Kada se čitaoci u Srbiji susretnu sa terminom socijalno tržišna privreda, prvo što se zapitaju je, u čemu je prednost tog ekonomskog modela u odnosu na druge koji postoje.  Osnovna razlika između, primera radi, neoliberalnog ekonomskog koncepta i socijalno tržišne privrede koja se uspešno sprovodi u Nemačkoj je ta što ovaj drugi model vodi računa o jednakim šansama za sve i adekvatno štiti socijalno ugrožene slojeve.

Dok se neoliberalni koncept zasniva na stanovištu da je u ekonomiji sve podređeno neumoljivim mehanizmima konkurencije, socijalna tržišna privreda svoju doktrinu baštini na sprovođenju brojnih socijalnih mera čiji je zadatak da podmire potrebe građana koji nisu u stanju da u materijalnom pogledu vode računa sami o sebi. Shodno tome, insistira se na zakonskim i drugim regulativnim merama koje su prilagođene takvoj ekonomskoj orijentaciji. Politika socijalne sigurnosti suština je koncepta socijalno tržišne privrede u Nemačkoj. Predstava o pravednosti u socijalnoj tržišnoj  privredi polazi od pravednosti u startu (princip jednakih šansi),  koja je, pored principa socijalno države, utemeljena u ustavu Nemačke. Sa socijalno-političkog stanovišta, obe zahtevaju intervencije države  u tržišnu privredu, a to se upravo ostvaruje obilnim socijalnim davanjima kojim se štite egzistencijalno najugroženiji.

Srž socijalno tržišne privrede je obezbeđivanje minimalnog životnog strandarda kroz programe socijalno zaštite koje finansira država iz budžeta. Jedna od privilegija koju uživaju građani u Nemaćkoj je ta da pravo na ostvarivanje socijalnih beneficija imaju svi, pa tako i oni koji nikada nisu uplaćivali za zdravstveno i socijalno osiguranje. Takođe, treba naglasiti činjenicu da je položaj radnika zakonski daleko kvalitetnije zaštićen u Nemačkoj nego u nekim drugim razvijenim zemljama. Sindikati imaju veoma važnu ulogu kako u životu kompanije tako i u zaštiti radničkih prava. Zakonski je propisano da su poslodavci dužni da sa sindikatima izrade kolektivne ugovore kojim će se urediti oblast prava i obaveza zaposlenih. Time je sindikatima data velika moć jer je poslodavcu onemogućeno da otpusti bilo kog radnika a da se sindikat prethodno ne saglasi sa tim ili da na bilo koji način šikanira i tlači radnike. Kolektivnim ugovorima se striktno preciziraju visina ličnih dohodaka, vrednost prekovremenog rada, nadoknade ili beneficije za ishranu radnika dok su na poslu  kao i mnoga druga pitanja važna za standard zaposlenih. Jedna od privilegija koju imaju radnici u Nemačkoj je da preko svojih izabranih predstavnika u takozvanim "radničkim savetima" mogu da odlučuju o gotovo svim važnim stvarima vezanim za rad kompanije (primera radi, poslovnih sanacija, broja zaposlenih koji će napustiti kolektiv...) sa izuzetkom investicione politike koja ostaje ekskluzivno pravo vlasnika kapitala.

Zahvaljujući socijalno tržišnoj privredi, nemačka ekonomija raspolaže efikasnim regulativnim okvirom koji, verujući u funkcionisanje tržišta, spaja princip slobode sa socijalnom pravdom. Takav regulativni okvir znatno je doprineo tome  da se Nemačka posle nacionalsocijalizma i ratom upropašćene  privrede brzo ponovo obnovi, što je na međunarodnom nivou postalo poznato kao „privredno čudo“, i da dospe na položaj vodeće privredne nacije u svetu. Regulativna koncepcija socijalno tržišne privrede posle 1945. bila je osnova za uspehe privredne i socijalne politike usmerene na stabilnost i napredak. Uspesi ne leže, međutim, samo u najvećim stopama rasta zabeleženim do osamdesetih godina, i u visokoj konkurentnosti nemaćke privrede koja je zasluženo ocenjena kao „prvak sveta u izvozu“. Takođe su i podaci sa tržišta rada beležili izuzetno pozitivan trend. Nemački ministar privrede je 1971. godine opisao tadašnju situaciju na tržištu rada sa stopom nezaposlenosti od 0,8 odsto kao punu zaposlenost. Uz to se Nemačka u međunarodnim statistikama isticala sa relativno ujednačenom raspodelom prihoda, kao i sa najmanjim brojem dana štrajka među svim razvijenim nacionalnim privredama.

Zbog svega navedenog, odgovorno se može reći da je socijalno tržišna privreda model za primer i razmišljanje kada je reč o Srbiji. Stiče se utisak da bi upravo takav ekonomski koncept posrnulu srpsku privredu mogao da izvede na „zelenu granu". Naravno, za to su potrebni i preduslovi, a onaj glavni je svakako vezan za adekvatna budžetska sredstva kao osnovnu potporu sprovođenja tog programa. U slučaju Srbije punjenje državne kase je nemoguće bez procesa reindustrijalizacije i sveobuhvatnog plana privrednog razvoja koji u našoj zemlji, kažu ekonomski eksperti, predstavlja nasušnu potrebu.