Ukoliko do sloma dođe, možda neće biti vidljiv odmah. Prikazaće se kao razdvajanje građana i političara u smislu da bi braća i poznati glumci Branislav i Sergej Trifunović mogli da postanu i „pravi“ predvodnici okupljanja. Da budu i formalne vođe nekakvog čisto građanskog pokreta, a ne sam javne ličnosti koje daju aktivnu i svesrdnu podršku, večno omraženim političarima i strankama neke bivše vlasti.
Tako Sergej Trifunović govori na protestu baš u Kragujevcu, a iz Kragujevca mu je stigla i glasna podrška da 26. januara postane predsednik Pokreta slobodnih građana. I to podrška od Saše Milenića, koji tvrdi da je upravo njegova grupacija Šumadijska regija svojevremeno „izmislila“ URS Mlađana Dinkića. Delovi intelektualne građanske javnosti nesumnjivo i dalje nastoje da porode novu političku scenu u Srbiji, čini se, nimalo neobeshrabreni povlačenjem svoj ranijeg favorita Saše Jankovića, sa čela pomenutog PSG. Janković je stoički pokušavao da u politici predstavlja i iznosi njihove stavove. U odnosu na Savez za Srbiju to su Jankovićeve reči „Đilas može da da (pare) i kombije da se prevozimo po Srbiji“.
Sada baklju sa tom vatrom preuzima i Branislav Trifunović, sa porukom preko društvenih mreža – građani nisu gadljivi na opoziciju, čak ne žele da je sahrane, nego da je oporave, ali opozicija mora mnogo, mnogo da se potrudi i da se dokazuje. I dotle, dok to ne bude dovoljno, jedini su politički govori na protestima u Beogradu, oni koje drži Trifunović, njegove kolege glumci i eventualno poneki akademik. Pitanje ko je koga ustvari izdao, intelektualna elita narod, ili obrnuto, a oboje zajedno Demokratska stranka i njeni izdanci, nudi podrazumevan odgovor – DS. Pri čemu se i dalje kuloarski raspreda da li treba obnoviti neku najnoviju DS, da li Draganu Đilasu neizostavno treba partija i to leva i slično.
Ako je ovo sve iskreno, a ne odglumljeno, onda Vučić može da se opusti i da planira da vlada dok ga zdravlje služi, kao što mu laskaju njegovi podređeni.
Jer, to znači da građanska javnost, kičma pobune protiv Vučića, nastavlja da slepo odbija da prihvati da je politika, pre svega povezivanje. Očiglednost zato što su sve to gledali koliko 2017. godine u Protestu protiv diktature. Čim je postalo jasno da nema povezivanja, nema političkog lidera i organizacije, upornost u izlaženju na ulicu pretvorila se u tragikomediju. Na kraju su grupe koje su predvodile sve malobrojnije demonstrante mnogo duže raspravljale šta će da rade, od onoga što su radili. I bilo je potpuno očito do kad će trajati – dok Vučić ne položi predsedničku zakletvu. Kolikio 20 dana kasnije, kada su se i iz opozicionih stranaka, našli na ulici, na dan inauguracionog prijema, to je bilo puko odjavljivanje. I to odjavljivanje scene kakva je postojala od 2014. do 2017.
Sergej Trifunović, foto: Fondacija Podrži život/Branislav Trifunović, foto: BETA
U slučaju sadašnjih protesta koji su počeli pre mesec i po dana, sa masovnošću je naprotiv išlo dobro, nije padala, i rasla je. Ali samo zato što se stvorila sinergija, neko iz Saveza za Srbiju je to označio kao „sveto trojstvo“: energija mladih željnih promena, harizma javnih ličnosti, i treće politička i organizaciona snaga Đilasovog Saveza. Narušiti tu singergiju nije teško, u bilo kojoj kombinaciji dva protiv jednog. I još je lakše zato što su iščekivanja narasla – svi zainteresovani čekaju da se nešto desi, po mogućstvu radikalno. Da li će to biti „blokada Merdara“, prelaza sa Kosovom, kako se najavljuje u Kuršumliji, da li će Boško Obradović i njegove Dveri opet da izazovu incident ispred zgrade TV Pink i dvodnevni specijalni propagandni program vlasti... Naročito je u iščekivanju neurotično tvrdo jezgro građanski opredeljenih birača. Za njih je bojkot izbora previše ispod nivoa koji može da ih zadovolji, hoće agendu budućih promena odmah i sada, za manje od toga odbijaju da se pokrenu.
