Skromne mogućnosti bojkota kao sredstva političke borbe

Nepovoljna iskustva sa brojnim dosadašnjim bojkotima u Srbiji

Bojkot je često korišćeno sredstvo političke (bojkot političkih institucija) i ekonomske borbe (bojkot roba i usluga) najčešće unutar jedne države, ali i u međudržavnim odnosima. 

Zoran Đ. Slavujević - profesor FPN, savetnik u IDN u penziji i član istraživačkog tima Demostata 

Skromne

Skromne mogućnosti bojkota kao sredstva političke borbe

Nepovoljna iskustva sa brojnim dosadašnjim bojkotima u Srbiji

Bojkot je često korišćeno sredstvo političke (bojkot političkih institucija) i ekonomske borbe (bojkot roba i usluga) najčešće unutar jedne države, ali i u međudržavnim odnosima. 

Zoran Đ. Slavujević - profesor FPN, savetnik u IDN u penziji i član istraživačkog tima Demostata 

autor teksta
Prof. dr Zoran Slavujević | Demostat | Beograd 12. Apr 2019 | Analize

 

I kod nas se često posezalo za bojkotom izbora i rada parlamenta, a u poslednje vreme to je hit na opozicionoj političkoj sceni Srbije, da li zbog (ne)realnih očekivanja mnogih opozicionih političkih aktera ili kao krik očaja zbog slabosti opozicije, odnosno dodvoravanje učesnicima masovnih građanskih („nepartijskih“) protesta širom Srbije. Ipak, iskustva sa dosadašnjim bojkotima izbora i parlamenta u Srbiji u celini uzev nepovoljna su.

Već uoči prvih višestranačkih republičkih izbora 1990. godine, posle odbacivanja amandmana opozicije na izborni zakon od strane jednostranačke republičke skupštine, opozicione stranke (SPO, DS, Demokratski forum, SLS, SNO, NRS, NS(S), ND, SSVS, SRSJ u Srbiji, UJDI, Stranka socijalne pravde, Pokret za zaštitu ljudskih prava u Jugoslaviji i Stranka samostalnih privrednika i seljaka) najavljuju da povlače svoje kandidate za narodne poslanike i predsednika Republike, odnosno da neće da učestvuju na “neregularnim” izborima. Ipak, pred same izbore, opozicija odustaje od bojkota, računajući na izborni uspeh i u nepovoljnim uslovima, a na temelju pogrešnih procena snage režima, odnosno uverenja da je “komunizam”  i u Srbiji doživeo krah, kao u ostalim zemljama Istočne Evrope. Tako nekoliko dana pre izbora lider SPO V. Drašković govori: „Boljševizam neću srušiti ja. Boljševizam će srušiti – boljševizam [...] Ovo što oni sada čine, više doprinosi njihovom padu, nego bilo koja propaganda SPO, kada bismo para za propagandu imali. Našu predizbornu kampanju vodi, praktično, Slobodan Milošević i mi smo mu na tome zahvalni” (Srpska reč 5. 12. 1990). Iako je nekoliko dana ranije na mitingu u Zrenjaninu Drašković patetično zaklinjao birače: „Ko izađe na lažirane izbore, srpski je izdajnik i ja kao car Lazar, upućujem kletvu onome ko narod gura u mrak: ’Dabogda mu ništa ne nicalo’” (Borba 1–2. 12. 1990), posle usvajanja samo jednog od desetak zahteva opozicije – za uključivanjem njenih predstavnika u kontrolu izbora, Drašković saopštava da je opozicija, „ceneći napor delegata Skupštine Srbije”, odlučila da učestvuje na izborima. Ova konfuzija poruka dezorijentisala je deo pristalica opozicionih partija i smanjila eventualnu naklonost dela neopredeljenih birača, a podrška V. Draškoviću se osipala – SPS je osvojio 78% mandata, a Milošević je pobedio u I krugu sa 65% glasova.

Za razliku od ovog nerealizovanog bojkota, uspešan je bio bojkot mobilizacije 1991. godine u vreme masovnih antiratnih građanskih protesta, praćeni dobro segmentisanim proglasom SPO upućenim svim građanima, ali i prilagođenim različitim ciljnim grupama – omladini, bakama i dekama, majkama i očevima, izbeglicama, vojnicima i oficirima i završen porukom Srbima i braćama i sestrama... Prema procenama mobilizaciji se odazvalo tek 10-tak procenata pozvanih, uz oko 200.000 dezertera. Međutim, kako dobar deo opozicije na ovaj ili onaj način prihvata argument režima o „ugroženosti srpske nacije“, široko antiratno raspoloženje nije iskorišćeno za promene vlasti u Srbiji – bojkot mobilizacije nije bio praćen drugim oblicima političke borbe.

