Najveća opasnost od pesimističkog opisivanja politike je u tome da pošteni i časni ljudi ne žele da se bave politikom, jer je politika nešto loše i kroz medije je prikazana kao nešto loše u svakoj zemlji, ne samo u našoj. Onda se događa jedna dobrovoljna negativna selekcija i oni koji imaju dobro mišljenje o sebi i o svom moralu kažu – neću da se bavim politikom, jer su političari korumpirani, političari su lopovi, političari su prevaranti. Onda na kraju zaista nema dovoljno dobrih ljudi koji bi preuzeli odgovornost za nešto što je najvažnije, a to je opšte dobro.

Tako da se može desiti da kroz tu kampanju koja se spontano vodi, na kraju politika zaista postane ono za šta važi u medijima, a to je – delatnost koja prlja ljude. Mislim da je potrebno i u nacionalnom interesu da se rahabilituje pozitivan pojam politike i da se shvati da ne možete dopustiti lošim ljudima da vode državu u kojoj živite vi i u kojoj će da žive vaša deca. Morate da se potrudite da na važne položaje dođu dobri ljudi, jer ništa vam ne vredi što nešto radite i privređujete, ako on na kraju sve to upropasti. I može vas milion takvih da bude dobro koliko god hoćete. Ako na kraju neko u vaše ime to upropasti, onda bolje da ni vi niste privređivali – bolje da ste spavali ili da ste pecali.

Znači, politika je instrument za obavljanje velikih poslova u jednom društvu, bez koga ne može ništa da se uradi. Danas nema ni jednog društva bez politike i oni koji pričaju o tome da je potrebno da te poslove obavljaju eksperti, hoće da vas prevare.

Mora se priznati činjenica da su u modernim društvima političke institucije jedini instrument koji može da posluži za obavljanje velikih društvenih projekata. Društvo mora da kontorliše taj instrument i svaki pojedinac mora da bude zainteresovan za kvalitet tog instrumenta, jer od kvaliteta politike zavisi njegova bezbednost, njegov život i njegova budućnost. Najbolji način je uključiti se u to, jer je participacija takođe megatrend prelaska od reprezentativne demokratije ka participativnoj demokratiji, znači od toga da glasate jednom u četiri godine do toga da svakoga dana u svojoj lokalnoj zajednici ili kroz različite građanske inicijative vršite pritisak i utičete na dnevno donošenje odluka koje su važne za vas. To je nešto što daje kvalitet jednom društvu.

Ne znam koliko ste vi zainteresovani i motivisani za to, ali ako niste, onda nemojte posle da se ljutite što će u vaše ime biti donešene odluke koje će biti na vašu štetu.

Mi u svetu nemamo prijatelje. To je loša vest. Mnogo manje loša vest je da niko u svetu nema dobrih prijatelja i da u svetu niko nikoga ne voli. Postoje samo protokoli. Postoji diplomatija koja sve to prikazuje na lepši način. Svako brani svoj interes i svako voli nekoga drugoga u sklopu svog interesa. Ako se negde pojavi neka gužva, onda nastrada onaj slabiji. Ako voziš fiću na autoputu, po kojem se pretiču šleperi i cisterne, nemoj da se trpaš, jer ćeš da nastradaš. To da li je on prešao na levu stranu će kasnije sveti Petar da raspetljava, ali ćeš ti biti na nebu. Znači proceni svoju situaciju, svoje mogućnosti, proceni putanju tih šlepera, to jest Amerike ili Rusije ili Kine i vidi kako da se udeneš u to i da na kraju stigneš na svoj cilj. U principu, taj autoput je dovoljno širok. Ako si vešt vozač, autoput je dovoljno širok da svako može da stigne na svoj cilj.

Neki mi kažu – mi smo pravoslavni narod i zbog toga nemamo šansu. Grci su pravoslavni narod, ali su Grci iskoristili priliku, pa su se priključili nekom konvoju, idu na njegovom zaleđu i to vrlo uspešno. Pre trideset godina smo mi za Grke bili Amerika. Danas su Grci za nas Amerika. Grčka ima veliki bruto društveni proizvod. Grčka proizvede godišnje više nego 50 miliona nas koji živimo ovde: Hrvatska, Bosna, Srbija, Crna Gora, Makedonija, Albanija, Rumunija, Moldavija, Bugarska. Svi zajedno manje proizvedemo nego Grčka koja ima devet miliona stanovnika. To je posledica njihovog prilagođavanja i toga što su jednog trenutka shvatili gde se kreće svet i rekli – hajde i mi da budemo sa tim svetom, a ne protiv njega, ali i da se ne utopimo u njemu. Oni imaju vrlo jasan svoj nacionalni interes – oni će staviti veto u Evropskoj Uniji da Turska ne može da uđe u Evropsku Uniju.

