Ovo je procena kojom sve važnije stranke barataju u izbornim štabovima, pripremajući plan A – kampanju za Beograd i plan B – kampanju za Srbiju. Najočitiji primer je Demokratska stranka. Njen lider Dragan Šutanovac proglasio je svoju gradonačelničku kandidaturu, ali istovremeno dižući i profil liste DS za beogradske odbornike tako da može odmah da se tranformiše i u parlamentarnu listu. Prvo je obznanio da će prva na listi biti Vesna Rakić Vodinelić iz Nove stranke Zorana Živkovića, a očekuje se početkom januara i objava da će na toj listi biti i ljudi iz Socijaldemokratske stranke Borisa Tadića. Živković i Tadić lično trenutno neće biti kandidati za odbornike, ali u slučaju parlamentarnih izbora, možemo da nagađamo koji će od njih dvojice biti kandidat za premijera, a koji će recimo biti promovisan kao budući ministar policije.

Do objave kandidature Dragana Đilasa Tadić je u merenjima rejtinga, što objavljivanim što za internu upotrebu, figurirao kao deo bloka Saše Jankovića i Vuka Jeremića. Nikada to međutim nije isticano, utisak je bio da i Janković i Jeremić doživljavaju Tadića kao negativan balast, odnosno kao neku vrstu političkog blama koji ne treba da bode oči njihovim pristalicama. U “kuolarima” opozicije, tvrdilo se pak, da ih je Šutanovac zato žestoko kritkivao, objašnjavajući im da je to izraz nepoštovanja prema bivšem predsedniku u vreme čije vlasti su postali to što jesu. I ističući da on uopšte nema taj transfer blama budući da mnogi glasači u Srbiji i dalje pojma nemaju da Tadić uopšte više nije u DS. Šutanovcu izgleda kampanja za Srbiju odgovara mnogo više nego kampanja za Beograd i u tome nije usamljen.

Nalazi istraživanja govore da je to upravo slučaj i sa drugim strankama, od kojih su neke poput SPS Ivice Dačića Vučićevi važni partneri. Dačić u kampanji za Beograd može da padne ispod cenzusa i otuda slučaj u Mionici gde je išao zajedno sa Vojislavom Šešeljem, jeste poruka lideru SNS da će to morati da uradi i u Beogradu.

Zašto poruka Vučiću? Jer, ako ide, kao što kaže, samo na beogradske izbore, jasno je da je reč o strategiji “mrvljenja parlamenta”. SNS sa satelitima (Vulin, Ljajić, Krkobabić) uz svu najavu da će imati jaku listu nestranačkih ličnosti iz kulture i javnog života, najslabije stoji u Beogradu. Zato je potrebno da SNS uzme što više odbornika, a da sa druge strane, u beogradski parlament uđe što više sitnih igrača. Ako od 110 odbornika, Vučić uzme recimo 40-tak, i odborničkih klupa se dokopa još četiti-pet lista sa po pet ili šest odbornika, svima njima pada koaliciona cena. Moguća je lakša postizborna konstrukcija u kome će SNS sklopiti većinu i izabrati gradonačelnika. Trenutno se čini, da se ide u tom pravcu – učešće najavljuju i monarhisti Žike Gojkovića (otcepljeni SPO), i Marko Bastać, predsednik opštine Stari grad, i Muamer Zukorlić, očekuje se i tu i još poneka manjinska lista, zatim standarni učesnici – Aleksandar Šapić, Saša Radulović, Čedomir Jovanović, Boško Obradović, te oni na čiji se preskakanje cenzusa računa “Patka”, odnosno Ne da(vi)mo Beograd, Beli Preletačević, Pokret ujedinjenih fantoma… kao i razne grupe građana.

Ako “mrvljenje” da rezultat, blok Dragana Đilasa sa Jankovićem i Jeremićem, postaće samo najjača opoziciona odbornička grupa i ništa više. Oni će, bez dileme, pokušati da uzmu koliko i SNS, i zato će na svaki potez parirati Vučiću, i uglednim ličnostima na listi, i drugim potezima u kampanji.

U ovoj konstelaciji i Dačić i Šešelj mogu lako ostati ispod cenzusa, što njihove stranke ostavlja na Vučićevu potpunu milost i nemilost i na ostalim političkim nivoima – u opštinama i Vladi. Njihova saradnja postaje zato prirodna nužnost iz instinkta političkog opstanka.

U slučaju da se pak oglasi trka za parlament Srbije, postavka se obrće. Najveći negativan efekat je prema klasično beogradskim učesnicima – kao što su “Patka” i Šapić, jer će nivo njihove vidiljvosti u kampanji biti snižen. Opozicione birače će mnogo više okupirati priča kako da smene Vučićevu vladu i neurotičnu Skupštinu, nego kako da se rešavaju pitanje komunalnog nereda i nezavršenih rekonstrukcija u prestonici. Uz to, parlamentarna kampanja vraća velike teme – EU, Kosovo, Rusija, a to je teren gde Dačić dobro igra. I gde još bolje igra Vučić, uostalom i najveći protivnici mu teška srca priznaju da spoljnu politiku vodi dobro. Nepoznanica je, kako bi se tu ponašali Đilas i njegov blok, mada je teško poverovati i da bi u tom slučaju pali ispod cenzusa za parlament Srbije – cifre pokazuju da ako njihova parlamentarna lista jedino u Beogradu dobro prođe, opet bi ušli. Uz to, nije jasno ko bi u njihovom planu B bio kandidat za premijera – Janković je previše izložen antikampanji, a na svako pojaviljivanje Jeremića u tom svojstvu, udaralo bi se u to kako ga je Đilas svojevremeno izbacio iz DS.

Najzad, i za plan A i za plan B, nije nevažno čime će se donosilac odluke rukovoditi – Vučić. Jer, ako on objavi da rapsisuje izbore zato da bi 2022. kad ispregovara to oko Kosova i ulaska u EU šta treba, te da u toj godini, molim lepo, može biti smenjen, budući da će istovremeno biti održani i predsednički i parlamentarni i beogradski izbori, on time ustvari ublažava želju dela opozicionih birača da ga smenjuju sad i odmah. Vučić ne propušta priliku da takve poruke emituje, i preko domaćih i preko stranih medija. Sa druge strane, opozicija nema nikakvu opipljivu kontraporuku, tipa da će do 2022. biti promenjen Ustav i da će ta promena podrazumevati izbor predsednika u parlamentu, da to što Vučić najavljuje povlačenje sa funkcije i iz stranke, ne znači da neće ostati na nekoj poziciji moći i tome slično. A takva vrsta kontraporuka morala bi da bude ugrađena u opozicioni plan C – za slučaj da propadnu planovi A i B.