Pogledajmo sliku ovlaš – u osvit redovnih parlamentarnih izbora u Srbiji i Crnoj Gori 2020.godine u obe države izbile su višemesečne antivladine demonstracije. Mandat vlade u Podgorici obeležen je suđenjem za pokušaj državnog udara, na izborni dan, koji je trebalo da izvedu Srbi uz pomoć Rusa, radnika ruske vojne službe. Đukanović je u međuvremenu, još jednom izabran za predsednika. U Srbiji je pak priča koja je obeležila Vučićev mandat od 2014. - - pregovori sa Prištinom - zakočena od ubistva Olivera Ivanovića u januaru 2018. Od kad nema uspešnih pregovora o Kosovu, Vučićev legitimitet klizi nizbrdo, iako je i on kao i Đukanović, trijumfalno osvojio predsednički mandat.

Srpske i crnogorske demonstracije imaju upadljive sličnosti. U Crnoj Gori ih vodi “Odupri se” pokret čije je prepoznatljivo lice Džemal Perović. Aktivisti tog pokreta su ti koji šalju zahteve opozicionim strankama – donekle slično kao i u Srbiji sa “nestranačkim organizatorima pokreta Jedan od pet miliona”. U Crnoj Gori je jasna povezanost sa ratom unutar najužeg kruga Đukanovićevih saradnika, u Srbiji nije. Protesti u CG označeni su kao “Odupri se – 97.000”, a 97.000 nije kao u Srbiji pozivanje na broj okupljenih demonstranata (1od5miliona), nego iznos u evrima koji je Duško Knežević uplatio čoveku iz Đukanovićeve partije. Objavom tog snimka i bekstvom Kneževića, vlasnika Altas grupe, u London, podstaknut je bunt, koji je, srazmerno broju stanovnika i do 12 puta masovniji nego prosečno posećene demonstracije protiv Vučića u Beogradu. Demonstracije prati napetost šta će Knežević sledeće da objavi, a stranke opozicije su rezervisane.

^{Foto: printscreen/Podgorica}

U Srbiji takvog očekivanja “metapodataka” o mahinacijama vrha vlasti nema, i stvari se odvijaju u drugačijem pravcu. U CG aktivisti nude strankama Sporazum za mirnu tranzcionu vladu, u Srbiji je Savez za Srbiju Dragana Đilasa ponudio građanskim aktivistima Sporazum sa narodom. Aktivisti u Crnoj Gori upotrebljavaju prihatljivije termine poput tehnička vlada, dok opozicione stranke u Srbiji i dalje ne mogu da se odlepe od “prelaznih vlada” i sličnih reči iz vremena Petog oktobra. U obe države na protestima nastupaju glumci i javne ličnosti. U CG opozicione stranke imaju rezerve u pogledu toga da se pridruže i stave na čelo demonstranata, u Srbiji su prošle sedmice lideri Saveza dramatično preuzeli vođstvo demonstracija.

Vrhunac tog preuzimanja bio je upad Boška Obradovića u zgradu RTS-a. Prema zaključku izveštača sa lica mesta, drugi u Savezu, nisu znali šta će lider Dveri da uradi. Naknadno su – Dragan Đilas, Marinika Tepić, Borko Stefanović i ostali – dojurili da ne bi ispalo da su ostavili vođu desnog krila protesta, van kontrole. Ali, Obradović je uspeo da izazove nervozu vrha naprednjaka – narušena je slika stabilne Vučićeve vlasti. Policija je uhapsila pojedine demonstrane, a Vučić je načinio grešku – ušao je u direktnu političku komunikaciju sa demonstrantima. I ušao je u to iznuđeno. Sutradan je imao opkoljavanje zgrade Predsedništva. Kada je Vučić svojevremeno predvodio demonstrante SNS u okoljavanje tog zdanja dok je u njemu bio Boris Tadić, tražeći vanredne izbore, bilo je veče i do ponoći se sve mirno razišlo, da se više ne ponovi. Ovo je bilo sred dana i otvoreno je pokazalo veliku ranjivost vlasti. Demonstranti su bili malobrojni, ali energični i rešeni da tu ostanu, a svaka primena sile, bila bi sipanje benzina na plamen koji jeste mali, ali gori. I taj plamen je posebno raspirila vest o hapšenju gimnazijalca – demonstranti su se sklonili od Predsedništva da bi se postavili ispred policijske stanice.

