Sigurno, ti govoriš o Srbiji, ali kako mi se čini, stvarnost je toliko slična, da se meni čini da govoriš i o Albaniji. Radi ilustracije dole navodim jedan neprekinuti pregled iz tvog zadnjeg pisma. Kažeš:

Iako ima izborni legitimitet, i verovatno bi relativno ubedljivo pobedila i na izborima sa demokratskim standardima, Vučićeva vlast često ostavlja utisak uzurpatorske, dok opozicija stavljena u antisistemsku poziciju celu strategiju bazira na infantilnom čekanju novog nultog časa istorije. Pravu politiku opozicija će voditi, da se zaključiti, tek kad skloni Vučića s vlasti. Kad navodno povrati dostojanstvo institucijama i medijima, te stvori demokratski ambijent.

To su tvoje reči, o tvojoj zemlji, a mogle su sasvim da budu moje, o mojoj zemlji, pod uslovom da zamenimo imena Vučić sa Ramom. Ovaj drugi ubedljivo je pobedio na zadnjim izborima, što čini legitimnim njegovu vlast, ali ostaje utisak da je to uzurpatorska stvar. Opozicija ne zna tu šta drugo da čini, već samo da demonizuje premijera, da ga smatra najgorim političarem koji je ikad postojao u istoriji Albanije, čak da ga proglasi za neprijatelja Albanaca, i zato vidi nadu samo u njegovom padu, što bi donelo nulti čas. A nulti čas nije ništa drugo nego "gattopardo-janski" momenat da se promene sve stvari tako da ostanu kako su bile. Jer ono što dolazi sa padom Rame isto je igra sa promenom golova. Današnja opozicija postaće uzurpatorska vlast, koju će sutrašnja opozicija smatrati najgorom u istoriji, i na tome će pripremiti Albance za novi nulti čas.

Nemam ideju dokle se rasprostire ova sličnost među nama. Neću više da dužim na ovoj tački. Međutim, nastojaću da načinim snimak albanskog društva. Tačnije, evidentiraću nekoliko obeležja po kojima se razlikuje ovo društvo. Reci mi ti, ako nađeš sličnosti. Najpre, mi Albanci, dragi Zorane, još imamo trag jedne tribalske organizacije života. I to je jedno raspoznajuće obeležje, koje se najviše manifestuje u političkom organizovanju. Tribalski identitet ovih krajeva, u određenim okolnostima, više vredi nego diploma dobijena na Prinstonu ili Stenfordu. Razumljivo, ne piše u CV-u odakle dolaziš, ali je prva informacija koja pomaže kada treba da se uposliš u javnoj upravi. Ukoliko si iz nekog određenog mesta. Jesi li čuo nekad o Tropojanima, Skraparima, Tepelenima? Sumnjam. Zato što nisu ostavili traga u istoriji. Ali u današnjoj Albaniji čuveni su zbog jednog prostog razloga: vladaju javnim upravama kad god na vlast dođu poimence Sali Beriša, Ilir Meta, Gramoz Ruči. Jednom prilikom poslanik Ilir Meta zaustavio me je na ulici i rekao mi je: "Slušaj, Mustafa, ti si iz Skrapara i ne priličiti da kritikuješ Ilir Metu, pusti da ga kritikuju drugi." (Ilir Meta je takođe iz Skrapara.) A posle toga pomenuo je jednu albansku mudru izreku, koja mi se nije učinila toliko mudrom: Tvoji će ti pojesti meso, ali će kosti da ti sačuvaju. Da li i vi imate ovu mudru izreku? Ne znam zašto ne bih voleo da je imate. Voleo bih da je ekskluzivna albanska. Možda zato što daje mnoga značenja tribalskoj fiksaciji koju imamo mi Albanci.

Drugo obeležje vezuje se za posebno poštovanje koje mi Albanci iskazujemo prema obesnim junacima, kačacima, pustahijama. I to prosto nije neko staro obeležje koje je ovekovečeno u mnogim pesmama. Ne, ovo obeležje je iz ovih vremena. Za pustahije danas postoji jedan jak eufemizam "silni", a oni su na jedan ili na drugi način protagonisti urbanog i političkog života. A - da bih bio jasniji - "silniji", jer imam na umu onog vašeg tipa Ivana "groznog", navijača Crvene zvezde iz Beograda, koji je poslednji put postao evropska vest tokom prekida utakmice Srbija - Albanija zbog drona. On je izgledao kao gospodar situacije u tom događaju. Ovako izgledaju i naši silniji. Sa jednom bitnom razlikom: ovi naši imaju ulogu, uticaj i politički šarm više nego neka institucija ili politička organizacija. Da li je i u Srbiji isto?

