Događaji u Sjedinjenim Američkim Državama povodom ubistva Afroamerikanca u Minesoti još jednom pokazuju kolika je moć medijske slike.

Svet je obišao snimak na kome beli policajac guši četrdesetšestogodišnjeg Džordža Flojda, koga je oborio na zemlju u pokušaju da mu stavi lisice, dok mu ovaj uporno ponavlja da ne može da diše. Slike bolnica u kojima umiru zaraženi od virusa korone zamenili su prizori protesta u američkim gradovima koji su se potom proširili na demonstracije u Londonu, Parizu, Dablinu, Berlinu, Amsterdamu, Najrobiju.

Politička dešavanja u Sjedinjenim Državama, u centru „imperije“, nisu samo unutrašnje pitanje.

Dve fotografije ilustruju kako su na demonstracije odgovorili predstavnici dva pola američkog političkog života i kandidati na predsedničkim izborima u novembru  –  predsednik Donald Tramp ispred republikanaca i Džo Bajden, glavni kandidat demokrata. 

Brižljivo osmišljene fotografije šalju potpuno različitu poruku – Tramp u ruci drži Bibliju ispred crkve u Vašingtonu koju obezbeđuje tajna služba, Bajden je kleknuo pred Afroamerikancem i devojčicom, sa maskom na licu za zaštitu od korone.

^{Foto: Twitter}

Američki predsednik se poziva na „zakon i red“, Bibliju i pušku, kao u vreme  osnivača američke nacije, a masku ne nosi zbog imidža, jer je „pravi muškarci“ ne nose. Scena sa Biblijom je upriličena nakon što je objavljeno da je noć proveo u bunkeru sa porodicom i pripadnicima tajne službe sklanjajući se od demonstranata ispred Bele kuće. Na društvenim mrežama je to podstaklo niz podsmešljivih komentara.

Bajdonov gest, takođe brižljivo isplaniran, šalje poruku skrušenosti i saosećanja zbog nasilja i sukoba koji potresaju SAD, dok je nošenje maske znak poverenja u nauku i poštovanja mera zdravstvene zaštite, što nije slučaj sa Trampom koji se po sopstvenom priznanju leči samostalno.

Poglavar crkve ispred koje je Tramp podigao Bibliju, nazvao je njegov gest licemerjem i političkom zloupotrebom. Još oštriji je bio šef policije u Hjustonu, koji je američkom predsedniku odgovorio da „ućuti“ ukoliko nema ništa konstruktivno da ponudi. To je bilo nakon što je Tramp zapretio da će izvesti vojsku na ulice da zavede red. Bajden, bivši potpredsednik Baraka Obame, odlučio se na rizik, jer ovaj gest američka desnica smatra izdajničkim od kada je igrač američkog fudbala Kolin Kepernik pre četiri godine izazvao pometnju spustivši se na koleno tokom intoniranja nacionalne himne. Učinio je to u znak protesta zbog policijskog nasilja, zbog čega je izbačen iz lige. Ovaj gest podseća i na podignutu pesnicu sprintera Tomija Smita i Džona Karlosa na Olimpijskim igrama 1968. godine, u znak protesta zbog rasne diskriminacije.

Sjedinjene države su zemlja u kojoj su do pre pola veka bili na snazi segregacionistički zakoni i u kojoj rasizam nije iskorenjen. To je zemlja koja je poznata po policijskom nasilju i lakom potezanju oružja. Sa ubistvom u Minesoti i odjekom koji je imao ovaj događaj, policijsko nasilje i građanska prava u SAD su postali glavna tema medija od Kanade do Novog Zelanda. Tramp se od antisistemskog predsednika koji je pobedio elite u Vašingtonu pretvara u predstavnika „belog đubreta“ (white trash), siromašnih belaca iz zapostavljenih slojeva društva, uglavnom iz ruralnih oblasti, koji su njegovi glavni glasači (iako je milijarder). Koristeći simbole koje preziru Trampovi glasači, Bajden igra na kartu podela, želeći da privuče glasove Afroamerikanaca.

