Javnost u Srbiji hrani se psihom prosečnog birača. Oni koji javnost kontrolišu ili koji to pokušavaju samo jedno ne mogu da predvide – kakva i koliko jaka će biti kolektivna reakcija kad provali podsvest. Ali, postoji siguran okidač za njeno izazivanje – smrt. Nema jačeg sredstva uticaja na masu od ubistva, ili da se prafrazira epski književni narativ, jače marketinške magije od smrti. Oliver Ivanović je idealna žrtva – on je podsvesni srpski kolektivni arhetip. Moguće da je zato i odabran za metu. Ivanović je borac za Kosovo i Srbiju – mnogi su mediji pogrešno citirali naziv njegove stranke pišući “Sloboda”, umesto “Srbija” kako tačno glasi. On je u toj borbi žrtva i to ne samo sadašnja žrtva atentata nego i ranije – bio je u toj poziciji robijajući tri i po godine zbog neutemeljene optužnice za ratni zločin. Žrtvovanje i nepravda vezana za ratove – dva su dominantna srpska kolektivna osećanja. Ali, tu je i još jedno – herojsko postizanje nemogućeg. Svi znamo da je Oliver Ivanović bio jedan od čuvara mosta na Ibru, pripadnik grupice Srba, koji su šta god se pričalo u Beogradu, imali sopstvenu geopolitičku i ljudsku procenu da treba da ostanu na Kosovu. Po “krugu dvojke” se pričalo da je to ideja Vojislava Koštunice, međutim po načinu na koji je taj čovek posle sišao sa vlasti, teško je poverovati da je on imao bilo kakvu zamisao sem da ne naruši svoj ugled u sopstvenim očima.

A da nisu, da je iz severne Mitrovice krenula izbeglička kolona ka Beogradu kao u Oluji 1995. - kako bi danas izgledao Balkan? Ko bi bio na vlasti u Srbiji i da li bi Kosovo već odavno imalo stolicu u UN?

U tom pitanju nalazi se i odgovor u kom kontekstu je još Ivanović idealna meta – u kontekstu takozvanog procesa normalizacije između Srbije i Kosova. Za taj proces u javnosti glavne zasluge nosi Aleksandar Vučić. Atentat na Olivera Ivanovića najjači je udar na Vučićevu vlast, ali i najdublji - dublji ne može biti. Tu ništa ne menja to što se u delu javnosti atentat pripisuje srpskim strukturama na Severu bliskim vlasti u Beogradu – to samo znači da su strukture promenile stranu, bez obzira da li imaju svest o tome ili ne.

Tajming atentata je po Vučića loš da gori ne može biti. U Ivanovića je pucano ni 12 sati nakon što je Vučićeva stranka predala izbornu listu za Beograd, i u isto vreme dok je njegova propagandna mašinerija radila punom parom. Na RTS-u se gotovo u trenutku dok su odjekivali pucnji u Severnoj Mitrovici javnosti obraćao Bogdan Mitrović, čije je puštanje iz pritvora u Podujevu, Marko Đurić onako pobednosno predstavio kao pobedu Srbije. Ustvari, reč je o gestu dobre volje Haradinaja, pre nego što njegov izaslanik prvi put sedne sa Đurićem u Briselu. Pregovora posle 13 meseci zastoja međutim, nije bilo – Đurić se hitno vratio kući. A veče ranije sam Vučić je ponavljao na RTS-u da, od kako on vodi te pregovore sa Tačijem, nijedan Srbin nije stradao na Kosovu, za razliku od vremena Koštunice i Borisa Tadića.

Ovi detalji ne mogu da opišu razmere krize koja je zahvatila javni profil i Vučića i njegove stranke, a čije obrise jedva naziremo. On je morao u hodu da menja sve planove za kampanju u Beogradu – koji je inače i njegovo najslabije uporište iako je i tu dobio najviše glasova pre godinu dana na predsedničkim izborima. Umesto o temama komunalnog reda, urbanizma i života u prestonici, Vučić se suočio sa onim što je hteo da izbegne neraspisivanjem parlamentarnih izbora – Kosovom. I to ne temom Kosovo - pregovori u Briselu, nego mnogo osetljivijom – šta je Kosovo za Srbiju.

Što je po njega još teže, ta tema otvara neverovatnu prednost opoziciji. I to ne zato što će opozicija pokazati da su veće patriote ili da su veštiji u svetskoj politici, nego iz puke činjenice da nisu na vlasti. Kosovski emotivni naboj daje za pravo stratezima kampanje Dragana Đilasa, a moguće i ostalih, koji veruju da je moguće osvojiti Beograd uz dve vrste pasivnih poruka. Prva, da je važno da njihov kandidat neko vreme nije bio negativac na naslovnim stranama tabloida i da je odsustvovao sa političke scene. Povratak znači da ste novi, a kad vam kažu da ste reciklirani, odgovorite da je reciklaža “in u Evropi”. Druga vrsta poruka je da se ne sučeljavate direktno, kako biste izbegli Vučićevu baražnu medijsku vatru. To je strategija “Petog oktobra” i glumljenja Koštunice – dakle, ne izlazite na megdan gde ćete biti izudarani, nego postojite radi postojanja i birači moraju da posegnu za vama. Zanimljivo je da se tu različito gleda na iskustva iz jedne te iste kampanje – predsedničke Vuka Jeremića. Naime, možda bi on bolje prošao da se nije direktno “konfontirao”, da nije recimo, pravio demonstracije ispred redakcije Informera, osvojio bi više glasova. Ali, možda tek onda ne bi osvojio ništa, on je za tom konfrontacijom posegao tek u drugoj fazi, verovatno kad su ankete pokazale da uvodni marketing ne deluje.

Za uspešnost opozicione strategije “novi Peti oktobar” bitno je dakle, da postoji snažne emocije kod građana, koje će ih pokreću ka vama ako ste opozicija, a baš te emocije proizvodi atentat na Ivanovića. Ipak, postoji krupan problem – a to je velika kumulacija bliske prošlosti. Jer, sada svi imaju neka sećanja, savete i ideje (fotografije, dokumenta) na osnovu događaja 90-tih, koje ubrzano učitavaju u svaku sadašnju političku situaciju. Takvo učitavanje ne može biti racionalno – jer u realnosti nismo ni u 1992. niti se nalazimo u letu 2000. Budući da smo u drugom vremenu i u drugačijem svetu, usled tog učitavanja sve više smo neuračunljivi. A to znači da je sve mnogo, mnogo opasnije nego pre Petog oktobra.