Inostrani stručnjaci za balkanske (ne)prilike različito gledaju na  mogućnost organizovanja međunarodne konferencije na kojoj bi Beograd i Priština pregovarali o konačnom rešenju kosovskog pitanja uz učešće „najkrupnijih“ svetskih igrača - zapadnih sila, Rusije, Kine, pa, čak, i Turske, što bi, imajući u vidu temu i učesnike, predstavljalo aluziju na pregovore vođene u Rambujeu početkom 1999. godine.

Komentarišući nedavna saznanja lista Danas iz najviših diplomatskih krugova na Zapadu da postoje realne šanse da višedecenijski i krajnje zamršeni „kosovski čvor“ bude raspleten na takozvanom „Rambujeu dva“, sagovornici Demostata iz Sjedinjenih Država, Nemačke, Albanije i Estonije ističu nužnost potpune normalizacije odnosa Beograda i Prištine, ali, uglavnom, napominju da trenutna konstelacija snaga na međunarodnoj sceni može da predstavlja ozbiljnu „kočnicu“ za postizanje takvog cilja.

Gregori Rejmond, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Bojsi u Ajdahu, kaže za Demostat da „sudeći po onome što se desilo na nedavnim sastancima održanim u okviru samita G7, nisam optimista da bi organizovanjem velikog međunarodnog skupa moglo da bude pronađeno krajnje rešenje za kosovsko pitanje“.

- Najpre, teško je predvideti kakvu bi poziciju Sjedinjene Države zauzele na navedenoj konferenciji, sve dok je Donald Tramp na funkciji predsednika. Tramp premalo zna o istoriji kosovskog problema, on ne sluša savete profesionalnih diplomata i neretko u poslednjem trenutku menja svoje odluke. Sve to ne bi bilo od pomoći u delikatnim i složenim pregovorima o Kosovu.

Drugo, odnosi između Sjedinjenih Država i njihovih tradicionalnih saveznika su trenutno zategnuti. Komentari i ponašanje Trampa upereni prema kanadskom premijeru Džastinu Trudou, francuskom predsedniku Emanuelu Makronu i nemačkoj kancelarki Angeli Merkel, izolovali su SAD od ostalih zapadnih demokratija. Moguće je, ipak, da će Tramp biti sposoban da uspostavi saradnju sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, ali suočiće se s teškoćama u odnosu prema Evropskoj uniji, a EU je ključna za iznalaženje trajnog rešenja za kosovsko pitanje, smatra ovaj američki profesor.

Kao treći faktor koji bi mogao da dovede u pitanje organizovanje i uspeh „Rambujea dva“, Rejmond navodi aktuelnu ulogu Kine. „Mada je Kina sada daleko prisutnija u regionu Zapadnog Balkana nego ranije, države članice Evropske unije će, po svoj prilici, zauzeti stav da Kina nije evropska sila, pa, stoga, ne treba da igra značajnu ulogu na takvoj konferenciji. Iako verujem da je važno postići pravično i trajno rešenje za kosovsko pitanje, s obzirom na aktuelne okolnosti na međunarodnoj sceni, pre svega na podele koje postoje između Sjedinjenih Država, EU i Rusije, ne verujem da bi u ovom trenutku tako velika konferencija bila uspešno završena“, zaključuje Gregori Rejmond.

Franc-Lotar Altman, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Bukureštu, ukazuje za Demostat da „nisam ubeđen da bi održavanjem međunarodne konferencije bilo pronađeno konačno rešenje pitanja Kosova“.