Vrlo teško do njih dopire, ako uopšte i može da dopre, da je sem povezivanja u politici od presudne važnosti i trenutak. Za političku promenu je potreban momentum, a bojkot će biti samo jedna od mogućih dimenzija. I nema unapred osuđenosti na uspeh.
Ali, Đilas i njegovi uspeli su kao niko od 2012. da rašire prostor za protivnike Vučićeve vlasti. Uspeli su, barem do sada, da proteste postave kao „keč ol“, kao uhvati sve – u toj koloni su i Marks 21 i desne Dveri, makar ovi iz te prve levičarske grupice nisu hteli da se odazovu memorijalnoj šetnji za Olivera Ivanovića. Uspeli su i da preuzmu neki od elemenata novih društvenih pokreta u svetu poput „Okupiraj Vol strit“ i „Žutih prsluka“. Izveli su u istoj koloni i one koji se bune protiv izvršitelja i dužničkih odnosa, i one koji su spremni da navuku narandžasti prsluk i pešače Ibarskom magistralom, poput Lokalnog fronta iz Kraljeva. Uspeli su i da tiho spreče pokušaje preuzmanja protest u manjim gradovima, označavajući ga parolama, vremenom i načinom okupljanja. Uspeli su i da širenje demonstracija van Beograda predstave kao dalju radikalizaciju. Nisu uspeli da istaknu iskustvo da su pokreti nastali u demonstracijama ili ušli u parlament kao stranke ili nepovratno utihnuli.
Sa druge strane, Aleksandar Vučić je uspeo da učvsti svoje redove zahvaljujući Vladimiru Putinu. Prenos moći je izvršen – neka je Putin izgovorio jednu rečenicu okupljenim pristalicama vlasti ispred Hrama Svetog Save, ali tom rečenicom je Vučiću spolja potvrdio legitimitet. Potvrda koja je Vučiću bila nasušno potrebna, od kako su počeli protesti opozicije, a koja nikako nije stizala iz Brisela i Berlina. Predsednik Srbije i SNS je pokazao da ponešto govori potpuno otvoreno – u ovom slučaju to da je spreman da moli, vuče za rukav, da se ako treba lično ponižava i bilo šta drugo, što opravdava politički cilj. I to je zabeleženo na snimku koji je objavljen na društvenim mrežama i na kome se čuje kako moli patrijarha Irineja da pita Putina da se obrati okupljenom narodu.
I čini se, da za razliku od tvrdog građanskog jezgra, Vučić ne odbacuje tako lako ni proteste protiv svoje vlasti i „uhvati sve“ pokret za bojkot izbora. Jer, on pravi sebi i svojima odstupnicu i to idealnu – ukoliko se nastavi dijalog sa Prištinom, vanrednih izbora biti neće, jer je to protivno državnom interesu Srbije. Ukoliko ne, udovoljiće opoziciji. To znači da je spreman na dugu i iscrpljujuću igru živaca sa demonstrantima. U toj igri siguno samo se jedno može smatrati izvesnim – ukoliko ima ciklične demonstracije sa više od pet hiljada ljudi na ulici, Vučić vanredne izbore dati neće. Ukoliko se protest svede na par stotina pristalica, moguće je da će trijumfalno raspisati prevremene izbore za recimo, maj ili jun.
