Glasanje za Evropski parlament u maju 2019. godine najavljuje se kao bitka za budućnost Evrope.

Evropski izbori, koji se održavaju na svakih pet godina, do sada su imali drugorazredni značaj u odnosu na izbore za nacionalni parlament, čak i u državama koje su nosioci ideje evropskog ujedinjenja, poput Francuske i Nemačke.

Prosečni Evropljanin nema jasnu predstavu o tome šta mu donose evropski izbori i čemu služe institucije u Briselu. U svesti većine, briselska administracija je nekakva kafkijanska tvorevina u kojoj poslanici uzimaju pozamašne plate (oko 8 400 evra mesečno) za posao koji nema uticaja na njihove živote.

Takvoj predstavi je doprinela i dugogodišnja dominacija dve političke grupe, Evropske narodne partije i Progresivne alijanse socijalista i demokrata, koja okuplja socijal-demokratske stranke. Ove tradicionalne političke snage unutar Evropskog parlamenta pokazale su da nisu sposobne da se suoče sa velikim izazovima, poput finansijske krize 2008. godine ili migrantske krize sedam godina kasnije. Na „briselsku elitu” se gleda kao na političare ogrezle u privilegijama koji među sobom dele funkcije i nemaju dodira sa brigama i problemima sa kojima se suočavaju Evropljani. Ova elita je postala simbol nefunkcionalnosti Evropske unije.

Zato ne čudi što je iz godine u godinu izlaznost na evropskim izborima mala i  što su prodor napravile partije i pokreti koji dovode u pitanje takav sistem. Među njima je veliki broj sa radikalno desnim usmerenjem u čijim redovima je mnogo evroskeptika.

Ovi trendovi su bili naročito uočljivi na prethodnim izborima. Više od polovine glasača u Francuskoj i Nemačkoj, stubovima Evropske unije, nije glasalo (56 i 53 odsto). U nekim zemljama, na istoku, izbori su se pretvorili u fijasko – u Slovačkoj se glasanju nije odazvalo 87 odsto građana, a slično je bilo u Češkoj i u Poljskoj, kao i u Sloveniji i Hrvatskoj, gde nije glasalo 79 odsto stanovnika. Velika Britanija, u kojoj na evropske izbore nije izašlo 64 odsto građana, dve godine kasnije je odlučila da napusti Evropsku uniju i tako dala snažan podsticaj evroskepticima.

Trend evroskepticizma je u međuvremenu toliko ojačao da bi naredni izbori mogli da se pretvore u referendum za i protiv Evropske unije u sadašnjem obliku.

Za portal „Politiko” iz Brisela reč je o sukobu dve vizije – francuskog predsednika Emanuela Makrona i italijanskog ministra unutrašnjih poslova, Matea Salvinija. Njih dvojica su simbol sukoba proevropskih snaga i evroskeptika, federalizma i populizma, ili, kako kaže Makron, „progresivnih” snaga i „nacionalista”. Posledice ovog sukoba bi mogle da budu dalekosežne.

Da je situacija zrela za promenu pokazuje i istraživanje Evrobarometra iz maja 2018. godine u kome je učestvovalo 27 000 Evropljana. Među njima je bilo više onih koji smatraju da Evropska unija ide u lošem pravcu (42 odsto) nego u dobrom (32 odsto). Za promenu političkog pejzaža su naročito mladi – oko 63 odsto dvadesetčetvorogodišnjaka i mlađih od njih smatra da rešenje za probleme sa kojima se suočava unija ne mogu da pronađu postojeće partije već nove političke snage i pokreti.

Četrdesetogodišnji Makron i pet godina stariji Salvini su isplivali na ovom talasu nezadovoljstva i želje za promenom.

 ^{Foto: Salvini, Ministero dellinterno [CC BY 3.0 it], via Wikimedia Commons /Makron: By Presidencia de la República Mexicana [CC BY 2.0 ], via Wikimedia Commons}

Makron je u Jelisejsku palatu ušao na krilima novog, centrističkog pokreta u koji je privukao političare iz vodećih političkih partija koje su izgubile podršku, dok je italijanski lider od regionalne, separatističke stranke „Severna liga” dospeo u vrh evropske politike. Iako su njihovi programi dijametralno suprotni, slažu se da stari sistem treba menjati. Obojica sanjaju da promene odnos snaga u Evropskom parlamentu.

Makron se zalaže za veću integraciju evropskih institucija, stvaranje zajedničkog budžeta, odbrane i spoljne politike, dok Salvini želi da što više ingerencija koje su u domenu zajedničke politike prebaci na nacionalne parlamente. Makron je za snaženje evro zone, Salvini je za ukidanje evra, za koji kaže da je kriminalno nametnuta valuta.

U prvi plan ga je izbacila migrantska kriza i nemogućnost evropskih institucija da pronađu zajedničko rešenje. Zalaže se za politiku zaštite spoljnih granica Evropske unije oko koje se ujedinjuju konzervativci na liniji Beč-Berlin-Rim. U intervjuu nemačkom nedeljniku „Špigl” krajem juna rekao da kontrola granica podrazumeva uvođenje kontrolnih punktova u balkanskim zemljama koje nisu u Evropskoj uniji, baš kao i u Severnoj Africi. Blizak je sa Marin Le Pen, liderkom Nacionalnog fronta i Makronovom protivnicom u drugom krugu predsedničkih izbora 2017. godine.

