Draganom Đilasom, koji mu je suprotstavljen po pitanju Kosova. To omalovažanje dolazi od svih koji sebe doživljavaju i promovišu kao čisto građansko-liberalne ili leve proevropske snage. Desnica ne može da pobedi desnicu na dobar način, smatraju oni, dočekujući na moralni nož pristupanje Boška Obradovića Đilasovom Savezu. U pozadini su dva motiva. Prvi je da, iako to nikad ne bi priznali, vide dobro da političku energiju u taj opozicioni Savez upravo unosi ono što nazivaju nekorektnom, zaostalom i nazadnom desnicom. I na tu energiju se hvataju upravo oni nezadovoljni građani i birači iz većinskog korpusa koji je dosad podržavao SNS i Vučića. I zato kad kažu “desnica” u kojoj je Đilas zastranio kao Milošević i kao Koštunica, kažu to radosno, jer to znači da za njih još ima mesta. Savez će imati energiju da privuče birače, ali tim bolje za njih, “čista građanska opcija” će morati u taj uspeh ako ga bude, da se naknadno ugradi. Jer drugačije, po njima uspeha neće ni biti.

Drugi motiv je prikrivanje sopstvenog političkog poraza. Jer, građanska opcija imala je svoje Kosovo. To je bio Beograd na vodi. Urbanistički projekat vlasti takvih razmera njima je dao priliku za otpor na kome je trebalo da izgrade ozbiljnu političku platformu. Bila je to tema na kojoj je trebalo da neka građanska opoziciona stranka naraste, ili da nabuja neki “samonikli” politički pokret i da se dalje razvija. Međutim, nisu uspeli ni da uđu u parlament Beograda, i to uprkos pristojnom odzivu građana tokom protestnih akcija i demonstracija. I kao da su još više rasčistili prostor za “desnicu” sa kojom ne žele da imaju ništa, barem ne u ovoj fazi. Pri čemu čak i u “najgrađanskijem frontu” unutrašnje procene uzimaju u obzir koliko je u tom i tom mestu raseljenih sa Kosova i šta će oni doživeti kao javni interes i dati tome svoj glas.