Članovi bosanskog predsedništva su na toj konferenciji, gotovo svađalačkim tonom, različito tumačili spoljnu politiku Bosne i Hercegovine (BiH), odnosno onaj njen deo koji se tiče odnosa sa Srbijom.

Bošnjački čan Predsedništva BiH Bakir Izetbegović je intervenisao nakon što je predsedavajući tog predsendištva iz redova hrvatskog naroda Dragan Čović rekao da će se, kada je reče o priznavanju nezavisnosti Kosova, BiH ravnati prema stavovima Srbije. Izetbegović je naglasio da BiH samostalno vodi spoljnu politiku, pri čemu samo uzima u obzir stavove suseda, što nije naišlo na odobravanje srpske i hrvatske strane. Nakon tih izjava postalo je jasno da je jedina pozitivna stvar činjenica da se poseta uopšte dogodila i da napretka nema.

Spoljna politika bila je povod za naglo zahladjenje odnosa izmedju Srbije i BiH pre nekoliko nedelja. Srpske vlasti i rukovodstvo bosanskih Srba su lavinom kritika dočekale izjavu Izetbegovića radiju Dojče vele da bi on želeo da prizna Kosovo ali da u sadašnjim okolnostima to nije moguće jer nema saglasnosti unutar BiH, odnosno izmedju Srba, Hrvata i Bošnjaka. Čovič, koji takođe nije protiv ideje da BiH prizna Kosovo, nije bio izložen napadima iz Beograda, što ukazuje na  kompleksnost političkih odnosa u regionu.

U osnovi svega nije Kosovo (ono je samo povod), nego različiti politički ciljevi tri naroda u Bosni i Hercegovini, kao i ciljevi moćnih suseda Srbije i Hrvatske, koji imaju ogroman uticaj na bosanske Srbe i Hrvate. Srbiji je važno da BiH ne prizna Kosovo, što bosanski Srbi snažno podržavaju. U tom pogledu srpska strana ima podršku bosanskih Hrvata, a prećutno i Hrvatske, ali ne zbog samog Kosova nego zbog toga što ne žele jačanje ingerencija centralnih bosanskih vlasti. Odluka Izetbegovića da javno uđe u polemiku je izraz njegove želje da bošnjačkoj većini pokaže da ne odustaje od jačanja centralnih vlasti.

Pozicije

Podrška hrvatske strane srpskoj poziciji oko Kosova na prvi pogled deluje zbunjujuće jer je Hrvatska priznala nezavisnost Kosova i sa tog stanovišta bi bilo za očekivati da se bosanski Hrvati bore da to učini i BiH. Ali, celu priču pokreću sasvim drugačiji politički motivi, zasnovani na želji bosanskih Hrvata da ojačaju autonomiju delova BiH u kojima su većina, odnosno da ojačaju teritorijalnu podelu zemlje izmedju tri nacije.

Bošnjaci su najbrojnija nacija u BiH i prirodno teže ka državi u kojoj će se odluke donositi po sistemu jedan građanin jedan glas. Srbi su druga nacija po brojnosti i Republiku srpsku (RS, srpski entitet u BiH) tretiraju kao svoju državu, teže povezivanju sa Srbijom pa samim tim nisu zainteresovani za osnaživanje pozicije centralnih vlasti. Hrvata ima najmanje i njima, sa tog stanovišta, uopšte ne odgovara princip jedan građanin jedan glas.

Ukoliko bi bosanski Hrvati išli na učvršćivanje “bloka” sa Bošnjacima, a protiv bosanskih Srba i RS, neminovno bi morali da se priklone i želji bošnjačke strane da promeni poziciju RS unutar BiH, odnosno da umanji njenu samostalnost. To bi, samo po sebi, vodilo ka jačanju centralnih bosanskih vlasti, ali i principa jedan građanin jedan glas. Za hrvatsku stranu (kao i za srpsku) je važno da se održi snažan upliv velikih suseda na prilike u BiH, što podrazumeva da o pitanjima koja se tiču Srbije i Hrvatske Sarajevo ne odlučuje samostalno.

Bošnjaci u susedstvu nemaju državu koju mogu da tretiraju kao matičnu, na način na koji to mogu Srbi i Hrvati. Njihova isfrustriranost, kao i nervoza koju pokazuje Izetbegović, je razumljiva s obzirom na činjnicu da u zemlji u kojoj su pojedinačno najveći narod imaju krajnje sužen manevarski prostor. Društvo zasnovano na pravu (i glasu) građana a ne nacija u takvoj situaciji se nemeće kao mogući izlaz, ali je primena takvog koncepta praktično nemoguća jer je nepoverenje između tri bosanske nacije ostalo izuzetno duboko.

Nepoverenje

Različitri stavovi o spoljnoj politici i otvorena neslaganja na konferenciji za novinare nakon sastanka u Beogradu pokazuju da se u BiH stvari uvek iznova vraćaju na sam početak - na odnose između tri naroda, protkane dubokim nepoverenjem. Ni godine rata i tragičnih stradanja ni dugotrajni i mukotrpni pregovori o miru nisu doveli do krupnih promena u glavama ljudi, a političke elite sva tri naroda ne čine gotovo ništa da se stvari promene.

Sukobljene strane u BiH nisu same, svojom voljom, postigle dogovor o miru. One su, zapravo, naterane da pre kinu rat, da se uklope u okvire koje im je zadala međunarodna zajednica, odnosno velike sile, i da u tom okviru pokušaju da organizuju funkcionalnu vlast. Ljudi istinski opredeljeni za demokratiju i državu u kojoj bi iznad svega bila reč građana u sve tri nacije su i dalje malobrojni i nedovoljno uticajni, pa nacije i interesi i prava nacija ostaju daleko ispred interesa i prava građana.

BiH se, u takvim okolnostima, na okupu drži dobrim delo zahvaljujući medjunarodnoj zajednici, a prevashodno Briselu i Vašingtonu. Kako stvari sada stoje, odnosi unutar te države neće moći brzo da se poprave voljom njenih naroda i građana, pa je neki oblik međunarodne prinude i dalje od ključnog značaja. “Bosanski lonac”, ukratko, mora da ostane na neki način poklopljen jer u protivnom preti opasnost da prekipi.

Najbolji način da se održi mir i pruži prilika za dugotrajno i postepeno “peglanje” odnosa je da i Hrvatska i BiH i Srbija budu “pod kapom” nekoga moćnijeg i uticajnijeg. U sadašnjim geopolitičkim okolnostima jedini mogući okvir su EU i NATO, u koje je Hrvatska već ušla. Članice EU, sasvim očekivano, strahuju od “uvoza” nerešenog konflikta na Zapadnom Balkan, ali ostaje činjenica da je region geografski već u Evropi i da je dugoročni interes EU da bude stabilan.