Ko je razbuđen na političkoj sceni Srbije

Vikend analiza Jasmine Lukač

( tekst je objavljen 16. avgusta 2015. u dnevnom listu Danas )

Ko

Ko je razbuđen na političkoj sceni Srbije

Vikend analiza Jasmine Lukač

( tekst je objavljen 16. avgusta 2015. u dnevnom listu Danas )

autor teksta
Jasmina Lukač | Danas | Beograd 29. Jun 2018 | Analize
Do Bečkog foruma 27. avgusta, gde premijer Srbije Aleksandar Vučić treba da nastupi sa predlogom od pet tačaka u misiji pomirenja Zapadnog Balkana, čija je ključna tačka zajednički spomendan za sve žrtve ratova vođenih u bivšoj Jugoslaviji, teško je očekivati promenu negativnog stava Sarajeva, Zagreba i Prištine.
Još manje verovatno je i da će premijer Vučić nakon izjava da nije deprimiran negativnim odjekom svoje inicijative, te da će pomiriti region kad-tad odustati od svog nastupa u ovoj formi.
Jer, reč je o tri najvažnije karakteristike njegove politike. Prva, i toga smo se u Srbiji u prethodnih tri godine toliko nagledali, da jedva i da pomišljamo da može biti drugačije, njegova pozicija kao glavnog proizvođača političkog procesa. Naime, Vučić i najuži krug njegovih saradnika glavna su fabrika političkih dešavanja, koja se u principu odvijaju po binarnom kodu – “za” i “protiv”. Jednostavnije rečeno – ko podržava Vučića, a ko je protiv. Pri tome nije reč o svrstavanju, samo pridobijanje podrške generiše i dalji nastavak političkog procesa. Ako regionalnu politiku stavimo u fokus, uz podršku pre svega nemačke kancelarke Merkel, premijer Vučić je taj proces uveo u zaista novu fazu, koristeći naravno raspored snaga na domaćem terenu. Jer, ko je u vreme vlasti Borisa Tadića, kada je beogradska štampa detaljno razrađivala da li se na marginama jednog međunarodnog događaja zvanično rukovao ili nije sa Hašimom Tačijem, mogao da zamisli gostovanje albanskog premijera Edija Rame u Srbiji. I obrnuto, prvu posetu još od vlasti Envera Hodže najvišeg državnika Srbije Tirani.
Ova faza nije toliko plod sposobnosti da se vuku tabu-potezi, koje su prethodne vlasti smatrale samoubilačkim po rejting i politički opstanak, već realne konstelacije. Jer, Aleksandar Vučić je prvi srpski političar posle Slobodana Miloševića koji na terenu nema parlamentarnu i jaku opoziciju, bilo da ona kraljuje na ulicama i trgovima, kao u vreme kada ju je predvodio Vuk Drašković, bilo da hara u poslaničkim klupama kao u vreme Vojislava Šešelja. Sadašnja desnica više deluje na akademskom i ideološkom nivou, pre svega preko interneta i društvenih mreža, i po toj svojoj kripto-poziciji, ona je mnogo sličnija disidentstvu u vremenu komunizma nego ozbiljnoj političkoj opciji.
Druga karakteristika Vučićeve politike može se opisati kao težnja ka ponovnom proživljavanju prošlosti, ali ovoga puta na pravi način. Na pravi način, po mišljenju samog Vučića, koji je posle Ivice Dačića najveći insajder srpske politike kakva se etablirala u četvrt veka obnovljenog višestranačja. Prema načinima, na kojima su izrazito političkim mitinzima, jakim porukama, izuzetnom medijskom pripremom obeležene godišnjice NATO bombardovanja Srbije u martu, hrvatske akcije Oluja u avgustu, ali i zločina u Srebrenici, može se zaključiti da Vučić primenjuje deo onoga što je smatrao da je trebalo učiniti ranije. Na primer, kada je o godišnjici Oluje reč, te subote 5. avgusta 1995. kada se na beogradskom Trgu republike okupilo deset hiljada građana skandirajući “Slobo p…o, Krajinu su izdao”, ispod Spomenika knezu Mihailu nije bilo ni jednog političara iz desne opozicije sem dvojice iz DSS. Nije recimo bilo ni delegacije radikala čiji je vođa upravo prispeo iz gnjilanskog pritvora u Batajnicu, da pozdrave na Rači izbegličku kolonu “dobro došli braćo i sestre”. I srebrenički incident se može podvesti pod ovaj diskurs – niko dosad ko je bio u vrhu vlasti devedesetih nije se usudio da ode na Memorijalni skup u Potočare, i da preuzme rizik da većinska Srbija taj čin doživi kao poražavajući.