Slede savezni parlamentarni izbori maja 1992. Ta kampanja ne bi bila interesantna da nije donela kampanju opozicije za bojkot izbora. Na inicijativu režima o formiranju SRJ opozicija nema delotvorni odgovor, a podrška inicijativi režima nije dolazila u obzir iz više razloga: opozicija nije priznala legitimnost izbora 1990, pa time ni režim i njegove inicijative i projekate; ocena da nema uslova za „demokratske” i „ravnopravne” izbore (Ustav SRJ i izborne zakone ponovo nameće vladajuća partija, nisu rešena pitanja finansiranja stranaka, demokratizacije medija itd.); tvrdnja da će izbori u uslovima ratnih sukoba ojačati režim; eventualna pobeda opozicije na saveznim izborima ne bi značila zaposedanje osnovnih poluga vlasti koje su u republikama, itd. Osim toga, inicijativa režima je bila u sukobu sa „velikosrpskim” ambicijama dela opozicije, koji je zagovarao „Savez srpskih država”, drugi delovi su bili protiv bilo kakvog kontinuiteta sa SFRJ kao „komunističkom tvorevinom”, republikanski oblik vladavine sukobljavao sa monarhizmom trećeg dela opozicije, za neke je bio krajnje sporan način formiranja nove države (tzv. Žabljački ustav donosi nelegitimna „stara skupština“ bez referenduma naroda itd), nekima nisu odgovarali naglašeni elementi konfederalizma itd. Sve su to elementi na kojima je opozicija mogla da zasnuje samo strategiju suprotstavljanja u vidu antiizborne kampanje. SPO vodi najintenzivniju kampanju za bojkot, kao i DS, čiji lider D. Mićunović u Čačku (26. 1. 1992.) pokušava građanstvo da „oslobodi iluzije o još jednoj Jugoslaviji”. Na izbore je izašlo nešto više od polovine birača, dovoljno za njihov uspeh, iako ih opozicija neće priznati. Inače, SPS je osvojio nešto više od 1.600.000 (43%) glasova i 73 (69%) mandata, a SRS nešto manje od 1.200.000 (30%) glasova i 30 mandata (28%), postaje druga partija po parlamentarnoj snazi, pa Šešelj, kao šef poslaničke grupe SRS u saveznoj skupštini i „omiljeni” opozicionar Miloševića, na „velika vrata” ulazi na političku scenu Srbije. Međutim, ni konstituisanje SRJ nije donelo poboljšanje privredne i socijalne situacije, niti međunarodnog položaja zemlje.

Parlamentarni i predsednički izbori 1992. i parlamentarni izbori 1993. protekli su bez bojkota – SPS troškari kapital „velikih izbornih pobeda” i svaki potez vlasti brani pozivanjem na mandat koji mu je dao „narod”, a opozicija stalno dovodi u pitanje legitimnost i legalitet vlasti i tumara labirintom nedoslednosti, vlastitih nesređenih odnosa i nedaekvatne strategije borbe protiv režima, iako su to vreme obeležili brojni masovni protesti.

Međutim, kada su ukinuti direktani TV prenosi sednica skupštine Srbije na predlog poslanika SPS, naprasno, mimo dnevnog reda, to je bio razlog za bojkot rada parlamenta 1995. od strane opozicije, čak i SRS. Prenosi nisu obnovljeni, a poslanici SRS su se vratili u parlament krajem 1996, a DS, DSS i SPO juna 1997, pa ni ovaj bojkot nije imao pozitivne efekte. Naprotiv, vladajuća većina je uvrstila u dnevni red nekoliko zakonskih predloga DS u “redovnoj proceduri”, ali kako poslanika DS nije bilo u sali, posle konstatacije predsednika parlamenta da “predlagača nema u sali”, glasačka mašina nije prihvata predloge u načelu, pa se nije ni raspravljalo o njima. Krajem 1996. stranke u bojkotu formirale su “paralelni parlament” koji je bio kratkog daha i bez nekakvog traga u političkom životu.

