Drugi decembar desiće se u januaru

Dragi Zorane,

Drugi
foto: printscreen

Drugi decembar desiće se u januaru

Dragi Zorane,

autor teksta
Mustafa Nano | Danas | Beograd 8. Jan 2019 | Dijalog

Upravo kad ti pišem, prestao je veliki protest studenata sa zahtevom za sniženje tarifa, protiv porasta troškova za obrazovanje, za veću ulogu studenata u upravljanju na univerzitetima, itd. Prestale su da bi se nastavile prvih dana januara. Čini se da su studenti u tome veoma ozbiljni. Ne pada im na pamet da se povuku. Ta njihova odlučnost oduševila je mnoge ljude. Ja sam jedan od njih. Dan pošto su započeli protesti, svoju redovnu emisiju na televiziji otvorio sam rečima: „Ovoj zemlji nužna je dramatičnost za jedno ozbiljno otrežnjenje, otrežnjenje koje će biti lekcija za sve, i da to otrežnjenje nema ko drugi da izvrši, osim vas. Ostali Albanci, počev od onih koji su malo veći od vas pa zaključno s vašim roditeljima, i s roditeljima od roditelja, kapitulirali su pred vladajućom elitom, i u takvim okolnostima, mozak im radi da otmu šta mogu da otmu, ili da odu u Nemačku, ili negde drugde u Evropi. Lakše im je da napuste ovu zemlju, nego da je učine boljom. Po jednoj Gallupovoj anketi oko 60 odsto stanovništva želi da napusti zemlju prvom prilikom. Ni u Siriji, koja je pretvorena u spaljenu zemlju, ne vlada toliko velika želja da se napusti zemlja. Stoga, dragi studenti, nemojte da se udaljite od ulice. Izvucite ovu zemlju iz blata, u koje smo je uvalili mi ostali. Zagospodarite ovom zemljom. Zahtevajte stvari koje prevazilaze vaše trenutne interese.“

Bilo je i drugih od kojih su se čuli „očajnički vapaji“. Međutim, nisu se uputili tom stranom. Barem do sada fokusirani su na svoje probleme. „Ukoliko se ispune naši zahtevi, vratićemo se u univerzitetske slušaonice“, kažu oni, bez obzira što otvoreno demonstriraju svoje nezadovoljstvo koje nadilazi njihove iznete zahteve, i da im je politička klasa došla do vrha nosa. To je i razlog što ne prihvataju nijednog političara da im se pridruži na protestima. Ne žele da se sretnu ni s jednim od njih. Odbili su svaku pomisao da vode dijalog s premijerom Ramom. Činjenica je da pomenuti nastoji da obesmisli studente podilazeći im. „Vi imate pravo, vi ste heroji današnjeg vremena, vi ste i meni otvorili oči, i zato sam vam vrlo zahvalan, a odlučio sam da više učinim nego što zahtevate“, kaže on studentima da bi im osvojio srca. Samo mu ta poza ne ide! Da si ovde, Zorane, da vidiš Ramu u šta se pretvorio. Stislo mu se lice i izgleda kao moneta od pedeset para. Jadan je u pravu. Mislio je da su mu poslovi u redu, da sve drži pod kontrolom, medije, biznis, kulturnu elitu, štaviše i opoziciju. I eto, danas je zgnječen i onemoćao toliko da više ne liči na „velikog rukovodioca“, što su govorili njegovi simpatizeri. Više čak ne izgleda da je visokog stasa. A toliko je želeo da razgovara sa studentima! Ko zna koliko puta je ovih dana zamišljao sebe da se susretne sa njima, u centru, visoki (ne koliko je danas; već koliko je bio pre protesta), „darujući“ na kraju ono što oni zahtevaju, ili i više nego što zahtevaju. Bio bi čudotvorac, kao čovek koji sa svakim nalazi zajednički jezik, možda kao otac nacije. Međutim, studenti su mu poremetili zamišljen „trijumf“. Susret s njim odbijen je bez daljeg. U tim okolnostima, Rami je potrebno da donosi brze odluke i da se pokori ultimatumu studenata, jer u protivnom protesti mogu da dobiju druge razmere. Može sve da se pretvori u politiku. Može da bude van kontrole. A po trgovima moguće da se traži i njegova glava. Ispričaj ovu stvar Raminom prijatelju, Vučiću. Istina, i kod vas tamo nešto se dešava, ali u Tirani čini se da je mnogo ozbiljnije. A moral narativa je mnogo jednostavniji: „Možeš da izgubiš upravo onda kada misliš da si jači nego ikad.“