^{foto: BETA}

Sutradan, kada su đaci izašli na ulice – to je mogao biti i dan kada počinje kraj Vučićeve vlasti. Umesto toga i vlast i opozicija su se poneli kao dve srednjevekovne vojske na bojištu – jurnuli su jedni na druge i potom ustuknuli nazad. U Savezu su poslali Boška na najudaljeniju tačku – u Novu Varoš da tamo govori na protestu. U SZS krizno su zasedali satima i menjali plan za okupljanja (te hoće na Kalemegdan, te neće) od pre do popodne, da bi na kraju bilo rečeno da nastavljaju u istom ritmu demonstriranja jednom sedmično.

Odsustvo namere da se iskoristi trenutak kada su Vučićevi prvi put uzmakli i počeli da hapse protivnike znači više stvari. Prva, Vučićeva vlast nije nesmenjiva, ali taj trenutak još nije došao. Drugo, brojnost demonstranata neće biti preovlađujuća koliko njihova energičnost i slike koje budu slate u javnost. Odatle toliki pritisak na medije i društvene mreže koji bi “prenosili” takav događaj. Treće, igra zahteva i novih rokova za zahteve biće nastavljena. To su sadašnje najave velikog mitinga 13. aprila u Beogradu. Kod pristalica opozicije podižu se očekivanja u vezi tog skupa, a moguće je da će na njemu biti dat samo novi rok Vučiću da raspiše izbore na svim nivoima. I da se to objasni željom da se sve mirno i građanski razreši. I četvrto, glavno političko jezgro Saveza za Srbiju koji čine Dragan Đilas i Borko Stefanović i dalje zazire od dve stvari. Prva je osuda uticajne građanske javnosti, a drugi je izostanak spoljne podrške ali iz pravca Evropske unije.

Uticajna javnost i dalje duboko žali zato što je desničar i dverjanin predvodnik borbe protiv naprednjaka, ponavljajući besmisleno da to treba da budu građanski aktivisti. To je i nesklad sa tradicijom antivladinih protesta u Srbiji u kojima su 90-tih godina učestvovali desničari, ali pod jednim uslovom – da su kao Vuk Drašković prozapadni.

Ali uticajana javnost ne želi da primeti da su se građanski aktivisti povukli mnogo pre naleta Boškovih dverjana i odbili da naprave jako političko krilo pri Savezu za Srbiju. Ako za ideal građanskih aktivista uzmemo Ne davimo Beograd, Radomira Lazovića i Kseniju Radovanović, oni nisu hteli da, na lokalnim izborima 2018. u Beogradu nastupe na Đilasovoj listi. Jedan od najuglednijih ljudi na njhovoj samostalnoj listi arhitekta Dragoljub Bakić im je to javno predlagao. Međutim, NDB-u je bilo draže da se samostalno sunovrate ispod cenzusa. Slično su se povlačili i iz sadašnjeg protesta, nastojeći i u njegovom jeku, da propagiraju treći put sa malim lokalnim listama. Njihovim povlačenjem Obradoviću se raširio prostor čak iako je Jelena Anasonović, kao građanski aktivista iz protesta 2017. bila s njim kada je grunuo kroz vrata RTS-a.

A kada je reč o spoljnopolitičkoj podršci, iskusniji u politici ukazuju, da ona nije stalna i podrazumevajuća, takođe se dobija i osvaja, ali i gubi. Najzad, najkontroverznije od svega, jeste to što se u diplomatskim krugovima procenjuje da demonstracije u Srbiji, ali i u CG imaju tihu podršku Rusije. Tihu i bezbojnu budući da se Moskva zvanično čvrsto drži suverenističke doktrine i protivi “prolećnim”, “plišanim” i “obojenim” revolucijama, u kojima se vlast menja uz pomoć demonstraciija. Ukoliko je to zaista tako, onda s ozbirom na, kako bi rekao Ivica Dačić - rečito ćutanje zapadnih ambasada, onda to nije samo tiha podrška Moskve. Tu mora biti najmanje još jedna sila, može se nagađati da li Nemačka ili Britanija, svakoj bi se mogao pripisati interes, mada iz oprečnog stanovišta. To nam govori da će predstojeći geopolitički potres biti vezan za Kosovo i od toga ni Srbiji ni CG, a verovatno ni Republici Srpskoj, više nema mrdanja.