Prolog

Raširenost klevetničko-udvoričkog sindroma među političarima validan je indikator političke kulture domaće političke elite. A svakako i kulture uopšte. U tom kontekstu treba istaći da u klevetanju jednih i u ulizivanju drugima, prostakluk nadjačava sve drugo, uostalom i to „sve drugo“ nije ni stopu daleko od prostakluka.

Radi razumevanja probitačnosti klevetničko-udvoričkog sindroma valja se zapitati da li se gospodar, politički moćnik, vođa - okružuje ljudima sa kojima može ravnopravno i umno rešavati određene probleme ili sa ljudima koji će govoriti (i činiti) ono što oni predpostavljaju da gospodaru ovako ili onako godi i biva mu milo? Pitanje je, dakle, da li će vođa svoj posao raditi sa partnerima ili savetnicima ili ulizicama?

Radnja

Neki ljudi su po svojoj naravi klevetnici/ulizice, drugi misle da tako treba i da njihov lični cilj opravdava bilo koje sredstvo, treći su tako vaspitani, četvrti se tako ponašaju jer neće da odskaču od sredine u kojoj žive, petima je sindrom K/U ključ za uspon na bilo kojoj hijerarhiji jer drugog ključa nemaju, a tu su i oni kojima uspon na hijerarhijskoj lotri najlakši K/U putem.

Politika i političke partije su rodno polje klevetala i podrepaša. Ustvari, gde god postoji izražena hijerarhija moći i moćnika, tu se gotovo automatski pojavljuju junaci naše priče. Nisam baš siguran da je Balkan za njih pogodnije tle od nekih drugih kulturnopolitičkih celina. Verovatnije je da je sindrom klevetanja/ulizivanja u obrnutoj korelaciji sa autentičnom demokratijom i moralnim merilima političkog delanja. U politici u kojoj je moralno ponašanje retko, a izvorna demokratija utopijski san, tamo nastupaju klevetala i poltroni kao bitna dimenzija balkanskog tipa autoritarne ličnosti. 

Dok propaganda cilja na promenu mišljenja i ponašanja određene publike, dotle je klevetanje slanje poruke „onome kome treba“ o identitetu i aktivitetu samog klevetnika. Klevetnik govoreći o drugima, cilja na iskaz o sopstvenom klevetničkom kapacitetu, upućen nadređenima od kojih zavisi politički status klevetnika. U predizbornim kampanjama ovom osnovnom cilju biva dodan i onaj vezan za uticaj ne na oklevetanog već na publiku kojoj je oklevetani blizak, a time klevetanje dobija i funkciju propagande.

Kako se prenose, tj. kako se objavljuju klevete i ulizivanja? Efikasnost i efektivnost klevetanja, logično bi bilo, proporcionalni su obimu spektra onih do kojih kleveta dopire i još više do onih na čije ponašanje kleveta utiče. To jeste tako u slučaju predizbornih kampanja. Efikasnost i efektivnost ulizivanja proporcionalni su uticaju na mišljenje i ponašanje onog kojem se uvlakač uvlači. U periodima između izbora, klevetanje i ulizivanje kanališu se na isti način i po pravilu usmereni su kao onima koji su hijerarhijski na višim stepenicama od onog ko kleveće i ko se ulizuje. Klevetniku i poltronu stalo je da se njegovo klevetanje i ulizivanje primeti, „zapiše“ i objavi od strane onog od kojeg zavisi napredovanje na ovoj skali sramnog uspona. Dominantno ušće klevetanja i ulizivanja je poglavnik, gospodar, onaj koji hijerarhiju drži u svojim rukama. Otuda je znatna uloga onih medija koji sve više uzurpiraju medijski prostor, a koji služe za objave klevetanja o zapise o ulizivanju vođi i vođicama. To su „oglasne table“ za širenje kleveta i laži, ali i objavu podguznih aktivnosti ulizivača.