Očekivano je da taj raspad prati linije podela sadašnje i nekadašnje Demokratske stranke, koje su na površini psihološke i lične, a po dubini interesne. Kako je moguće da rasulo i novo, prividno haotično pregrupisavanje, usledi usred proglašene pobede bojkota – odgovori na to mogu se svrstati u pet stavki.

1. Glavni cilj bojkota – da se oslabi do iznurenosti vlast Aleksandra Vučića – pomerio se, po tumačenju samih osnivača SZS, ka rezervnom „odvajanju žita od kukolja u opoziciji“.  Drugim rečima, u prvom planu je legitimizacija „pravih“ vođa opozicije, a tek u drugom deligitmizacija Vučića. To znači da se rezervni cilj bojkota – da se sa lidera SZS Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Borka Stefanovića... skine žig „bivše korumpirane vlasti“, istura kao glavni uspeh. Posle bojkot čistilišta i suzdržavanja od „prigrabljivanja vlasti“ oni su ti koji imaju „opozicioni legitimitet“ da nastupaju na sledećim izborima – beogradskim i predsedničkim 2022.  Sada međutim treba da usledi odgovor na pitanje „kako“ će nastupiti. SZS je nastao u avgustu 2018. na ideji bojkota izbora. Savez je prvo pravljen kao izborna koalicija – sklapani su dogovori o kvotama učešća u parlamentu, da bi se u 2019. od toga odustalo i sve svelo na pitanje liderstva i izdaje. Jednostavnije na to ko će predvoditi bojkot i ko će ga izdati. Uspeli su svi u sadašnjem sastavu da ostanu predvodnici i da ne izdaju. Kako će međutim, to iskoristiti na sledećim izborima, nije rešeno. Ko će podržati koga unutar SZS, a ko otići svojim putem – to pitanje je pravi razlog cepanja Demokratske stranke na dve DS. Jedna je DS Zorana Lutovca koja bi trebalo da ostane uz nekog u SZS – Đilasa, a druga je takozvana izvorna DS koja treba da se odvoji od Đilasa i Saveza. Kada se ova podela dogodi, znaće se i da li će Vuk Jeremić ponovo pokušati samostalni nastup sa Narodnom strankom.

Svrstavanje koje bi najviše odgovaralo vlasti jeste nalik situaciji iz 2017. -  jedna izvorna DS grupacija sa Borisom Tadićem na čelu, druga Đilasova sa naglaskom na levicu i malo jače odnose sa EU i Rusijom (gde bi došli i Lutovac i Dragana Rakić) i treća Vuka Jeremića, koja bi možda prišla Tadiću na kraju. Moguća je i četvrta grupacija koju bi predvodio Nebojša Zelenović iz Šapca. Oni ne bi mogli da se dogovore o zajedničkom predsedničkom protivkandidatu Vučiću, i tako bi se beskrajna opoziciona borba protiv diktature nastavljala i nastavljala do daljnjeg...

2. O bojkotu kao pribavljanju čvrstog i čistog „opozicionog legitimiteta“ svedoči i to što su lideri SZS uradili suprotnu stvar od Vučića u izbornoj noći. Dok je predsednik Srbije i SNS najavio da će u vlast uključiti možda i one koji nisu prešli cenzus, dotle u SZS niko nije rekao da će one koji su u opoziciji pogrešili i izašli na izbore, primiti nazad u svoj blok. Pod uslovom na primer da zajedno pozovu da se ne izađe na delimične ponovljene izbore ako ih bude. A ponavljanja na određenim biračkim mestima uvek ima, i to su u SZS morali da znaju, tamo su ljudi koji su operativno vodili izborne pobede DS 2007. i 2008. godine, kao i gubitničke 2012.  Ispostavilo se da je reč je o biračkim mestima sa ukupno 200.000 birača i da se izbori ponavljaju 1. jula. Budući da nekim listama do cenzusa od tri odsto nedostaje po pet od deset hiljada glasova, poziv da se odustane od „nepoštenih izbora“ ne bi bio beznačajan. I sam poziv dakle, da se i drugi, poneki od učesnika kao što je pokolebani glumac Sergej Trifunović i PSG, prime nazad u bojkot blok, bio bi nesumnjivi udarac izbornoj proceduri i legitimitetu.