Nije Samo Rama u pitanju koji je obuzet strahom da može da bude izbačen iz kancelarije. Ni političari iz opozicije ne smeju da se približe protestima studenta. Zato što ih, kao što sam rekao, neće da prihvate. Studenti ne žele da njihovi protesti budu obuhvaćeni politikom. Nemaju poverenja ni u jednog političara. Nemaju ni međusobnog poverenja. Tu kod nas zavladala je jedna velika klima nepoverenja, čemu se izvor nalazi u činjenici da je čitavo društvo politizovano i korumpirano. Studenti su, kako se meni čini, svesni toga, pa stoga nisu uopšte nastojali da oforme svoju rukovodilačku grupu. Oni su jedno veliko telo bez glave. I u televizijske studije ide ko se nađe. Pričaju, viču i denunciraju. Izgleda kao da doživljavamo atinsku veselu demokratiju. Ali, uistinu, sve se to dešava u strahu da studenti od jedne male grupe mogu da budu pridobijeni od strane vlade ili politike. Nisu bez razloga ti strahovi. Dogodile su se čudne stvari u Albaniji. U jednom određenom trenutku kupljen je čak i položaj predsednika Republike, o čemu je zatim rečeno, od strane Visokog pravnog saveta, da je započeo imenovanja i promovisanja unutar pravnog sistema. To je bio vrhunac nepoštovanja javnih institucija. To je bez presedana u našoj albanskoj istoriji. Albanske političke hronike tokom poslednjih vekova pune su koruptivno načinjenih akata, ali nikada ranije o tome se nije tako javno govorilo. Može da se zamisli šta će se posle toga dogoditi na nižim nivoima javne uprave i društva. Svaka stvar može da se proda i da se kupi. I tako smo došli do tačke da svako u glavi ima ideju što da bude toliki budala i da ne može da se proda. Zato ljudima ne treba mnogo da u jednom koruptivnom ponašanju ili računu stanu iza svakog javnog mišljenja i stava. Kao što se dešava i sa ovim protestom. Ako bi neki student rekao da treba da sedne da pregovara sa vladom, odmah bi bio optužen da je oruđe u Raminim rukama. Dok se za studente koji se drže stava da ne treba pregovarati, kaže da su u rukama opozicije.

Znaš li, Zorane? Pre nekoliko meseci, jedan broj glumaca našeg Teatra izašao je na ulice da bi se usprotivio odluci vlade o rušenju zgrade Nacionalnog teatra, pošto na njegovom mestu bi trebalo da se izgradi moderna zgrada PPP (Public-Private-Partnership). Tako je biznismenima koji su ušli u igru PPP za izgradnju jednog novog Nacionalnog teatra dato pravo da izgrade šest nebodera, uz zgradu Teatra u središtu grada. Razume se, drugi deo glumaca stao je na stranu vlade. I kada se činilo da će protest uspeti, desilo se nešto nepredviđeno. Tri najača glasa protesta, jedan glumac i dva reditelja, potpuno su promenili svoj stav, podržavajući stav vlade da se poruši zgrada koju su sagradili Italijani u Drugom svetskom ratu. Oni su važni glumci i reditelji, oni predstavljaju ikone današnjeg pozorišnog života, i ja sam spreman da stavim ruke u vatru kad je reč o moralnom integritetu svakog od njih, ali najverovatnija verzija u ovoj atmosferi opšte korupcije je da su oni kupljeni. A ja naivan.

Evo još jednog drugog događaja. Ovih dana, uporedo sa studentskim protestima, održava se još jedan protest stanovnika jednog predgrađa Tirane, kojima će biti rušene kuće (svoje kuće su sagradili bez dozvole), pošto je u tom naselju planirano da se realizuje jedna važna javna investicija. Danima, televizijske kamere su snimili žene kako plaču, i muškarce koji se zaklinju da će samo mrtvi da napuste svoje kuće. Međutim, sasvim iznenada, u emisijama večernjih vesti videlo se da je jedan od stanovnika izašao kao dobrovoljac i rekao: Prvo rušite moju kuću. I da bi pokazao da je ozbiljan uzeo je kramp i počeo da je ruši sâm. Posle njega se pojavio bagerista koji ju je porušio celu za nekoliko minuta sravnio sa zemljom. Bila je to jedna lepa dvospratna kuća. Da je ta kuća kojim slučajem bila moja, ja bih dobio srčani udar. Ali taj stanovnik naselja Unaza e re /Novi prsten/ porušio je svoju kuću neverovatno radostan, kao da je albanski Lej Fen iz XXI veka (Lej Fen je lik iz kineske književnosti koji je prethodi kulturnoj revoluciji; on se, u duhu lekcija predsednika Maoa, žrtvovao i odricao za komunističku stvar, koju je smatrao opštim dobrom). U stvari, niko nije verovao da rušitelj svoje kuće je jedan Lej Fen. NJegov gest su svi videli kao jednu vrstu korupcije između njega i vlade.

Tako su uvek postupale sve vlade u Tirani sa protestima. Ali, sa studentskim protestom nije se desila ista stvar. To je prvi građanski protest koji nije mogla da kupi vlada. I to je jedan od razloga da je protest povratio veru i nadu. Dobro je prodrmao ljude, koji u tim okolnostima žele da nastave protest, koji se pretvara u jedan veliki pokret protiv političkog establišmenta i protiv ovog poretka poremećenih stvari. Dovodeći u vezu pokret iz decembra 1990. godine, koji je urušio komunistički režim, neko je pisao ovih dana da nam treba drugi decembar, bio on i u januaru. Zato, svi čekaju mesec januar.

Komentari
Dijalog
Drugi decembar desiće se u januaru
Drugi decembar desiće se u januaru

Upravo kad ti pišem, prestao je veliki protest studenata sa zahtevom za s...

Čileanci
Čileanci

Dragi Mustafa, Demonstracije su i u Beogradu. Pogođen je optimalan ritam &ndas...

Panović: Razgraničenje kao reč godine
Panović: Razgraničenje kao reč godine

"Cele ove godine se polako uvodi u javni diskurs ta mogućnost dogovora Beograda...

Vlada zakon jačeg
Vlada zakon jačeg

"To su kategorije za neka uređena društva, gde se znaju pravila, gd...

Čiji su Amerikanci?
Čiji su Amerikanci?

Dragi Mustafa, Pišeš mi kako Albanci više nisu sto odsto s...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

2019. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web