Sad, kakve su mu šanse za uspešan rad? Otprilike pola-pola. Najmanje četiri faktora su apsolutno na Đilasovoj strani. Prvi je medijska moć. Glavni izvor Vučićeve moći nije partija, mada je bez Srpske napredne stranke eksploatacija glavnog izvora nemoguća. A glavni izvor su mediji. Na tom polju je Đilas insajder ništa manji nego Vučić. On je možda i apsolutno jedini čovek koji bi mogao da mu parira. Ima i potrebna finansijska sredstva, iskustvo, kontakte, ali i jasnu predstavu šta i na koji način Vučić radi. To da ima jasnu predstavu, uopšte nije mala stvar, ako se setimo na primer, kako su drugi lideri opozicije u jesen 2017. bili ubeđeni da će Vučić zajedno sa beogradskim raspisati i vanredne parlamentarne izbore. Đilas može dobro da razlikuje spin-sabotažu, od medijske pripreme.

Drugi faktor je vreme. I to na dvostruki način. Jedan je što se Đilas vratio nakon prividnog odsustva sa političke scene baš u trenutku kada je dotadašnja opozicija prestala da postoji. I to kako padom DS ispod cenzusa u Beogradu, tako i potpunim raspadom ili neuspehom novih političkih projekata nastalih od 2014. do 2016. To su Dosta je bilo Saše Radulovića, Inicijativa Ne davimo Beograd, razni građanski frontovi i frontići. Tu spada i pokazna vežba izvedena na Luki Maksimoviću iz Mladenovca od 2016. do 2018. Vežba je otkrila koliko brzo establišment uspostavlja kontrolu u slučaju spontane greške, i kako to pretvara u sopstveni projekat.

Drugi deo faktora vreme odnosi se na Vučića. Vučićeva politička priča ma koliko da se obnavljala “stari” na vlasti. I samim tim slabi propagadne udare njegove mašinerije – slika Đilasa na Pinkovim vestima 2018. godine nije i ne može da izaziva isti efekat kao 2013. godine na naslovnoj strani Kurira.

Treći faktor je da je Đilas dobro procenio da ljudi više ne mogu da se pokrenu da izlaze na ulice i demonstriraju, samo zato što su nezadovoljni vlašću. Doduše, nije trebalo imati veliku mudrost pa videti da prošlog 6. oktobra na miting Saše Jankovića zbog loših medijskih uslova i drugih obeležja “diktature”, nije došlo ni toliko ljudi koliko ih je potpisalo Apel sto za njegovu predsedničku kandidaturu. Umesto, skupova na otvorenom, Đilas je odabrao razgovore po salama, i to je taj politički nerv koji ili imaš ili nemaš, ne možeš ga naučiti. Jer, kad gostuješ po pozorišnim salama, po gradovima i varošima, da bi pričao sa ljudima, ti im ustvari nudiš alternativni rijaliti, I to uživo i sa humanijom postavkom. Ti im ponovo otkrivaš politiku, vreme disidenstva i zabranjenih skupova, vreme kada je i sam dolazak na tako nešto čin pobune, poput kraja 80-tih i tribina u beogradskom SKC-u.

I četvrti faktor je politička nekorektnost - sadašnji globalni talas koji nosi i Donalda Trampa, ali i Viktora Orbana. To je politika živih osećanja umesto ideologija, po definiciji licemernih i lažnih. Nehotice, ta plima je izbacila i Tomislava Nikolića kao pobednika predsedničkih izbora 2012. jer mu birači uopšte nisu zamerili politički nekorektno lažiranje diplome. U Đilasovom slučaju, nekorektnost, energiju osećanja i preko potreban doživljaj da se dešava nešto novo sa ljudima nisu dosad bili u vlasti nose Dveri i Boško Obradović. Uprkos suprotnim predviđanjima, Boško nije olupan zbog saveza sa Đilasom, naprotiv Dveri prvi put prema najnovijim istraživanjima imaju cenzus, i to samostalno.

Međutim, Đilas ima jedan vrlo jak faktor protiv, koji može da poništi pomenuta četiri. A to je da još uvek nije našao dobar način da se poveže sa građanima. Delom je razlog tome i to što unutar Saveza, uprkos njegovoj menadžerskoj sposobnosti, nije nađen pravi način povezivanja u političku organizaciju. Đilas i oni koje je okupio, za obične građane predstavljaju delove bivšeg, ali svejedno establišmenta. Da bi se ljudi poistovetili i povezali sa Savezom za Srbiju masovno, i dali podršku i glasove, nisu samo potrebne ideje. Uostalom, u 21. veku svako ko ima pristup Guglu može da istražuje koje god političke ideje i teorije mu padnu napamet. Savez mora biti doživljen kao nešto što može olakšati život, nije dovoljno da to bude samo prvi izbor onih koji su protiv Vučića. Za to je prvi korak jasno liderstvo, ne potmulo rivalstvo. Kada se Đilas, Boško i Jeremić pojave pred novinarima u Čačku, nema šta kome da ne bude jasno, da su oni nosioci tog povezivanja. Međutim, kada Jeremićeva Narodna stranka zasipa medijskim saopštenjima o svojim akcijama i stavovima, ne ističući nigde posebno Savez, šta je to nego čuvanje sopstvenog profila po svaku cenu? Pitanje je samo od koga, kada se podrška samostalnom Jeremiću, svodi prema istraživanjima, na statističku grešku. Kada se sindikalac i formalni predsednik Saveza Željko Veselinović (koji je Jeremića podržao na predsedničkim izborima) takmiči sa Dverima u političkoj nekorektnosti i tvitne vulgarnu uvredu na račun vlasti, za koju se posle onoliko uhvati Vučić SNS, šta je to ustvari? A pri tome same Dveri paze da zaobiđu gej paradu i zamku nekorektnosti koju naprednjaci mogu tako lako da upotrebe. I to najpre zato da bi disciplinovali i postideli sopstveno biračko telo, znajući da glavno i masovno jezgro SNS reaguje upravo kao Boško.

Od ulaska u Savez, sa Dverima nema zbunjivanja javnosti, oni u svojim oglašavanjima jasno ističu ime Saveza za Srbiju, za razliku od Jeremićevih, makar još ne koristili logo SZS. Jeste da deluje neprirodno kada u tim saopštenjima Dveri na ćirilici bude uključen i poziv u ime Demokratske stranke. Ali, pre deset godina, kada se pocepala SRS i nastala SNS, neprirodno je delovao uz Nikolića i Vučića evropski put Srbije, kao da je neko greškom pustio Odu radosti, umesto radikalske “ode” Vojislavu Šešelju. I baš to je delovalo.