Savezni i lokalni izbori 1996. protekli su u „tihom“ bojkotu DSS. Koštinica odbija da pristupi koaliciji „Zajedno”, pa joj samovlasno pristupaju mnogi opštinski odbori. Koštunica učestvuje u razgovorima sa liderima opozicije o formiranju „tehničke koalicije”, najpre poziva na bojkot izbora (Dnevni telegraf 22. 8. 1996), a i kada uđe u koaliciju, ne pojavljuje se na nekoliko mitinga, na predstavljanju koalicije na II programu RTS itd, što ruši i onako mali kredibilitet opozicije. A sve prevrši Koštuničino minimiziranje velikog uspeha opozicije na lokalnim izborima – za njega pobeda u Beogradu i još 13 gradova Srbije „ima psihološki, ali ne i politički značaj”, pa zahteva da se utvrdi odgovornosti lidera koalicije za poraz na saveznim izborima.

Republički parlamentarni i predsednički izbori 1997. ponovo su suočili režim sa bojkotom. DS i GSS odbijaju da učestvuju na izborima zbog neravnopravnih uslova, uz šta ide i Draškovićevo insistiranje na predsedničkoj kandidaturi. Njegova kandidatura je imala uporište u ranijem dogovoru koalicije „Zajedno”, ali članice koalicije odbijaju da ga podrže zbog malih izbornih šansi, nakon čega sledi i raspad koalicije. Uoči predsedničkih izbora 1997. nijedan lider opozicije samostalnim nastupom nije imao šansi da uđe u II krug pored Miloševića i Šešelja, ali je Koštunica kao zajednički kandidat opozicije imao najveće izglede da uđe u II krug, a onda i da pobedi i Šešelja i Miloševića. Ipak, kako su DS, DSS i GSS rešili za bojkot, ova mogućnost nije ni razmatrana. Kampanje opozicionih partija koje učestvuju na izborima, a još više onih koje ih bojkotuju, bile su kampanje bez milosti. Posebno se isticao Drašković napadima na lidere stranaka u bojkotu, mnogo snažnijim od napada na režim Miloševića, tvrdeći da oni koji vode antiizbornu kampanju daju podršku Miloševiću (SB 13. 9. 1997). U antiizbornoj kampanji prednjači DS masovnim plakatiranjem (na primer, sporni plakat na kome su birači koji se reše da glasaju prikazani kao magarci), organizovanjem različitih događanja, raskrinkavanjem afera ljudi iz vlasti, zbog čega je bio u žiži napada učesnika izbora. Ova antiizborna kampanja nije naišla ni na podršku Stejt Departmenta za koga su izborni uslovi u Srbiji bili nepravični, ali ni bojkot nije viđen kao efikasno sredstvo političkih promena. Bojkot nije uspeo, sužena izborna ponuda dala je nereprezentativnu strukturu parlamenta, a deo opozicije izgubio je status parlamentarnih stranaka i duže vreme sam sebe isključio iz najvažnijih institucionalnih političkih tokova. Nova opoziciona koalicija SZP, formirana 1998. uglavnom od stranaka koje su bojkotovale izbore 1997, nije uspela da okupi sve značajnije opozicione stranke (SPO i DSS), a od početka je imala problem osmišljavanja strategije vanparlamentarne borbe, posebno kada se proredio broj učesnika njenih protesta.

Godine 1999. DS, DSS, GSS i stranke nacionalnih manjina DZVM, SVM i SDA neuspešno su bojkotovale referendum o stranom posredovanju u rešavanju problema Kosovo. Na referendum je izašlo 74%, a protiv stranog posredovanja je bilo 95% glasalih, uz opravdane sumnje u ovoliki odaziv građana i rezultate (Prema CeSID oficijelni rezultati mogli su da budu tačni samo pod pretpostavkom da je, pored uobičajenog odaziva Srba i Crnogoraca, na referendumu učestvovalo 500.000 pripadnika nacionalnih manjina, pre svega Albanaca, iako su njihove stranke bojkotovale referendum! – Preliminarni izveštaj 1998).

Sledeće, 2000. godine vladajuća stranka u Crnoj Gori, DPS bojkotuje savezne izbore, a nakon toga i odluke saveznih organa, što ostaje njena politika sve do preuređenja odnosa u federaciji.

