Politički Beograd pretpostavlja naime, da naprednjaci razmišljaju da te izbore raspišu odmah posle srpske Nove godine. Ali, setimo se kako su razmišljali i šta su uradili prošle godine u isto ovo vreme. Prvo je sa skupa beogradskih naprednjaka u zemunskoj hali “Pinki” procurelo da je Vučić okupljene osokolio sa “Počnite i pobedite”. Onda su se strasti ustalasale, a opozicija pripremala po dva plana za kampanju – samo beogradsku i parlamentarnu uz beogradsku. Vučić ih je u tome podsticao, potvrđujući sa “tačno je, razmišljamo o vanrednim izborima”.

U javnost su iznošeni razlozi “za” i “protiv”. Razlozi “za” bili su negativna atmosfera u društvu i pročišćavanje Srpske napredne stranke iznutra, na kongresu koji bi usledio nakon izbora. Razlozi “protiv” bili su da će parlamentarna kampanja skloniti u drugi plan reforme i Kosovo. Na sednici Glavnog odbra SNS koja se dramatično iščekivala, Vučić je rekao da je on protiv vanrednih izbora, četvoro naprednjaka od 500 članova ovog tela, glasalo je da se oni ipak održe. Ranije 2017, tvrdilo se i da postoji Vučićev dogovor sa Tomislavom Nikolićem da se održe vanredni izbori, kako bi Nikolićevi dobili najmanje 20 mandata. Navodno, to je bio deo dogovora o Nikolićevom dobrovoljnom povlačenju iz SNS i podršci Vučiću u predsedničkoj trci.

Ništa se od svega toga nije obistinilo, čak ni vanredni kongres SNS. Pa zašto se onda ponovo oživljava vera u vanredne izbore? Pravo pitanje je zašto bi oni bili potrebni Vučiću – svakako ne kao način da smeni vanstranačku gej premijerku Anu Brnabić. Za to bi mu bila dovoljan i izveštaj Darka Glišića, predsednika Izvršnog odbora SNS, barem se tako govori članstvu vladajuće partije.

Sam Vučić, je u moru svojih izjava, prošle godine rekao da su ranije vanredni izbori bili potrebni da bi se situacija u Srbiji stabilizovala, a da sada kada jeste, više nema potrebe za njima.

I on zaista nema potrebu za njima – njegova vlast je zaokružena i potpuna. A ukoliko se odluči da ih raspiše za mart 2019. to može značiti da se prepušta gubljenju vlasti. Ljudi iz njegovog bliskog kruga procenjuju da je apsolutno nemoguće – to da se prepusti. Oni smatraju da Vučićev način vladavine strahom ne dopušta ni kod njegovih saradnika ni kod građana značajan pad podrške. Smatraju da predsednik Srbije i tolike vladajuće partije, uvek može da uhapsi dvojicu “svojih” i nekog iz opozicije, u istrazi nekog koruptivnog posla, i da tako opet nazida u nebo, svoju popularnost. Te da on jedini ne precenjuje narod, gledajući u ljudima Srbije ono što oni navodno realno jestu – građani uplašeni za sebe i uplašeni od neizvesnosti.

I to je možda tačno. Ali, Vučić i ne bi mogao pasti na rejtingu, odnosno na broju dobijenih glasova. On bi mogao da izgubi u izbornoj noći i danima posle glasanja na sasvim drugoj stvari – a to je, ko će mu čestitati i ko će mu priznati pobedu. Njegov glavni politički protivnik u Srbiji Dragan Đilas sigurno neće, kao što nije ni 4. marta kada su održani beogradski izbori. I to pod uslovom da učestvuje, a ne da bojkotuje izbore. Ako sem Đilasove, čestitke ne stignu iz Brisela, Berlina, Vašintgona, Moskve, i šta više umesto njih, dođu sumnje u regularnost izbora, Vučić će imati otvorenu izbornu krizu. On je tu krizu imao i 2016. kada mu je Saša Radulović tražio da njegovi kontrolori otvaraju džak po džak sa glasačkim listićima, i 2017. kada se dogodio Protest protiv diktature. Krize je međutim, tada uspešno kontrolisao, ali da li bi mogao i sada, čak i ako mu čestitke iz sveta stignu? Jer, tada je situacija na Kosovu bila mirna, a mnogi nepopularni Vučićevi potezi – od smanjivanja plata i penzija do imenovanje Ane Brnabić, prihvatani su upravo zato što je Kosovo bilo mirno, a to znači, da je i spoljnopolitička situacija bila mirna. Sada je slika potupno suprotna i pokazuje samo stalni rast napetosti.

I zato, izborna kriza bi mogla da se odvija onako kako 2016. i 2017. nije. I u pravcu ponavljanja izbora, i proglašenja sastava parlamenta koji može da traži i opoziv predsednika, i upada demonstrata u parlament, i uopšte u jednu nekontrolisanu političku situaciju. I gde bi se kao jedino rešenje nametalo Vučićeva ostavka.

Jedini razlog zbog koga bi Vučić mogao sve to da rizikuje, jeste da drži izbore dok je aktuelna evropska garnitura još u mandatu u Briselu, uključujući i Angelu Merkel u Berlinu. Ali, da li bi njima odgovaralo da imaju još i Vučića na vratu u jeku svoje kampanje za Evropski parlament? Kada treba svojim biračima da objašnjavanju pare koje daju za pristupne fondove, Berlinski i druge procese i stabilizaciju Balkana? Da umesto sporazuma Srbije i Kosova imaju vanredne okolnosti kako u Srbiji, tako moguće i na Kosovu, da ništa nisu konačno rešili, da je Briselski dijalog Beograda i Prištine zaleđen i da balkanski košmar ostavljaju novom sazivu Evropske komisije u nasleđe?

Gledajući izraze lica evropskih lidera na samitu u Briselu na kome je potvrđen sporazum o Bregzitu, čini se da jedva čekaju da vide leđa Velikoj Britaniji usled sveg učitivog žaljenja zbog odluke britanskog naroda da napusti EU. Čini se da i Merklova i Emanuel Makron vide odlazak Velike Britanije – to je najveći geopolitički događaj nakon pada Berlinskog zida 1989. - kao priliku da sami bolje urede kontinet. I da svakako ne žele da im u Evropskoj uniji ostane neki “britanski blok” nakon formalnog odlaska Britanije. U tom kontekstu deluje da je poslednje što bi uradili to da daju Vučiću zeleno svetlo za nekakve izbore.

Vučić međutim, ima i tu opciju da nastavi da vitla izbornim mačem, a da ustvari raspiše referendum o promeni Ustava i da tako testira snagu Đilasa i njegovu pretnju bojkotom. To, naravno ne bi bio sudbinski referendum o Kosovu, mada bi moglo da se silno jaše na toj temi, već bi se svelo na promenu Ustava, u delu o pravosuđu radi usklađivanja sa zakonima Unije. Ličilo bi kao da sve imamo – i izbore i krizu, a bilo bi mnogo manje opasno po vlast.