Trampove provokacije mogu da izgledaju kao nepromišljene, kao političko samoubistvo, ali to ne mora da bude tako. Neredi na ulicama američkih gradova su u prošlosti uglavnom išli na ruku desnici koja se predstavlja kao zaštitnik „zakona i reda“. Od 60-ih godina do danas to često prati poziv sa rasističkom konotacijom da se američki gradovi očiste od pljačkaša i kriminalaca, podrazumeva se crnaca koji napadaju radnje čiji su vlasnici pripadnici takozvane „tihe većine“, oni koji uglavnom odlučuju o ishodu izbora.

^{Pljačka juvelirnice u Los Anđelesu}

Ova situacija može da se posmatra i kao prilika da se skrene pažnja sa krize koju je izazvala pandemija novog virusa kovida, od koga je umrlo više od 100 000 Amerikanaca i koja je dovela do recesije zbog koje je 40 miliona Amerikanaca ostalo bez posla.

Trampovo skretanje pažnje je do sada bilo van zemlje – za sve je optuživao Kinu koja je postala njegova opsesija. U tvitu koji je objavio krajem maja napisao je samo jednu reč: „Kina!“, pre nego što je najavio povlačenje iz Svetske zdravstvene organizacije, koju je optužio da je pod kineskim uticajem. Prethodno je upozorio da će „oštro odgovoriti“ na obračun kineskih vlasti sa demonstrantima u Hong Kongu.

Zemlja koja optužuje Kinu za sva moguća zla sada je u svim svetskim medijima zbog gneva koji se izlio na njenim ulicama. Za Kinu je ova pobuna na ulicama američkih gradova došla u pravi čas – trenutak je dobar da se Amerikancima tresne u lice da bi bilo bolje da se brinu o ugroženim građanskim pravima sopstvenih građana. Peking je osudio policijsko nasilje i rasizam kao „hroničnu bolest“ SAD i tražio da se ovi problemi hitno rešavaju. Prikaz demonstracija na nacionalnoj kineskoj televiziji pratio je komentar o opadanju američke moći. Na kritike iz Stejt departmenta da Komunistička partija mora da snosi odgovornost zbog toga što je „ozbiljno prekršila obećanja narodu Hong Konga“, portparol kineske vlade je odgovorila tvitom sa parolom američkih protesta: „Ne mogu da dišem“.

U sličnom tonu je Iran, jedna od zemalja kojima Tramp povremeno preti ratom, poručio „američkim zvaničnicima i policiji da zaustave nasilje nad sopstvenim narodom i dozvole mu da diše“. Ministar spoljnih poslova, Mohamad Džavad Zarif, objavio je ispravljenu verziju teksta koji su američki zvaničnici uputili Iranu 2018. godine, optužujući vlasti ove zemlje za korupciju i nepravdu, u kome je umesto Iran napisao SAD.

Znak da se stvari menjaju u odnosima SAD i Evropske unije je i saopštenje iz Brisela u kome se iznosi nada da će „sva pitanja“ u vezi sa demonstracijama u SAD „da budu rešena brzo i uz puno poštovanje vladavine prava i ljudskih prava“. Ova formulacija se koristi kada je reč o zemljama u kojima se demokratska i ljudska prava manje poštuju.

Trampova uloga tokom zdravstvene krize,  u kojoj je pokazao potpuni dilentatizam, kao i njegov odgovor na demonstracije širom zemlje, dodatno su urušili poverenje među evropskim saveznicima, sa kojima su odnosi odavno poljuljani. Sledeći politiku izolacionizma američki predsednik ne samo da nije pokazao solidarnost sa tradicionalnim saveznicima, već je, naprotiv, sa nekima od njih ušao u sukob. Nemačka kancelarka Angela Merkel je odbila njegov poziv na sastanak G7 u junu, navodeći kao razlog mere zbog pandemije koje su još uvek na snazi. Sastanak je pomeren, a Tramp je najavio da će pozvati i Južnu Koreju, Indiju i Australiju, pa čak i Rusiju. Njegov pokušaj da napravi međunarodnu koaliciju protiv Kine pred izbore nema, međutim, mnogo šansi za uspeh. Situacija nije kao pred rat u Iraku, kada je Džordž Buš uspeo da okupi koaliciju, iako su mnoge evropske zemlje, sa Francuskom na čelu, bile protiv. Ovaj put većina zemalja ne želi da uđe u još jedan američki rat.