Skupština Srbije prekinula je raspravu 3. 4. 2002. o Polaznim osnovama Sporazuma o preuređenju odnosa Srbije i Crne Gore zbog bojkota poslanika ne samo SPS, SRS, SSJ, već i DSS, ali je na sledećem zasedanju jedan poslanik DSS obezbedio kvorum, što je šef poslaničke grupe DSS D. Mihajlov prokomentarisao da je DSS pokazao da nije tačna ocena premijera Đinđića da ima većinu od 131 poslanika i da je DSS obezbedio kvorum da se ne bi usporilo usvajanje Sporuazuma.

Prve predsedničke izbore 2002. godine prate dva bojkota. Najpre bojkot po izbornoj snazi slabog DHSS nezadovoljnog predsedničkim kandidatima, a onda Šešelj bojkotuje II krug tih izbora. Pred te izbore rejting Šešelja je znatno nepovoljniji od rejtinga Koštunice i Labusa, pa su njegove šanse bile male, bez obzira na podršku S. Miloševića i njegove supruge M. Marković – osvojio oko 275.000 glasova manje od Koštunice i oko 150.000 manje od Labusa. A kada nije „prošao” u II krug, pozovao je svoje pristalice u bojkot, pa II krug nije uspeo. Na decembarskim predsedničkim izborima 2002. Šešelj je imao podršku i SPS, ali je tada osvojio čak oko 600.000 glasova manje od Koštunice. Ipak, ovi izbori nisu uspeli zbog malog izlaska (oko 45%), a jedan od razloga je bio i taj pristalice Labusa iz septembarskih izbora te godine Koštunicu nisu doživljavale kao „svog” kandidata, pa su uglavnom apstinirale.

Takođe neuspela, iako zapažena je bila kampanja LDP za bojkot referenduma o Ustavu Srbije 2006. godine – od formiranja stranka Č. Jovanovića je bila u programskim kampanjama, ali prva zapaženija akcija bila je kampanja za bojkot referenduma. Iako je odmah bilo jasno da neće imati veći značaj na izlazak na referendum, ova kampanja poslužila je LDP da se pozicionira kao izrazita proevropska stranka.

I Izveštaj Poverenika za informacije od javnog interesa R. Šabića nije usvojen maja 2015. jer su rad Odbora skupštine Srbije bojkotovali članovi vladajućeg SNS!

Albanci sa Kosova od 1990. bojkotuju sve izbore u Srbiji, a posle uvođenja taksi na robu iz Srbije i BiH 2019, sprovode i bojkot robe. Sa druge strane i po neka do albanskih partija iz Preševske doline od 1990. (izuzev od 2003. do 2007.) učestvuje na izborima u Srbiji, i pored povremenih poziva da se bojkotuju (recimo, poziv Albancima i bojkot saveznih izbora 2000. od strane DUA). Srbi na Kosovu su bili stalno pod pritiscima da (ne)bojkotuju pokrajinske izbore. Ipak, od prvih pokrajinskih izbora 2001. bar po neka srpska stranka izlazi na izbore i dobija mandate u parlamentu i mesta u vladi (na prvim izborima, i pored snažne antiizborne kampanje DSS, glasalo je oko 50% Srba sa Kosova, a srpska koalicija „Povratak“ sa 22 mandata bila je treća po parlamentarnoj snazi), uz manje ili više snažnu podršku Đinđićevog i Tadićevog režima. Koštuničina vlada je i 2007. odlučno za bojkot, a DSS je pozivao na bojkot Srbe na Kosovu i 2014. Posebno su snažni bili pritisci Vučićevog režima da Srbi učestvuju na kosovskim izborima, prihvataju ministarska mesta, obezbeđuju većinu vladi, prihvataju mesta u drugim kosovskim institucijama, a onda i da bojkotuju parlament, vladu i druge institucije, rad lokalnih skupština u opštinama u kojima Srbi čine većinu (na primer, ostavke gradonačelnika i predsednika opština), kao i moblizaciju u kosovske bezbednosne snage.

