Ako pogledate Francusku, Englesku, Nemačku, Austriju, vi ćete videti veći stepen nacionalizma nego kod nas. Ali to tamo nije prepoznato kao nacionalizam. To je patriotizam. To što su Amerikanci uradili u Vijetnamu, to nije bio nacionalizam, to je bio patriotizam zasnovan na pogrešnim pretpostavkama, ali na kraju se to izračuna i kaže se – to je bila greška. Hoću da kažem da je naš hendikep delimično u tome što mi svoj nacionalni interes izražavamo na pogrešan način vezujući ga za etničku pripadnost pre svega, za etničku razliku i jednu statičnu poziciju, koja je dovela do određenih neuspeha. To ne znači da sada treba da odbacimo nacionalni interes i kažemo – alternativa je internacionalizam, neka svet radi šta hoće, a mi ćemo to da sledimo. Ne. Mi moramo da redifinšemo način ispoljavavanja svog kolektivnog identiteta, na sličan način na koji su to uradile nacije koje su uspešne u odbrani svojih nacionalnih interesa.

Sve zemlje koje sam pomenuo vrlo jasno definišu šta je to njihov nacionalni interes i brane ga, ali nisu optužene za nacionalizam. Neko će reći – oni rade isto što i mi, samo oni su jači, pa kažu da to nije nacionalizam. Ne. Tu zaista postoje razlike u formiranju kolektivnog identiteta. Smatram da treba da se odvojimo od nacionalizma kao jedne etničke pristrasnosti i stalnog insistiranja na tradicionalnim simbolima i vrednostima, a da istovremeno ne izgubimo nacionalni interes, koji možemo da definišemo kao patriotizam.

Ali ne samo nosioci vlasti, nego i svi građani koji žive u jednoj formaciji kao što je Republika Srpska, kao što je Srbija, Srbija i Crna Gora, mogu da ono što je bitno za unapređenje njihove zemlje vrlo lako izraze u kategorijama patriotizma. Time oni ništa ne bi izgubili na efikasnosti, a ne bi bili izloženi opravdanoj kritici da je to nešto primitivno, arhaično i da to ne može da se komunicira na svetskom nivou, jer nacionalizam kao poruka, kao ideologija nije komunikativan. Vi sa tim ne možete stići nigde, osim u tim nekim zemljama gde postoje verski sukobi i gde naravno postoje slične emocije – oni razumeju o čemu mi pričamo, ali to nije teren na kojem se takmičimo.

Govorim samo o svetskim odnosima i to je ta utakmica u kojoj mi moramo da poštujemo pravila kao što ih svi drugi poštuju. Naravno, ako možemo da ostvarimo neki svoj cilj sa nekim drugim mehanizmima kao što i svi drugi to rade, to treba da uradimo. Ali ne u smislu kršenja osnovnih pravila. U principu, izvrdavaju svi gde god mogu, ali kada pogledate prosečno, videćete da se svetska pravila poštuju. To je neki svetski saobraćaj, gde se krši ograničenje brzine, zabrana preticanja, ali to su više izuzeci nego pravila i mi moramo da shvatimo da i mi moramo da poštujemo svetska pravila i da je to dobro za nas, jer time ostajemo u svetskome saobraćaju.

^{foto: Stanislav Milojković}

Razlika između etike i morala je vrlo bitna. Ono što je dobro za jedan narod je etika. Moral je pitanje namera, da ja kažem – ja mislim da je to dobro i ja ću to da radim, jer su moji motivi dobri. Za to što će se na kraju desiti katastrofa, ja nisam kriv, ja sam to uradio iz dobrih namera. Ja to prezirem. Mislim da je to izgovor slabijih. Mene ne interesuju namere. Mene interesuju posledice. Svako ima dobre namere i mislim da je to stvar pristojnosti. Ja nemam nameru da diskutujem o nečijim namerama. Podrazumevam da svako ima dobre namere. Ali to je toliko trivijalno, da me ne interesuje. Mene interesuje šta sledi iz toga. Ako ne sledi neka posledica koja je korisna za mene, dobre namere me ne interesuju.

U javnom životu mene interesuju posledice koje su dobre za tu zajednici u kojoj se taj javni život sprovodi. Ako imate permanentno loše posledice, po meni je svejedno da li su one zasnovane na ili na nekoj drugoj pravdi ili na dobrim namerama, jer to na kraju dovodi do propasti te zajednice.

Ništa ne može da se sprovede bez tehnologije. I namere bez instrumenata su lepe želje. I, naravno, instrumenti bez etike mogu da budu užas, jer i Auschwitz je savršenstvo tehnologije, ali da bi se ostvario zao projekat. Znači, jedna zajednica neprekidno mora da diskutuje o tome šta je dobro za nju i da u politici traži instrument za sprovođenje toga. I utoliko je jedna rasprava o vrednostima i ciljevima za svaku ljudsku zajednicu neizbežna. I nikada politika neće postati tehnologija, jer se uvek postavlja pitanje: a čemu to služi. Ako to ne služi ljudima koji u toj zajednici žive, onda je to jedna otuđena moć koju ljudi treba da sruše. I naravno da će oni da je sruše, jer zašto bi davali svoje živote da bi neko drugi u njihovo ime sprovodio svoje ciljeve.

Ja mislim da je u 20. veku došlo do jedne male deformacije, jer je u tom procesu tehnologizovanja svih odnosa pomalo stvoreno jedno uverenje da je ljudska zajednica kao preduzeće ili kao neka ekonomska kategorija, pa se posmatra kroz korist i cenu. U ljudskoj zajednici će uvek ostati komonenta vrednosti, morala. Znači, nečega što je nekome važno. I mislim da će u ljudskoj zajednici uvek ostati komponenta pravde. Znači ljudska zajednica bez komponente pravde ne može da postoji, jer je prirodno za čoveka da želi da se afirmiše, jer je osnovni atribut ljudske ličnosti za razliku od životinja, da čovek želi da doživi satisfakciju, da bude priznat, da dobije šansu da realizuje neke svoje potencijale – i to je pojam pravde.

Zajednica koja to ne omogućava ne može da bude uspešna, jer ljudi bojkotuju takvu zajednicu i ne žele da učestvuju u povećanju njene moći i njenog bogatstva. Čim postavite pitanje pravde, pošto razni ljudi misle da zaslužuju razne stvari, već morate da imate pitanje demokratije, što znači mogućnost da se o tome diskutuje javno i da se utvrde prioriteti u društvu. Pošto ne mogu svi zahtevi svih pojedinca da budu ispunjeni, onda se postavlja pitanje – a šta je za društvo bolje: da li da se izgradi autoput ili da se da kredit seljacima? Pošto su sredstva ograničena, a svi žele nešto, mora da se napravi jedna demokratska struktura, u koju će biti ulagani društveni potencijali i te demokratske strukture treba o tome da odluče.

To je jedan uzbuljivi posao, koji je osnovni atribut ljudskih društava – rasprava o tome šta je pravda i pokušaj da svaka generacija definiše svoj način kako da se ostvaruje pravda.