Dragan Šutanovac ima ogroman problem sa predstavljanjem identiteta stranke koju vodi. Nimalo slučajno, on nastoji da veže raspisivanje ustavnog referenduma za obeležavanje 15. godišnjice Đinđićevog ubistva. Te njegove izjave nisu vezane za realne informacije o tome šta vrh SNS namerava da uradi 12. marta 2018. Naprotiv, one su Šutanovčev pokušaj vezivanja za đinđićevski identitet Demokratske stranke i za borbu 90-tih protiv Miloševićevog režima. To je za njega korisno iz više razloga. Prvo, time se poručuje da će DS ponoviti raniji uspeh. Drugo, Šutanovcu je mnogo lakše da odgovara na pitanja šta je sve radio pre 2000. godine nego šta je sve radio posle 2000. godine. Lako može da dokaže da se sporadično pojavljivao kao aktivista na opozicionim protestima 1997. kada je mnogima koji su tražili životnu priliku, izgledalo da je DS nadomak vlasti. Uostalom, on ima dokument – neku svoju fotografiju sa Đinđićem i to je za priču u kampanji najvažnije.

Sličnom postupku pribegava i Ivica Dačić kada po tabloidima razrađuje najnovije sage o Slobodanu Miloševiću, recimo o isčezlom papiru sa potpisom Ričarda Holbruka o Kosovu. DS i SPS su bile na suprotnim stranama, ali im identitet slabi na isti način - delom i zato što obe nisu imale svog kandidata na predsedničkim izborima u aprilu.

Sa druge strane, Saša Janković nije samo glavni favorit, on i jeste lider opozicije od predsedničkih izbora. I to kako svojim rezultatom tako i sposobnošću da pokrene javno mnjenje i to žestoko. A u toj žestini postoji i ogromno osporavanja - smatraju ga Šutanovčem greškom i čovekom koji se ne snalazi u politici. I ne samo u politici nego i na Tviteru i po međunarodnim događajima i kuloarima. Nude mu se ironično ili poluiskreno se i za političke savetnike, ili mu poručuju da nađe iste i da se prepusti njihovom mudrom vođstvu. I ova kampanja će stoga biti neverovatno zanimljiva, pošto će pokazati da li je moguća politika izvan sadašnjeg političkog establišmenta. Upravo to što se Janković ne snalazi u politici, može da učini da se građani nezadovoljni vlašću masovno poistovete sa njim. Naime, ni oni se ne snalaze, znaju da ne umeju da prave kombinacije ni na domaćoj ni na međunarodnoj sceni, da nemaju novca za vešte konsultante i da uostalom, ni ne žele time da se bave. I njih država i vlast nadigraju kao jankovićevce prilikom pokušaja da registruju prvo ime “slobodnih građana”. Janković se ne stidi da javno podeli osećaj nemoći i druge lične emocije u vezi stanja u Srbiji, i jedan broj ljudi kome je pripovedanje vlasti o stalnom uspehu prekipelo, u tome će se prepoznati. Pitanje je samo koliki je to broj. Da Jankovićeva priča “radi” kako se to kaže u marketingu, pokazuje kako lako jedan njegov tvit postaje glavna politička tema. Svi koji se naslađuju negativnošću tog publiciteta, ne žele da ozbiljnije misle o uloženim sredstvima i efektima kampanje, i o tome kako od Jankovićeve dva kratke rečenice nastane serija novinskih i tekstova na portalima, i razvije se široka polemika u kojoj se mnogi osećaju pozvanim da izraze svoj stav.

Ukoliko “priča” nastavi tako da radi Jankovićeva koalicija trebalo bi samo da sabira dodatne glasove. Sa Vukom Jeremićem trebalo bi da stignu patriotski glasovi, a sa Draganom Đilasom čvrsta vera u pobedu. Jer, Đilas je tu kao čovek koji je dva puta uspeo da pobedi Vučića. Ko drugi ima takvog kandidata? I ako je opozicionim biračima bitno, Đilas ima ono što Šutanovac nema, pravu biografiju - pre 2000. godine, bio je vođa studetnskog protesta 1992. polemisao sa Miloševićem i poveo kolonu studenata na Dedinje, što ne mora da dokazuje na društvenim mrežama. To bi bio opozicioni pandan “uhvati sve” (ideološke opcije) partiji kakva je Srpska napredna stranka.