Brojni su i bojkoti rada lokalnih skupština koji su imali sasvim konkretne ciljeve. Na primer, odbornici NS u SO Kurmšumlija 5. 12. 2001. bojkutuju sednicu na kojoj je trebao da se glasa za predsednika skupštine zbog navodnih pritisaka na odbornike, pa je ona prekinuta. Gotovo neverovatna je bila vest da su odbornici SNS, koji su u Kladovu bili u opoziciji, bojkotovali sednicu skupštine na kojoj je A. Vučić trebalo da bude proglašen za počasnog građanina, pa ona nije održana zbog nedostatka kvoruma (Blic 22. 4. 2015). Burnu sednicu skupštine Novog Sada, posle mnogih incidenata opoziija je napustila, ali odluke predviđene dnevnim redom su izglasane (Blic 11. 2. 2016). Odložena je sednica SO Čačak na kojoj je tebalo razmatrati predlog opozicije sa smenu rukovodstva zbog nedostatka kvoruma (Tanjug 18. 2. 2016), SO Vranje nije održana zbog nedostatka kvoruma: i SPS, partija na vlasti i SNS u opoziciji bojkotovali su zasedanje jer su bili protiv toga da dr. B. Đukanović, kardiohirurg i bivši direktor Instituta „Dedinje“ bude proglašen za počasnog građanina (Politika 4. 3. 2016), a bojkoti lokalnih parlamenata od strane opozicije su učestali u vreme protesta 2019.

Po svemu se izdvajaju košarkaši Jugoslavije koji su bojkotovali prijem koji je u njihovu čast 10. 9. 2002. priredio premijer Srbije Z. Đinđić sa namerom, između ostalog, da se slika sa njima ispod panoa sa natpisom "Ponosni na Srbiju" – nazivom tada pokrenute kampanje za nastavak vladinih reformi. Pored nepojavljivanja samog premijera u sali u kojoj su čekali ministri i neuverljivih “objašnjenja” prisutnih čelnika KSJ (B92 10. 9. 2002), čini se da se radilo o jedinstvenom odbijanju da se i sportisti instrumentalizuju u političke svrhe. 

Mogućnosti i rizici bojkota

Bojkot kao taktičko sredstvo političke i izborne borbe opozicije ima za cilj da onemogći donošenje neke odluke ili njeno izvršenje, odnosno da izvrši pritisak na vlast da donese određene odluke u skladu sa zahtevima društvrnih grupa koje stoje iza organizatora bojkota i obezbedi njihovo izvršenje. Mora da ima opravdanja u konkretnim razlozima, te nije dovoljno da počiva na ma koliko širokom i snažnom difuznom nezadovoljstvu različitih društvenih grupa. Stoga ima svrhu prvenstveno kao kratkotrajniji oblik političke borbe koje vlast dovodi u nepriliku. Da bi bilo delotvorno dugoročnije korišćenje bojkota nužno ga je kombinovati sa drugim sredstvima pritiska na vlasti – protestima, blokadama institucija, javnih mesta, saobraćajnica i sl, štrajkovima, građanskom neposlušnošću...

Funkcije bojkota mogu da budu, različite, pri čemu se one ne isključuju, već mogu i da preklapaju. Opšta funkcije je delegitimizacija nosilaca vlasti koji kontolišu rad ključnih institucija i raspisuju izbore. Posebne funkcije su: iznuđivanje određenih konkretnih ustupaka u pogledu uslova održavanja izbora, funkcionisanja institucija, donošenja određenih odluka; pribavljanje dodatnog publiciteta organizatorima i učesnicima; formiranje imidža političkih subjekata u bojkotu kao nepomirljivih antirežimskih snaga, i sl.

Na uspeh bojkota utiču mnogi činioci. Opšti činilac je stanje u društvu, širina i snaga društvenog konsenzusa, odnosno dubina i zaoštrenost socijalnih, političkih, nacionalnih i drugih rascepa; priroda režima – način vladanja i karakter njegovih odluka i postupaka, pri čemu bojkot sam po sebi ne može da dovede ne samo do temeljitijih promena sistema, već ni smene režima, ali može da dovede do stvaranja preduslova za to. Zbog toga je nužno koristiti ga kao jedan vid celovitije strategije političke borbe, u osmišljenoj kombinaciji sa drugim institucionalnim ili vanisnstitucionalnim sredstvima.

Od značaja je i izborna i parlamentarna snaga stranaka koje se opredeljuju za bojkot – bojkot nerelevantnih političkih aktera ne može imati značajnije efekte, već samo izvesan simboličan značaj, štaviše vladajuća većina počne da se hvali „efikasnošću“ rada parlamenta bez opozicije i sl, pa sve počne da liči na onu „Psi laju, a karavana prolazi“.  

