U fokus sada dolaze funkcionisanje pravne države, borba protiv korupcije ljudska i građanska prava i slobode i druga važna pitanja, a zemlje koje žele u EU treba da razumeju da u tom pogledu neće biti "gledanja kroz prste". Tako bi, ukratko, mogla da se opišu osnovna polazišta iz nove strategije EU za Zapadni Balkan.

Za Srbiju je veoma važno što je u strategiji pomenut neki vremenski okvir čime je, zajedno sa Crnom Gorom, na neki način izdvojena od ostalih zemalja regiona koje još nisu ušle u EU. Ali, ta činjenica za nju može da ima i praktičan značaj samo ukoliko u predviđenom roku zaista ispuni sve što se od nje traži. Jer, članice EU ne samo da ne žele više da "uvoze" nerešene pogranične i druge probleme u odnosima između država, nego ni sisteme koji ne pružaju garancije funkcionisanja pravne države i poštovanja ljudskih i građanskih prava.

Teoretski, Srbija u zadatom roku može da ispuni sve što se od nje traži, ali u praksi stvari neće funkcionisati tako "glatko". Pravna država je, objektivno gledano, sistematski pregažena voljom i interesima političkih stranaka i drugih centara moći, ionako uzdrmano pravosuđe suočava se sa novim talasom jačanja upliva izvršne vlasti, medijske slobode su dovedene u pitanje, a nevladin sektor ima sve više oštrih prigovora na kršenja ljudskih i građanskih prava.

Sistemu vlasti u Srbiji, dakle, nije potrebna samo "popravka" nego temeljit remont, što je težak i dugoročan posao, a slično je i u drugim državama regiona. Sa tog stanovišta nova strategija je, zapravo, neka vrsta recepta za duboke reforme svih zemalja Zapadnog Balkana, a “lekar” koji je odredio terapiju stavlja do znanja da neće biti popuštanja i da će ona morati da se primeni do kraja.

Kosovo

Što se Kosova tiče, biće onako kako se Beograd i Priština dogovore, ali moraju da se dogovore ukoliko žele da zadrže evropsku perspektivu. Ne postoji zvanično definisani i pobrojani konkretni zadaci za obe strane, što ne znači da nisu sugerisani okviri u kojima treba da se kreću. Prema onom što se do sada zna, od Srbije se ne očekuje da formalno prizna nezavisnost, ali se očekuje i da u okviru normalizacije odnosa ne pravi nikakve smetnje Kosovu na međunarodnom planu i da reši pitanja granica.

Ranije je pominjana 2019. godina kao rok za dogovor Beograda i Prištine o regulisanju međusobnih odnosa, ali je datum u novoj strategiji izostavljen. Umesto toga, koristi se termin “hitno”, što se može tumačiti kao znak da EU neće čekati u nedogled. Istovremeno, Priština nije dobila ni provizoran datum mogućeg ulaska u EU, što se može dovesti u vezu i sa činjenicom da neke članice EU ne priznaju nezavisnost Kosova i da zbog toga ne žele postavljanje nikakih, pa ni provizornih rokova.

Neslaganja unutar EU kada je reč o formalnom priznavanju nezavisnosti Kosova ne bi trebalo da budu prepreka za Srbiju. Obavešteni izvori, naime, kažu da će one članice EU koje nisu znanično priznale Kosovo prihvatiti svaki dogovor Beograda i Prištine. Uprošteno rečeno, to znači da, recimo, čvrsto odbijanje Španije da prihvati Kosovo kao nezvisnu članicu EU ne bi trebalo negativno da utiče na evropsku perspektivu Srbije. Ali, i te zemlje će da insistiraju na zahtevu da Srbija i Kosovo normalizuju odnose pre nego što dođe na red rasprava o njihovom ulasku u EU.

Beograd iz svega ovoga može sa pravom da zaključi da su mu pozicije ojačane, ali bi bilo pogrešno misliti da situaciju treba iskoristiti kako bi se nametnula rešenja povoljnija po Srbiju. Jer, konsenzus unutar EU oko strategije za Zapadni Balkan nikako ne znači favorizovanje neke od država regiona, a revizija saglasnosti o uslovima koje te države treba da ispune nije izgledna opcija. Zahtev vezan za obavezujući sporazum Beograda i Prištine i dogovor o rešavanju pograničkih pitanja država regiona koje još nisu u EU ostaće na snazi bez obzira na stav srpskih i kosovskih vlasti.  

Izgledi

Dogovor sa Kosovom (ako bude postignut) može se sportskim rečnikom opisati kao prolazak kvalifikacija za “glavni turnir”. Ako su do sada i postojala neka očekivanja da bi, kada je reč o vladavini prava i drugim suštinskim pitanjima, Beograd i Priština mogli da dobiju neke velike popuste ukoliko regulišu međusobne odnose ona su, nakon nove strategije i tumačenja koja su se mogla čuti od evropskih zvaničnika, postala nerealna. Novi pristup nosi poruku da je regulisanje odnosa obavezno, a vladavina prava neizostavna.

Srpske vlasti verovatno su svesne da je ono što sledi nakon Kosova, a što se odnosi na pravnu državu, čak teže i zahtevnije. Otuda im odgovara da u ovom trenutku u prvi plan guraju upravo pitanja vezana za Kosovo, a o ostalom će kad “dodje na red”. Kako stvari sada stoje, Beograd se temeljito priprema za dogovor sa Prištinom, verujući da će time preći najozbiljniju prepreku na putu ka EU. Srpska lista, koja ima punu podršku srpskih vlasti, vladajuća je u svim spskim opštinama na Kosovu, a vladajući blok ima čvrstu većinu u srpskom parlamentu.

Dakle, ukoliko bude definitivno donešena politička odluka o dogovoru na način na koji to žele Brisel i Vašington, nju će formalno biti moguće sprovesti. Suštinski, otpora još ima i oni dolaze ne samo iz sfere politike, nego i od strane Crkve. Otpori i potencijalni politički problemi koje oni mogu da proizvedu su glavni razlog što vlasti još ne izlaze sa detaljima vezanim za obavezujući sporazum. Ako uopšte bude javne rasprave o tom sporazumu i konkretnim rešenjima koje on donosi, ona će se verovatno dogoditi pred sam kraj celog procesa, kako bi se smanjili potencijalni politički rizici.

Zemlje Zapadnog Balkana zapravo i nemaju drugu povoljnu opciju osim EU perspektive jer jedino u takvoj zajednici mogu da “peglaju” međusobne odnose, a da pri tome ne podignu napetost do nivoa koji bi mogao da vodi ka destabilizaciji regiona. Zato bi bilo racionalno i logično da izaberu  put koji im se nudi. Brine, naravno, činjenica da su političke odluke koje su te države do sada donosile umele da budu krajnje iracionalne, ali ukupan razvoj dogadjaja ne zavisi samo od njih i njihove volje nego i od međunarodnih okolnosti i interesa.