S tim u vezi je i treća karakteristika Vučićeve vladavine, a to je da on tehnološki preuzima elemente drugih politika, bilo da je reč o nevladinom sektoru, bilo da je reč o njegovim prethodnicima na vlasti iz DS, DSS i SPS. I da ih sve pretapa u svojevrsnom kotlu, koji može da proizvede kako njegov dug opstanak na vlasti, tako i nenadanu eksploziju nemira i nepredvidivih teških kriza. Očigledno preuzet element nevladinog sektora, koji je dugo u srpskoj javnosti jedini imao ritualnu, ali i ritualno najdublju ulogu žaljenja žrtava i održavanja uspomene na njih, jeste imenovanje stradalih. Nema te radionice ili projekta vezanih za proces pomirenja u regionu, u kome neće biti pomenuta i naglašena potreba da se žrtve individualizuju i identifikuju – uostalom to je čitav proces Rekom. Vučić je međutim to pretočio u sopstvenoj izvedbi, u naglašenom imenovanju srpskih žrtava – i obratimo pažnju, on ne propušta da stradale nazove po imenu, bilo da drži pres-konferenciju o ekstradiciji Nasera Orića ili baca venac povodom Oluje u Drinu.
Imajući sve prethodno u vidu, reći da je problem Vučićeve pomiriteljske misije, odnosno inicijative, u tome što nije dovoljno iskrena, ili što ne vodi dovoljno računa o unutrašnjopolitičkim situacijama u predizbornoj Hrvatskoj, osporenoj dejtonskoj Bosni ili direktno suprotstavljenom Kosovu, jeste previše lako. I previše nedostatno. Jer, takvo tumačenje gotovo provocira izjave kakva je poslednja Mladena Ivanića da Vučićeva inicijativa pokazuje “svu političku superiornost Srba kao naroda i anarhično razmišljanje političara drugih naroda”. Što nas vraća u ponovno preživljavanje prošlosti – kao da ćemo na Bečkom forumu imati ponovo mirovnu konferenciju pred raspad Jugoslavije i nastup šestočlanog Predsedništva bivšeg SFRJ, koji ćemo pratiti u TV prenosu i odlučivati čiji je nastup superiorniji. I čije su patnje bile strašnije, a zločinci svirepiji. I odmeravati da je Srbiju opet podržala Crna Gora, kao i da će Republika Srpska uvek biti uz Beograd, nikad uz Sarajevo.
Kao da u prethodnih četvrt veka nismo naučili da je jedino uspešno što je proizašlo iz takvih odmeravanja u celoj bivšoj Jugoslaviji jeste ratno-profiterski establišment, spreman uvek iznova da se resetuje. Dakle, da žrtvuje manje važne delove, i omogući svojim ključnim nosiocima kontinuitet materijalnog blagostanja i privilegovanih pozicija, i to po cenu bilo kog javnog interesa. Što znači od gradnje parka u centru grada do opstanka delova države. Te, i da se u takvoj političkoj eks-jugoslovenskoj strukturi od Triglava do Đevđelije još nisu pojavili političari koji neće braniti pomenuti establišment, uprkos povremenim takozvanim velikim antikorupcijskim akcijama i sličnim kampanjama. Potrebno je stoga tako ih i gledati – nema nevinih, ima samo “haripoterovski” rečeno razbuđenih. I prihvatiti i naše i tuđe, kao takve. I stoga se svi zajedno možemo pokloniti našoj prošlosti i odati poštu svima – našima, njihovima, a najviše nama samima i onome u šta smo se pretvorili.
Komentari
Analize
Demostat predstavlja poslaničke grupe u Evropskom parlamentu
Demostat predstavlja poslaničke grupe u Evropskom parlamentu

Savez liberala i demokrata za Evropu (ALDE) najveće nade na izborima za Evropsk...

Vučićeva politika novog identiteta
Vučićeva politika novog identiteta

Još koliko prošlog leta činilo se da je taj kapacitet potpuno i b...

Srbija  je "lansirna rampa" za rusku anti-NATO politiku
Srbija je "lansirna rampa" za rusku anti-NATO politiku

Prioriteti Rusije jesu da spreči širenje NATO i da potpiše nove s...

Demostat predstavlja poslaničke grupe u Evropskom parlamentu
Demostat predstavlja poslaničke grupe u Evropskom parlamentu

Predstojeći izbori za Evropski parlament doživljaju se kao ključna “pol...

Sindrom "večitog predsednika" na Balkanu
Sindrom "večitog predsednika" na Balkanu

U savremenoj Srbiji su samo manje jake ili marionetske političke figure posle v...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Ko maše belom zastavom u opoziciji
Ko maše belom zastavom u opoziciji

Njegova sveopšta medijsko-idejna ofanziva nakon “Markovog hap&scaro...

2018. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web