Uspeh bojkota zavisi i od mogućnosti što šireg okupljanja antirežimskih stranaka u bojkotu, odnosno minimiziranja eventualnih „bojkotbrehera“ među strankama opozicije. Na primer, ulogu „bojkotbrehera“ odigrao je SPO 2017. – nasuprot prethodnog dogovora sa ostalim delom „demokratske“ opozicije da bojkotuju izbore, učestvovao je na njima sitnošićardžijski i pogrešno računajući da će da privuče deo pristalica stranaka u bojkotu.

Od značaja je i međunarodna podrška režimu, odnosno strankama u bojkotu, pa je 1997. godine Stejt Department, i pored osuda režima S. Miloševića, bio protiv bojkota izbora, a u kontekstu stalne podrške Vučićevom režimu, ovih dana se EU izjasnila protiv bojkota rada parlamenta.  

Bojkotovanje izbora posebno donosi mnoge rizke. Jedan je taj što se stranake u bojkotu u slučaju njihovih uspeha lišavaju održavanja ili sticanja statusa parlamentarnih stranaka, a time i mnogih mogućnosti parlamentarnog delovanja, uticaja na vlast i sl, kao i publiciteta koji prati zasedanja parlamenta i njegovih tela. To je bilo odlučujuće da SRS, i pored izuzetno nepovoljnih uslova 1993. (sukob sa SPS, optužbe režima da vodi „ratnohuškačku politiku“, zatvorenost najznačajnijih medija za aktivnosti SRS i sl), ne bojkotuje nelegalno raspisane vanredne republičke parlamentarne izbore. Jer, mada je loše prošao (osvojio 39 mandata – dva puta manje nego na izborima 1992), ipak je sačuvao status respektabilne parlamentarne stranke. Sasvim drugačiji je slučaj kada je skupština Srbije birala 3. 5. 2000. novu delegaciju u Veće republika Savezne skupštine, prema hitno izmenjenom zakonu. SPO, nezadovoljan isforsiranom promenom zakona, ne dostavlja predlog svojih delegata i bojkotuje zasedanje skupštine, četiri njemu pripadajuća mandata podelili su SPS i SRS, pa je u novu delegaciju izabrano po 9 poslanika SPS i SRS, kao i 2 poslanika JUL, čime su režimske stranke dobile mogućnost kontrole nad ključnim odlukama saveznog parlamenta.

Drugu vrstu rizika čini to što demokratski standardi nalažu da se uopšte, a posebno u vreme izbora političkim akterima obezbedi jednak pristup javnosti posredstvom medija. Kod nas to nikada nije poštovano, a posebno ne prema onima koji bojkotuju izbore, pa je najveći deo tzv. demokratske opozicije pred izbore 1997. koji je u bojkotu bio marginalizovan u medijima i prinuđen da na tribinama objašnjava razloge bojkota i nepostojanje sankcija za apstinente, da lepi plakate i nalepnice, deli flajere, ubacuje pisama u poštanske sandučiće birača. A tek u postizbornom periodu ovaj deo opozicije, tada vanparlamentarne stranke, bio je u potpunosti medijski marginalizovan, te je pokušavao da dobije publicitet vanparlamentarnim akcijama, formiranjem nove koalicije – SZP, protestima, performansima i drugim oblicima tzv. propagande akcijom, terenskom kampanjom itd. Sa tim problemom se suočavaju i oni koji sada bojktuju skupštinu, što pokušavaju da nadomeste „paralelnim“, „alternativnim“ parlamentom u vidu konferencija za novnare u skupštinskom holu, a još i više podrškom, logističkom potporom protestima i njihovim korišćenjem za svoje akcije – potpisivanje Sporazuma sa narodom, mobilizaciju vlastitih pristalica, govore funkcionera i poslanika na protestima i sl.

Rizik za uspešnost bojkota predstavljaju i neizvesni su izvori finansiranja antiizborne kampanje – budžetska sredstava predviđea su za učesnike izbora, a za one koji ih bojkotuju, pa parlamentarnim strankama u bojkotu, ostaju na raspolaganju samo sredstva za „redovno“ funkcionisanje partije, uz mnogo manje šanse da obezbede sredstva iz privatnih izvora.

