Ovih dana ulazimo u totalnu kampanju za beogradske izbore (delimična kampanja se vodi od predsedničkih izbora u aprilu) i procene su naravno, oprečne. Po jednoj, birači u Beogradu su toliko gnevni, što po navici, što zbog komunalne i saobraćajne situacije, da će značajan deo njih glasati za opoziciju, i to koju i kakvu god. Po drugoj, birači u Beogradu kao i u ostatku Srbije, jesu gnevni, ali još više zaziru od neizvesnosti i glasaće za ono što im je poznato – za naprednjake. I to u tolikom broju da naprednjaci komotno naprave postizbornu većinu sa socijalistima i izaberu ponovo Sinišu Malog za gradonačelnika.

Prva je procena nedovoljno uverljiva zbog najmanje tri krupne greške opozicije u sadašnjoj fazi kampanje. Prva greška je lažna sabornost i nju je u startu napravio Dragan Đilas. On je praktično kampanju počeo u Šapcu i to je otprilike najpogrešnija slika koju je mogao da pošalje biračima. Pored Đilasa su stajali Saša Janković, Vuk Jeremić, Borko Stefanović – sva sreća bez Dušana Petrovića koji bio negde u prostoriji – i to nije izgledalo nimalo drugačije, nego obraćanje Vučića novinarima, dok članovi Predsedništva SNS aplaudiraju iza njega. Šta je uostalom Beograđane briga, što bivši funkcioneri DS kažu da je Šabac jedna od dve “slobodne” opštine, sve i da su raspisani vanredni parlamentarni izbori, kao što nisu? Ako je od nečeg morao da počne, to nije pokazivanje organizacije koju nema, niti sabornosti sa ljudima koji su mu tek juče postali saradnici. Đilas je jednostavno mogao da u beogradskom Medija centru organizuje običnu konferenciju za štampu, da se pripremi na to da će mu doći Pink i Informer i da ima spektakl. Ako mu je to ispod časti, e onda ništa, nek precrta deo glasova na koje računa. Neće imati način da ovaploti emocije onih koje Pink i Informer nerviraju, bilo da ih prate ili ignorišu, i koji će glasati baš za one koje Pink i Informer drže na medijskim “poternicama”.

Druga greška opozicije je spajanje nespojivog. Toga ima kod Đilasa, budući da su u njegovom bloku i Srbijanka Turajlić i Siniša Kovačević, ali uzmimo da tu činjenicu ne treba previše ozbiljno shvatati. U nakaradnim razmerama to spajanje nespojivog je prisutno kod Saše Radulovića i Boška Obradovića u njihovom koalicionom flertovanju. Obojici je zajedničko što nastoje da privuku birače koji su žešće pobunjenički nastrojeni, ali dok su Dveri politički ultrakonzervativci, radulovićevci ne znaju šta su, ali mogli bi sve da budu ako će im koristiti. Može li neko Obradovićevog funkcionera da zamisli da deli po društvenim mrežama porno snimak kao što je to učinio Radulovićev Dušan Pavlović? E, pa taj Obradović i Radulović kažu da lepo sarađuju, tako da recimo lider Dveri ima božićni intervju u partijskom glasilu DJB. Ukoliko se odluče za zajedničku listu, za preskakanje cenzusa im i dalje nedostaje neko poput Sande Rašković Ivić. Dakle, neko ko je u stanju da normalno komunicira sa novinarima i sa neistomišljenicima, ko ima strpljenje profesionalnog političara, a ne tripove profesionalnog egzbicioniste. Rašković Ivić je 2016. uvela Dveri u parlament na zajedničkoj listi sa DSS, dok je DJB uvelo to što nisu bili dovoljno poznati – ljudi su, pre svega na društvenim mrežama, poverovali u njihovo virutelno antisistemsko lice.

Treća greška opozicije je šibicarenje sa imenima gradonačelničkih kandidata, odnosno ličnosti koje će biti zaštitni znak kampanje, budući da se gradonačelnik bira u gradskom parlamentu. Šibicarenje je najprimitivniji vid prevare, ali to ne znači da ne deluje. I opet na primeru Radulovića – on je recimo, još u oktobru 2016. rekao da će biti kandidat za gradonačelnika Beograda. Međutim, u decembru 2017. sebe ne promoviše u tom svojstvu, već proglašava tim DJB za Beograd. Pokazujući na taj način da i on ima kutiju od šibica ispod koje krije zrno, a ne samo Vučić, čija SNS od letos najavljuje svoj tim, pa sad da pogađamo ko je gde. To kopiranje SNS je mali Radulovićev doprinos pomami za informacijama ko će biti glavni aduti čije liste, koja se proširila beogradskom čaršijom u komičnim razmerama. Očekuju se neočekivana iznenađenja – pevačice, balerine, bokseri, tatu fanovi, modni blogeri, telohranitelji, gej ikone, verovatno učesnici rijalitija i drugi selebritiji, s tim što je i to bolje, nego ono što smo imali za opštinske izbore. Setimo se, tada smo na Vračaru sabirali koliko je ko na listu stavio rođaka, kumova, svojte, školskih drugova…I u šibicarskoj kampanji stalno se na sav glas viče da su šibicari oni drugi, odnosno daje se sopstveni sud ko je istinska opozicija, a ko se samo pravi da to jeste. Ili se prvo na sva zvona objavi da su ti “istinski” opozicionari pozvani na saradnju, pa se tek potom zaista pozovu. Međutim, to što je šibicarska, ne znači da kampanja neće na određene birače delovati – odavno je uočeno da što su ljudi u težoj i napetijoj situaciji, to su lakše i više skloni da poveruju u nemoguće, odnosno u to da ih šibicari neće brutalno prevariti.