Prethodnica na mestu Federike Mogerini Ketrin Ešton je donekle opravdala Hašima Tačija i Aleksnadra Vučića – mada nije on potpisao nego Ivica Dačić, rekavši da se krah mogao očekivati.

Na forumu u Bratislavi, na kome su glavne političke zvezde bili Vučić, Tači, ali i Milo Đukanović, Ešton je i opravdala situaciju. Učinila je to tvrdnjom “znali smo da je posle prvog, svaki naredni sporazum biti sve te"i”. Ali, zar ne bi trebalo da je obrnuto, zar ne bi trebalo da se kada se jednom probije politički led, sve nastavi lakše? I zar nije bilo toliko nade pre pet godina, kada je saziv Evropske komisije pre sada odlazećeg Junkerovog, završavao pobedonosno svoj mandat.

To ogoljenu stvarnost koliko ne mora da bude laške posle teškog sporazuma upravo živi makedonski premijer Zaev. On je, koliko prošlog leta, postao glavna politička zvezda Brisela. Ne samo što je omogućio da i ovaj saziv EK, kao i onaj u kome je bila Ešton, mandat kruniše nekim istorijskim događajem, nego je uradio sve i da to krunisanje građani Makedonije prihvate bez većih nemira i incidenata. Osim ako se u to ne računa bezkstvo iz zemlje bivšeg premijera Nikole Gruevskog. Koliko je samo bilo čestitanja kada je na Prespanskom jezeru potpisan dogovor sa Grčkom o imenu Makedonije, koliko nasmejanih lica evropskih zvaničnika.

A tek priče o budućnosti – nije bilo teško pod bujicom tih reči ozbiljno iščekivati da koliko koji mesec kasnije na mostu na Ibru u Kosovskoj Mitrovici i Vučić i Tači potpišu nešto slično. Da se samo obnaroduje ispregovarani papir koji predviđa Zajednicu srpskih opština, i neki status u Ujedinjenim nacijama za Prištinu, sa zaklinjanjem u Brisel i Evropsku uniju. Čak su i naslovnice tabloida o navodnim planovima oružanih jedinica Prištine delovali kao medijska priprema – da se prvo poseje strah, kako bi se lakše pojavili “zaštitnici”, koji su se sporazumeli o miru.

I to se sve nastavilo i tokom jeseni i kada je Zaev uspeo da sprovede referendum, doduše konsultativni, ali svejedno vezujući sopstveni legitimtet za Prespanski sporazum. Da bi dobio šta? To da Brisel zateže i oko otvaranja pregovora o članstvu. Umesto otvaranja pregovora, koji i nisu po sebi presudna stvar, mogu da traju beskonačno kao na primeru Turske, Zaev za sada dobija samo skupove na najvišem evropskom nivou. U Berlinu u aprilu, pa sada u julu u Parizu, na kojima je glavni gost.

Ali, kod kuće, kod svojih građana i birača, on bez tog formalnog otvaranja pregovora ne može da prikaže uspeh svoje vlade. Niti da je masovna osećanja protiv imena Severna Makedonija bilo dovoljno vredno politički potisnuti, da je usledila neka bajna nadoknada. Umesto toga Zoran Zaev kao da je dobio još teži zadatak - da uvede zemlju u članstvo zapadnog vojnog saveza NATO, bez i da počne pregovore o ulasku u Uniju. Teži i od onog koji je bio svojevremeno pred Milom Đukanovićem, posebno i zato što se, izgleda raspoloženje u zemljama članicama EU vrti oko toga, da se pregovori ne mogu dati samo Severnoj Makedoniji, već moraju u tom slučaju i Albaniji, koja je već u NATO. A Tirana nije ispunila uslove, i teško da će ih ispuniti upravo sada kada su objavljeni snimci o kupovini glasova za vladajuću stranku koju finansira narko mafija.

Primer Zorana Zaeva Srbiji može govoriti samo jedno – uzalud je očekivati dobru volju od neumoljivih predstavnika velikih geopolitičkih interesa, čak i kada govore da im je srce slomljeno. Jer, ne donose izborne pobede oni vama, nego vi njima.

Za samog Aleksandra Vučića možda sve to i ne bi bilo toliko loše, on neće doći na red dok ne završe sa Zaevim. To bi po Vučićev opstanak na vlasti moglo biti i dobro, prema dosadašnjem sledu, možda će njegov sporazum sa Prištinom doći na red tek za 4 godine, dakle proleće ili leto uoči izbora za sledeći Evropski parlament. A to je 2023. godina, kada je on može biti već ušao u drugi predsednički mandat. Ako u međuvremenu nemačka kancelarka Angela Merkel potpuno ne izgubi vlast, ispuni obećanje i povuče se sa čela vlade, kao što se povukla sa čela stranke.

Sam Vučić izgleda ne veruje u to odlaganje, jer kaže da to ne prihvataju Albanci, njima se žuri. Tačno je da je pokretač albanske politike neprestano oslobađanje od Srbije, te stoga Tači i Ramuš Haradinaj stalno moraju svojim građanima da prikazuju da napreduju u tom oslobađanju, da bi opravdali smisao svoje vladavine.

Vučićev problem sa sporazumom da Srbija prećutno prizna Kosovo kao odvojenu državu, jeste problem sa srpskim birčakim telom. Kao što ukazuju zainteresovani posmatrači, i Vučićeva Srpska napredna stranka, i njeni birači nisu proevropski nastrojeni, barem nije njihova glavnina. Ako se posmatraju izbori u Srbiji unazad 30 godina, jasno se vidi da je oko milion do milion i po ljudi, uvek neevropski opredeljeno bez obzira na kampanje i političke okolnosti. I oni su bili baza radikala Vojsilava Šešelja, a sada su za Vučića.

Njihovo opredeljenje, samo po sebi nije izričito antievropsko, niti je prorusko, koliko je izraz jednog dubokog nepoverenja i strepnje. To izvire iz istorijskog pamćenja. Odnosno, iz činjenice da u prethodnom veku Evropa i njena glavna sila Nemačka, nisu dolazile “frendly” u Srbiju, već kao protivnik u dva svetska rata. Nema porodice u koja zbog toga kroz 20. vek nije trpela rđave posledice u svojoj pojedinačnoj istoriji. Koliko se naivno i nezrelo sada posmatra stvarnost, govore i nesuvisla tumačenja da je vojni puč 27. marta 1941. recimo, bio pogrešan, da ga je trebalo izbeći i slično. To nije bio izolovan događaj, jedva 20 godina pre toga odigrao se strašan Prvi svetski rat, i to nije bilo samo političko već pre svega pitanje osećanja ljudi. Sada je tačno 20 godina od NATO bombardovanja, koje je u odnosu na Veliki rat sitnih razmera, pa možemo i prema tome da merimo stepen neprihvatanja.

Sa tom “radikalnom” Srbijom od najmanje milion glasova, Vučić uz pomoć medijske kontrole lako izlazi na kraj. Jer, glavno što je drži uz Vučića jeste “liberalna Srbija”, pre svega uticajno javno mnjenje, koje je izrazito proevropsko, i koje privlači barem pola miliona glasača, i pri najgorim okolnostima. Tačnije, to su oni koji su 2017. glasali za Sašu Jankovića. Dok postoji tako podeljena radikalno-liberalna Srbija, Vučić je bezbedan na vlasti, ali ako dođe do kolebanja po toj liniji, a to će se videti na parlamentarnim i lokalnim izborima 2020. - otvoriće se mogućnost da neko drugi preuzme vlast.