Dalje, bojkotom izbora politički akteri nagovaranju deo birača da ne koristi svoje osnovno političko pravo – da biraju i budu birani, što se sukobljava sa osećajem socijalne odgovornosti raširenim među dobrim brojem njih – da je učestvovanje na izborima obaveza.

Nije nevažno ni to što se bojkotom izbora sužava izborna ponuda, što je kampanja za bojkot je prvenstveno kampanja protiv, a ne kampanja za, pa se njome ne vrši kristalizacija izbornih orijentacija politički i izborno neopredeljenih, posebno ne njihova stabilnija identifikacija sa partijom u bojkotu.

Najzad, ali ni malo manje značajno je i to što su opozicioni politički akteri u celini i u „redovnim“ aktivnostima, a posebno organizatori i aktivisti angažovani u antiizbornim kampanjama izloženi različitim vrstama pritisaka, ucena, diskvalifikacija, uvreda, pretnji, čak i fizičkim napadima itd. Jedan od brojnih incidenata u vreme antiizborne kampanje 1997. odigrao se kod Kalenićeve pijace u Beogradu kada je grupa napadača izletela iz kombija i napala ekipu DS koja je lepila plakate za bojkot. Kombi je bio službeno vozilo SO Palilula, pa su u DS smatrali da su ih napali aktivisti SPO (Dnevni telegraf 22. 8. 1997). Dvojica aktivista DS pretučena su u Beogradu kod voždovačke crkve od strane četvorice članova SPO, a istog dana obezbeđenje SKC porušilo je štand ispred te ustanove na kome su prof. dr V. Dimitrijević i još nekoliko predstavnika GSS delili propagandni materijal za bojkot izbora (SB 13. 9. 1997). Nekoliko dana kasnije na informativni razgovor u MUP Stari grad privedeni su direktor Studentskog političkog kluba Č. Antić i dve aktivistkinje Studentskog parlamenta dok su lepili nalepnice za bojkot zbog „ugrožavanja časti i prestiža Narodne skupštine Srbije” (SB 16. 9. 1997). U vreme antireferendumske kampanje 2006. za nekoliko dana zabeležena je serija napada na aktiviste LDP i GSS u Zemunu, na Vračaru, u Novom Pazaru, u Kraljevu i u Aranđelovcu dok su lepili plakate (B92 25. 10. 2006), a dva dana kasnije u Novom Pazaru su istim povodom napadnute su i aktiviskinje NVO Urban-in (B92 27. 10. 2006). Mesec dana kasnije u Loznici tokom noći grupa nepoznatih lica potpisana kao Oslobodioci Loznice nacrtala je na prostoriji LDP kukasti krst i napisali „ustaše”, „fašisti” i „izdajnici” (www.cedajovanovic.com  23. 11. 2006).

Bojkot, dakle, valja promišljati kao jedno od sredstva političke borbe, jednu vrstu pritiska na vlast u okviru celovite strategije institucionalnog i vaninstitucionalnog političkog delovanja, uz pažljivu procenu njegovih realnih mogućnosti, ali i rizika koje donosi. Jer, neuspešni bojkoti vode do kompromitovanja njegovih političkih aktera kao loših procenitelja stanja u društvu i realnih mogućnosti promena, do gubitku poverenja birača i javnosti uopšte, a među njihovim pristalicama do formiranju gubitničkog sindroma i širenja defetizama.

Komentari
Analize
Bez definitivnog rešenja za Kosovo
Bez definitivnog rešenja za Kosovo

Tako bi se, otprilike približno, mogla opisati očekivanja od skupa u okviru Be...

Protesti su mrtvi, živeli protesti
Protesti su mrtvi, živeli protesti

Kada su dan uoči 13. aprila Vučićevi poslanici ušli u parlament Srbije...

Uvežbavanje građanskih nemira
Uvežbavanje građanskih nemira

Zašto Aleksandar Vučić prema demonstrantima opozicije sprovodi obrnutu ...

Srbija u EU? Gluposti!
Srbija u EU? Gluposti!

Kakve su šanse Srbije da uđe u Evropsku uniju 2025. godine? Nikakve, sud...

Plan opozicije je da plana nema
Plan opozicije je da plana nema

Politika se vodi uživo – u svetu premereženom kamerama i mobilnim telefo...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

2019. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web