^{foto: Stanislav Milojković}

Nema trajnih prijateljstava i nema trajnih neprijateljstava u međunarodnoj politici. Uvek treba proceniti koliki je rizik. Ako je rizik suviše veliki, treba se sklanjati. Mi u Beogradu to nismo bili u stanju da procenimo. Vi ovde ste kolateralna šteta loše procene u Beogradu, jer u Beogradu u tom trenutku nisu odlučivali ljudi koji su mogli da razumeju šta se događa u svetu. Oni su mislili da je pad Berlinskog zida jedan incident i da će duplo veći Berlinski zid biti izgrađen devedesetih godina. 1989. je greškom srušen, ali će 1992, 1993, 1994. tu biti prenet Kineski zid. Naravno, to je bilo glupo.

Bilo je jasno da pravac svetkih događaja ide u tom smeru, da je socijalizam i kao ekonomija, i kao ideologija i kao sistem poražen, da se raspada i da treba tražiti budućnost na nekoj drugoj strani. I mi smo platili tu cenu. Velika bi greška bila platiti tu cenu još jednom, a to nam se može dogoditi, jer svoju budućnost stvaramo obnavljanjem kosovskog poraza. Jednom smo poraženi, a onda kroz celu istoriju od toga pravimo mit. Naravno da mi to možemo da prikažemo kao svoju pobedu. Ali jasno je da je to bio poraz. Ali ako vi od poraza napravite pobedu, onda vi praktično slavite svoj poraz. Umesto da kažemo, tako je bilo, to se desilo, analizirajmo zašto se to desilo, bili smo nejedinstveni, nismo dovoljno razumeli situaciju.

Hajde da nešto uradimo da to ispravimo i da u sledećoj situaciji budemo na strani pobednika. Mislim da je to moguće. Ali da biste bili igrač po pravilima svetske igre, morate da ispunite određene minimalne uslove da biste bili prihvaćeni kao igrač. Ako stalno remetite pravila i stalno kažete – ja neću ovo, ja neću ono, ja hoću samo ono što se meni sviđa – oni vas isključe i kažu – izađi na klupu, pa tamo igraj po svojim pravilima. Znači tu mora da se nađe jedna mera poštovanja pravila i fauliranja, a da sudija ne primeti ili raznih kombinacija koje vas vode tome da postignete gol i da na kraju pobedite.

Mislim da mi kao narod imamo problem sa time što su naši lideri suviše egocentrični i samozaljubljeni i misle da sve postoji samo zbog njih. Na zapadu, kroz razvoj njihovih demokratskih društava, lider je postao činovnik naroda i nacije i on je održiv samo ukoliko vodi napred i u onoj meri u kojoj ima plan uspeha svoje nacije na tom putu. On može da pogreši, ali onoga trenutka kada svoj interes stavi iznad interesa nacije i kaže – mada sam postao problem, ja neću da se sklonim, jer ljudi me podržavaju – tog trenutka on gubi kredibilitet.

I samo još nešto da kažem na jednu bolnu temu za nas. Zbog čega je na Balkanu politika mnogo više mitologizovana nego u klasičnoj centralnoj Evropi. Zbog toga što smo mi imali problem sa nacionalnim državama. Mi smo bili narodi u stranim državama. Imali smo Austrougarsku i Tursku imperiju i u tim imperijama smo imali neki svoj položaj, ali nismo imali svoju državu. I onda se taj kolektivni identitet ostvarivao kroz etnički identitet, jer nije mogao da se ostvaruje kroz političke institucije. Taj kolektivni identitet se izražavao kroz jezik, kulturu i veru, jer su to bili jedini atributi za prepoznavanje zajednice. Nije bilo države, nego je popstojala zajednica.

Najbolji stručnjaci za jezik, kulturu, veru – pisci, pesnici, popovi – nisu baš najbolji predstavnici jednog modernog identiteta. Zašto? Zato što oni teže preterivanjima, teže isključivosti, teže poeziji, mitovima, jer je to njihov posao. I ako pogledate našu politiku u poslednjih sto-dvesta godina, vi ćete videti da u njoj ima više propovedi nego političkih programa. To se prikazuje kao politički program. Ali kada to pročitate, vidite da se tu nude neproverljive stvari, razne priče iz prošlosti, razni simboli, sve ono što nije loše kao deo neke opšte političke kulture, ali je vrlo loše ako treba da bude deo jedne operativne politike, u kojoj vam treba jasan plan, srategija, proverljiv plan. 

Vi treba da naprivite jednu ekipu i kažete – molim te, napravi nekoliko scenarija na osnovu onoga šta sve može da se desi. Vrlo malo srpskih političkih programa počiva na tom modernom konceptu politike, ali imate mnogo, mnogo onih koji počivaju na kombinaciji poezije i verskih propovedi i zbog toga mi nismo baš bili preterano uspešni, jer jedno je držati zapaljive govore i obaraćati se emocijama, a drugo je planirati jednu ozbiljnu državnu politiku.

nastaviće se...