Žuti prsluci, iako im to nije bila namera, primoravaju Makrona da promeni strategiju uoči evropskih izbora 26. maja.

Francuski predsednik je sebe video kao predvodnika  „progresivnih snaga” naspram  „nacionalista” koji podrivaju ideju Evropske unije oličenu u francusko-nemačkoj osovini.

Duboka socijalna kriza u Francuskoj naterala ga je da ovu podelu ostavi za neke naredne izbore.

Kritičari različitih političkih boja unutar i izvan zemlje zameraju mu što je evropsku politiku zasnovao na podelama umesto na ujedinjenju.

Oslabljen nakon krize sa žutim prslucima Makron sve čini kako bi izbegao neuspeh na evropskim izborima.

Evropska unija i njena sudbina nije tema demonstracija koje se održavaju već trinaestu nedelju za redom u Francuskoj, ali je nedavni diplomatski incident sa Italijom pažnju ponovo usmerio na Makronovu evropsku politiku.

Predstavnici italijanske vlade, Mateo Salvini i Luiđi di Majo su podržali žute prsluke i njihove zahteve, otvoreno izazivajući francuskog predsednika.

Di Majo se prošle nedelje sastao sa predstavnicima žutih prsluka u okolini Pariza i uz zajedničku fotografiju na Instagramu napisao i sledeći komentar:  „Vetar promene je prešao Alpe”.

Potpredsednik italijanske vlade i lider  „Pokreta pet zvezdica” je prethodno izjavio da Evropska unija treba da kazni  „Francusku i sve zemlje poput Francuske koje rade na siromašenju Afrike zbog čega je (njeni stanovnici) napuštaju”. Di Majo” je dodao i da  „neke evropske zemlje, sa Francuskom na čelu, nikada nisu prestale da kolonizuju desetine afričkih zemalja”.

Salvini, potpredsednik italijanske vlade, ministar unutrašnjih poslova i lider  „Lige za sever” rekao je da se nada da će Francuzi na evropskim izborima glasati protiv Makronove partije jer tako  „mogu da promene odnos snaga u Evropi”.

Ponašanje italijanskih predstavnika izazvalo je bes u Parizu. Susret sa  „žutim prslucima” doživljen je kao mešanje u unutrašnje stvari zemlje. Francuska je prvo pozvala na razgovor italijansku ambasadorku u Ke d’Orsej, a potom je povukla na konsultacije svog ambasadora iz Rima. U oštrom saopštenju koje je uputilo francusko ministarstvo spoljnih poslova stajalo je da je u pitanju  „presedan (kakav se nije dogodio od kraja (Drugog svetskog) rata”.

Makron je odbio da odgovori na Salvinijeve i Di Majove izjave uz komentar:  „Ja razgovaram sa (premijerom Đuzepeom) Kontijem”, dok je njegov ministar spoljnih poslova, Žan Iv Le Drijan, primetio da se  „neki italijanski lideri ne ustručavaju da ocenjuju francusku unutrašnju politiku”, iako se Francuska  „ne bavi ocenjivanjem italijanske unutrašnje politike”.

Usledila je lavina komentara sa primerima mešanja Francuske u unutrašnju politiku drugih zemalja. Žan Lik Melanšon, lider radikalne levice, kome je zapadni intervencionizam jedna od omiljenih tema, naveo je poslednji primer Venecuele gde je Pariz, zajedno sa Londonom i Madridom, priznao za legitimnog predstavnika zemlje opozicionara Huana Gaida. Marin Le Pen, predvodnik radikalne desnice, nije propustila da pomene da svi nalaze da je odlično kada bivši američki predsednik Barak Obama poziva da se glasa za Makrona i da se niko ne buni kada (turski predsednik Redžep) Erdogan dođe na veliki skup u Strazburu.

Ova mini-kriza između Francuske i Italije ne može da se posmatra van konteksta evropskih izbora (Makron govori o  „populističkoj lepri”) i međusobnih trvenja unutar italijanske koalicije, kako je francuska strana interpretirala istupe italijanskih predstavnika.

To, međutim, nije sve. Italijani su iskoristili krizu u Francuskoj da vrate Makronu za žaoke koje im je upućivao prethodnih meseci.

Neslaganje je počelo kada je na vlast u Italiji prošlog proleća došla koalicija ekstremne desnice i populista. Makron je u promeni vlasti u Italiji video nepovoljni razvoj situacije pred evropske izbore, utoliko pre što je Salvini blizak saradnik sa njegovim glavnim političkim protivnikom, Marin Le Pen. Podela na progresivne i nacionaliste je trebalo da upozori na jačanje populističkih snaga u uniji i da mobiliše političke snage koje će da im se suprotstave.

Do prvih varnica između Italije i Francuske došlo je oko pitanja imigracije. Nesuglasice su dostigle vrhunac kada je Francuska u septembru odbila da odobri iskrcavanje nekoliko desetina migranata sa spasilačkog broda  „Akvarijus” u luku u Marseju. To je razbesnelo Italijane koji su Francuze nazvali licemerima. Konte je govorio o  „zemljama koje su oduvek okretale leđa kada se radi o imigraciji”. Francuski predsednik je uzvratio nazivajući italijansku vladu  „ciničnom i neodgovornom” zbog odbijanja da dopusti spasilačkom brodu da se iskrca na njene obale.

Tenzije su se nastavile sa Makronovim planom za reformu Evropske unije. Francuski predsednik je dao novi elan ideji o Evropi u  „više koloseka”, odnosno podeli na ideološku i ekonomsku uniju, u koju će zemlje biti različito integrisane.

Objava rata nacionalistima u Evropskoj uniji izazvala je dodatne podele. Makron je izazvao bes Salvinija i Orbana koji su od njega napravili glavnu metu.

Podela na progresivne i nacionaliste nije se svidela ni Trampu, kome je Makron objašnjavao razliku između nacionalista i patriota u govoru ispred Trijumfalne kapije  za vreme komemoracija 11. novembra. Tramp je uskočio na pripremljeni teren da bi još snažnije podržao Salvinija i njemu bliske evropske političare.

Ova ideološka trvenja nisu bila po volji drugim članicama Evropske unije ali je ova podela, jednostavna za razumevanje, išla u prilog obema stranama. Makron je mislio da će na evropskim izborima moći da ponovi duel sa Marin Le Pen iz vremena predsedničkih izbora iz koga je izašao kao pobednik. Nije, međutim, računao na izliv nezadovoljstva unutar zemlje u vidu  „žutih prsluka” koji ga je zatekao nespremnog. Umesto lidera koji će povesti Evropsku uniju, ostavlja utisak političara nedoraslog zadatku koji ne može da reši probleme ni u svom dvorištu.

Shvativši politički rizik koji nosi dvojna vizija sveta u trenutku kada je na udaru, Makron je prinuđen da promeni taktiku. To je već pokazao prilikom nedavnog susreta sa Angelom Merkel, kada su potpisali novi sporazum o francusko-nemačkoj saradnji. Umesto progresivnih snaga koje se suprotstavljaju populistima – ideja koja nije naišla na mnogo pristalica u EU – vratio se klasičnim temama iz predsedničke kampanje, poput   „Evrope koja štiti”. Da li će mu to pomoći da izbegne fijasko?