- Tu su, naravno, i Ujedinjene nacije, ali što se tiče diskusija o Kosovu, stiče se utisak da nikakav napredak nije postignut. I dalje su dominantni pojedinačni nacionalni interesi, i sve dok se Srbija ne pomeri „s mrtve tačke“ i ne prizna Kosovo, kao i dok to isto ne učini pet država članica EU, koje zbog sopstvene secesije nisu priznale nezavisnost Kosova, ništa se neće desiti! Dakle, potrebno je da najpre Beograd i Priština postignu međusobni dogovor, koji bi, potom, prihvatili ostali akteri, dok veliki (zapadni) „igrači“ mogu samo da pokušaju da budu posrednici, za razliku od Rusije i Kine koje to ni ne pokušavaju da čine, konstatuje nemački politikolog.

Ardian Hackaj, direktor Instituta za saradnju i razvoj iz Tirane, ocenjuje za Demostat da je kosovsko pitanje „zajednički problem“ Kosova i Srbije.

- Prema mom mišljenju, što Srbija bude više napredovala u pregovorima o pristupanju Evropskoj uniji, odnosno približavala se punopravnom članstvu u tom bloku, kosovsko pitanje će sve više postajati „pitanje Srbije“, budući da ne vidim na koji način bi države članice EU primile u članstvo jednu balkansku državu koja ima „otvoreni spor“. Što se Kosova tiče, normalizacija odnosa Srbijom ne bi mu mnogo donela kada je reč o napredovanju ka članstvu u Uniji. Stoga, s tačke gledišta strategije o pregovaranju o pristupanju Evropskoj uniji, za Srbiju je bolje da što pre postigne sporazum s Kosovom. Da bi takav dogovor bio održiv, potrebno je da ga podrže i Srbija i Kosovo.

EU može da nastavi da igra ulogu posrednika, ali to zahteva konkretan angažman na najvišem političkom nivou, imajući u vidu činjenicu da su tehnička pitanja do sada mahom pojašnjena. Ilustracije radi, visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini treba da izdvoji nekoliko dana svakog meseca i da se lično bavi ovim pitanjem.

Postizanje sporazuma Srbije i Kosova do kraja mandata aktuelne Evropske komisije predstavljalo bi veoma lep ishod, naglašava albanski stručnjak za regionalna pitanja.

Hackaj tvrdi da „pozivanje trećih zemalja da daju doprinos rešavanju kosovskog pitanja može da bude relevantno isključivo za teme koje sežu dalje od bilateralnih odnosa Srbije i Kosova“. U tom kontekstu, navodi da  organizovanje velikih skupova treba da se odnosi na pitanja poput ekonomskog razvoja Zapadnog Balkana „i mesta koje ovaj region ima u globalnoj ekonomiji“. „Teme kao što su direktne strane investicije, ulaganja u infrastrukturna povezivanja ili priliv migranata zahtevaju pristup koji seže dalje od procesa odlučivanja u Evropskoj uniji“, smatra sagovornik Demostata.

S druge strane, estonski diplomata Erki Bahovski ocenjuje za Demostat da bi organizovanje velike međunarodne konferencije moglo da dovede do postizanja konačnog sporazuma o Kosovu. 

- Ma koliko sintagma „konačno rešenje“ delovala zlokobno, mislim da bi trebalo organizovati veliki međunarodni skup o Kosovu. Ali, to ne treba da bude događaj poput Minhenskog sporazuma iz 1938, kojim je tadašnja Čehoslovačka predala Nemačkoj Sudetsku oblast, ili da liči na Pakt Molotov-Ribentrop iz 1939,  budući da su u oba slučaja velike sile rešavale sudbinu malih država, vodeći računa samo o sopstvenim interesima. Kosovsko pitanje treba da međusobno reše Srbija i Kosovo, a, naravno, velike sile mogu da pomognu u tom procesu, tako da se nijedna strana na kraju, kada bude pronađeno rešenje, ne oseti ugroženo ili posramljeno. To, dakle, ne treba da bude ni nalik Bečkom kongresu iz 1815, što Rusija, verovatno, želi, već multilateralni sporazum postignut uz pristanak i Srbije i Kosova, poručuje sagovornik Demostata iz Talina, koji je jedno vreme radio i za Evropsku komisiju.