^{Foto: BETA}

3. Za razliku od Vučića koji zna šta će sa svojim poljuljanim legitmitetom – ojačaće ga na spoljno-političkom planu  ulogom glavnog pregovarača u ime Srbije, bojkot blok ne zna tačno šta će sa svojim čistim opozicionim. Ili ne pokazuje da zna u prvim najvažnijim postizbornim danima.  To se vidi  i po činjenici, da su za osporavanje izbornih rezulata „uradili“ više pojedini lokalni koordinatori SNS-a i oni koji ih imitiraju, nego čitava bojkot kampanja. Na prvom mestu reč je o„mađarskom glasanju u Vranju“ – izbornoj situaciji koja je postala glavna priča na društvenim mrežama. Ispod smeha i zabave – kako je moguće da hiljadu dvesta birača u Vranju i okolini zaokruži listu Saveza vojvođanskih Mađara, krije se ozbiljna optužba za potkupljivanje glasača, što je krivično delo. To što potkupljivanje dolazi iz pravca krajnjeg desničara Miše Vacića, a ne neposredno iz pravca SNS, nije velika olakšavajuća okolnost po vlast. Jer, vlast je odgovorna za ispravnost izbornog postupka.

4. Slučaj „mađarskog glasanja u Vranju“ jeste i naočigledniji dokaz uspeha bojkot bloka. Jer, opozicija je pokazala da može da navede protivnika – ili protivnike iz Vučićeve vlasti – da nehotično rade za nju. Navesti neprijatelje i one koji te ne podržavaju da rade za tebe, to je, kako se primećuje, osnov kampanje na društvenim mrežama, sadašnjem najjačem kanalu uticaja na ljude. Na primer, kada stotinama hiljada ljudi pažnju privuče kratki snimak na kome Rasim Ljajić kao muzička zvezda skače u publiku, na konvenciji-žurci svoje partije. Da je reč o političkom spotu njegove stranke to niko ne bi ni gledao, akamoli podelio. Ljajić je slična, ali manje upečatljiva razmrdavanja imdižda imao u ranijim kampanjama. Na primer 2018. je slao zvanične video spotove gde obučen kao fudbaler igra fudbal. Vratimo se na ovu kampanju,  da li je sada reč o slučajno ili namerno snimljenom spotu, u krajnjoj liniji je nebitno. Smatra se da se „navođenjem protivnika da rade u tvoju korist“ najviše služi SNS. U slučaju bojkot bloka, nikakvi grafički prikazi izbornih zapisnika ne bi proizveli toliki odjek kod ljudi, kao što je slučaj sa „mađarskim glasovima“.  Međutim, u samom SZS izostaje svaka hitra reakcija – da se na primer održi neki protest u Vranju, pod maskama i sa održvanjem odstojanja. Ako je moglo da se 30. aprila zasedne pred Narodnu skupštinu, dok je još bilo korona vanredno stanje, onda bi valjda to opozicioni lideri mogli i sada da izvedu, kada zaraza i dalje besni, ali manjom silinom.

5. Kada je reč o navođenju neprijatelja da radi za tebe, tu je bojkot kratkoročno „radio“ za Vučića tamo gde je najslabiji – na lokalnim izborima. Tamo su osiljeni i narodu često mrski čelnici SNS, svrstani po pravilu u dve sukobljene struje bili „meki trbuh vlasti“. Niži odziv birača zbog ostanka opozicionog jezgra kod kuće, na dan glasanja, najviše je doprineo tome da SNS ima osvoji celokupnu lokalnu vlast, sem možda u šest opština u Srbiji. Čak i slaba selfi kampanja, u kojoj su samo vešani na društvene mreže tinejdžerski videoklipovi nosioca liste, kakvu je vodio SDS Borisa Tadića na Vračaru, je dala neki rezultat. Da li će bojkot dugoročno dovesti do toga da ljudima prekipi i da se okrenu od SNS na nekim sledećim izborima – to se sada ne može znati.