Jednom mladiću iz Mirdite, koji se sada nalazi u zatvoru zbog nekoliko kriminalnih dela, pa i zbog ubistva, dunulo je u glavu 2013. godine da se kandiduje za poslanika. I kandidovao se. Njegovo ime bilo je potpuno nepoznato do tog trenutka na nacionalnom planu. Pošto ga velike partije nisu preferirale (jer je bio neškolovan), on je kandidovao samog sebe. I uspeo je da bude izabran za poslanika, mada je izborni zakon sastavljen sa ciljem da se ne dopusti afirmacija malih partija ili snažnim individuama. On je pobedio sâm protiv svih. Zato što su glasači verovali njemu. Verovali su mu ne zato što nisu znali ko je. Verovali su mu baš zato što su znali ko je. Da nije bio ubica, da je bio prosto jedan "moćan", bio bi i danas poslanik. Bio bi, po svemu sudeći, sa partijom Edija Rame, kojem su izgleda slabe tačke "moćni" (trebalo bi neko, neki psiholog, da objasni tu njegovu slabost za moćne). Posle mnogo godina, tom poslaniku bi podigli spomenik. Nama se sviđa da uzdižemo pesmom i statuama moćne. Tokom 1997. godine Dritero Agoli, jedan od najboljih pesnika, napisao je pesmu u čast Zanija Čaušija, jednog gangstera koji je svojevremeno uzurpirao čitav grad Valonu. Zani Čauši je otada u zatvoru. On bi jednog dana bio zaboravljen, međutim Dritero Agoli je onaj koji ga je ovekovečio u poeziji. U stvari, da se nije dosetio pesnik, dosetio bi se neko drugi da mu umesto poetske pesme podigne statuu. Nama se mnogo sviđa da podižemo statue tipovima kao što je on.

Treće obeležje Albanaca je osećaj kolektivnog samoukoravanja. Teško je naći na ovom svetu neku drugu zemlju (možda Italijane?) da su toliko svesni svojih slabosti kao Albanci. Lično, u određenim okolnostima sviđa mi se što je tako. Samoukoravanje je plemenitije nego samodopadanje. Međutim, kod nas Albanaca samoukoravanje često dobija oblik samoponiženja. "Šta možeš da očekuješ od Albanca?", "Albanca račundžije", "albanska posla", itd., izrazi su koje sasvim bezazleno koriste sami Albanci u toku svakodnevnih razgovora. To s vremena na vreme dobija nove oblike i mnogo teže preko izraza: "Ova zemlja ne može opstati, ova zemlja je osuđena od Boga, ova zemlja je prokleta, itd." Starodrevan  je taj sindrom. Mora da postoji još od vremena kada je Osmansko carstvo bilo u urušavanju, kada je Albancima bilo lako da posmatraju "eto, drugi opet staju na noge, stvaraju svoje države i nacije, emancipiraju se, dok mi ne možemo da smognemo snage da im se pridružimo". Zatim, taj kompleks slabosti zahvatio je i pionire našeg nacionalnog Preporoda. Bilo kako bilo, izraz "ova zemlja ne može opstati" oni su stvorili. U trenutku očaja. Pa se stoga desilo da im naporedo sa borbom u korist nacionalnog pitanja, nije bilo teško da iskale nezadovoljstvo prema Albancima, i da se šale na račun svoje nacije. Fan Noli, Faik Konica i Đerđ Fišta, tri najznačajnija predstavnika albanske kulture, bili su najveći kritičari Albanaca. Mi današnji nastavljamo da idemo njihovim tragovima. Nema šta ne kažemo o svojoj zemlji. I to - bojim se da je upravo tako - postaje razlog za kolektivnu depresiju, što sa svoje strane proizvodi stanje nemotivisanosti i ustajalosti. Jedno takvo stanje proživljavamo upravo u ovo vreme. Mnogo je Albanaca koji žele da napuste ovu zemlju. Jedan deo njih pokušao je da ode u Nemačku i u druge zemlje Evrope. Drugi polažu nadu u američku lutriju "Green Card" (ako im Donald Tramp ne pokvari planove). Oni koji, zbog nekog drugog razloga odluče da ne napuste zemlju, čekaju da ovde promene čine stranci, ambasadori. To je razlog što je danas najpouzdanija "institucija" u zemlji američki ambasador.

Evo, još jedno drugo obeležje (poslednje za ovaj put): Nedostatak ideala. Jedini ideal koji postoji je patriotski. A zahvaljujući tom idealu u ovoj mojoj zemlji su urađeni neki veliki poslovi. Ali i ovaj ideal se s vremena na vreme okalja fanatizmom - i rekao sam gore - tribalizmom. O drugim idealima mi Albanci ne želimo ni da čujemo. Demokratska dijalektika ovde kod nas nije između levice i desnice. Ne, ne, nema levice i desnice, koliko god se ovi termini koriste kao identitetski znakovi. Jedina razlika koja postoji je istorijske prirode: desničari sve vreme govore protiv komunističkog režima, dok levičari ne kriju simpatije za taj režim. Ne može se reći da se ne dele i u drugim pravcima. Dele se i te kako. Dele se kada je reč o stavovima o porodici, o državi, o naciji, o ekonomiji, o terorizmu, o veri, o nauci, o moralu, o Zapadu, o SAD, o seksu, ili o Harvey Weinstein-u ako hoćete, ali prosto rečeno ne pridaju važnost tim podelama. Ne brine ih to. Zato što je njihova briga samo kako da opstanu, ili kako da se obogate. I zato se dešava, kada preuzmu vlast, u mislima je da se bore za svoju Albaniju, a ne za bolju Albaniju.

Ja vidim da su to ekskluzivno naša obeležja. Da li su i srpska?

Prevela: Nailje Malja-Imami

Ovaj tekst deo je programa razmene priloga između listova Danas iz Beograda i Mapo iz Tirane, sa ciljem unapređivanja komunikacije i boljeg međusobnog razumevanje zajednica u Albaniji i Srbiji. Projekat podržavaju Ambasada Republike Albanije u Srbiji i Misije OEBS-a u Srbiji. Stavovi, mišljenja, zaključci, pretpostavke i druge informacije autora (prepisku vode Mustafa Nano i Zoran Panović) izražene u ovom članku, ne predstavljaju nužno i mišljenje ili stav Ministarstva inostranih poslova Republike Albanije ili Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).