Makron rast populizma vidi kao opasnost koja može da dovede do „građanskog rata” u Evropskoj uniji i spreman je da povede front koji će da zaustavi političare poput Salvinija. Njegova bojazan je da bi Marin Le Pen, iako oslabljena posle poraza na predsedničkim izborima, mogla da dobije naredne izbore ukoliko se promeni evropski politički kontekst i snage koje su joj naklonjene osvoje teren.

„Sudbina Evrope se odlučuje u narednih pet godina”, rekao je na sastanku sa Terezom Mej početkom avgusta.

Makron, koji je znao da se prilagodi talasu populizma kada je stvorio novi pokret i pobedio sa kampanjom „ni levica ni desnica”, ne želi da se prikloni tradicionalnim grupama u Evropskom parlamentu, Evropskoj narodnoj partiji i

alijansi socijaldemokrata, već da pridobije članove različitih političkih grupa za novu formaciju centrističkog usmerenja, kao što mu je to pošlo za rukom u Francuskoj. Druga opcija je da se prikloni Savezu liberala i demokrata za Evropu, četvrtoj po veličini parlamentarnoj grupi koja je najbliža njegovoj liberalnoj orijentaciji i doprinese njenom širenju. Većina u Evropskom parlamentu sumnja, međutim, da će Makronova grupa da bude snažnija od Evropske narodne partije koja ujedinjuje čitav spektar desnih snaga, od demohrišćana Angele Merkel do ultra desničara Viktora Orbana. U dosadašnjem sazivu to je to najveća grupa, sa 219 mesta, dok socijaldemokrate imaju 189 stolica. Socijaldemokrate će, po svemu sudeći, biti glavni gubitnici narednih izbora.

^{Foto: By European Peoples Party (European Peoples Party) [CC BY 2.0 ], via Wikimedia Commons} 

Tradicionalna desnica takođe gubi naspram novih političkih formacija. Partije desnog centra koje su deo Evropske narodne partije već su izgubile u Poljskoj, Francuskoj, Italiji i Španiji. Salvini u tome vidi priliku da ujedini evroskeptike u jedinstvenu grupu. „Razmišljam o Ligi za Evropu, u kojoj bi se našli svi slobodni i suvereni pokreti koji žele da odbrane svoje građane i njihove granice”, rekao je početkom meseca na skupu svoje partije u severnoj Italiji.

Partije evroskeptika, uključujući i Slobodarsku partiju Austrije i francuski Nacionalni front, imaju oko 150 od 751 mesta u sadašnjem sastavu Parlamenta i rasute su u tri desničarske grupe. Ukoliko se sadašnja tendencija potvrdi, savez populista bi mogao da osvoji 40 odsto u Evropskom parlamentu. Alternativa za Nemačku sada ima jednog člana u Evropskom parlamentu, a prognoze su da će nakon izbora imati 20. Očekuje se da će znatno više članova imati i Severna liga, a da će Orban, Kačinjski i Marin Le Pen da utvrde pozicije.

Ukoliko uspe da okupi front evroskeptika Salvini će morati da se suoči sa podelama među njima koje su često ideološke, kao kada je reč o razlikama u ekonomskom programu Nacionalnog fronta i Alternative za Nemačku, koji varira od više protekcionizma do više liberalizma.

Neizvesno je da li bi se takvom frontu priključio Orban. Mađarski premijer ima velike koristi od učešća svoje stranke u Evropskoj narodnoj partiji, koja bi trebalo da zadrži vodeću ulogu na narednim izborima, ukoliko ne dođe do potresa kome se nadaju Makron i Salvini.

Uprkos samovoljnim potezima koje je povlačio štitilo ga je to što je deo grupe u kojoj je Merkel, kao i Žan-Klod Junker, predsednik Evropske komisije. Partija poljskog predsednika Kačinjskog, Pravo i pravda, koja nije u ovoj grupi, nije bila pošteđena napada kao što je to bila Orbanova politička formacija.

Ukoliko dođe do nove krize sa migrantima ili se produbi kriza evra, broj evroskeptika bi mogao da bude još veći u novom sastavu Evropskog parlamenta, što bi moglo da obezbedi populistima većinu u parlamentu. To bi im omogućilo ne samo da blokiraju odluke partija koje su do sada odlučivale, već i da nametnu svoju politiku.

U evropske podele se umešao i Stiv Benon, jedan od arhitekata Trampove izborne pobede 2016. godine, koji želi da direktno utiče na evropske izbore. U tu svrhu je osnovao tink-tenk u Briselu, kako bi okupio desne populiste i pomogao im da naprave savez.

Benon je i autor knjige „Trampova Amerika na prvom mestu i njen uticaj na centralnu Evropu”.

Za Najdžela Faradža, bivšeg lidera Partije za nezavisnost Velike Britanije (Ukip) Benon bi mogao da pomogne desničarskim partijama da postanu najveći blok u Evropskom parlamentu na narednim izborima.

Nije izvesno da će se lideri poput Orbana ili Salvinija, koje često porede sa Trampom, potražiti pomoć od bivšeg Trampovog savetnika koji je isteran iz Bele kuće i čiji dolazak u Evropu liči na pokušaj da obnovi karijeru.