Ako se pozove na tu podršku, Đilas već ima potpise zvanične intekeltualne elite za buduću izbornu listu. I to više od stotinu koliko je imao Saša Janković na predsedničkim izborima, a približava se broju od od hiljadu, koliko je imao Vučić na beogradskim. Da li će tu listu u doglednoj budućnosti predati izbornoj komisiji, drugo je pitanje. U neku ruku situacija iz 2017. se ponovila samo bez izbora – postoji lider koji nema stranku, ljudi koji protestuju na ulici i skup intelektualaca i javnih ličnosti koji to podržavaju. I kao tema nameće se šta oni misle i govore jedni o drugima, a ne šta svi zajedno mogu da urade Vučićevoj vlasti.

U prvi plan se stavlja podrška i stav, a ne udruživanja i politički rad. Prepoznatljivost i ispravnost su dakle na prvom mestu, a ne cilj da se sruši Vučić sa vlasti. Jer, on toliko loše vlada da će to morati da se desi. Ma, da li?

Ako je neko pažljivo pratio, prvi koji je ustvari podržao proteste nisu profesori Filozofskog i drugih fakulteta, već baš Vučić. Čim je video više od pet hiljada ljudi koji su dobrovoljno došli usred zimskog dana na ulicu – smesta je izjavio, da su to pripadnici srednje klase i da treba videti zašto se bune i čime su nezadovoljni. I šta vlast može da učini za njih. Naravno, po političkim liderima protesta – Đilasu, Bošku Obradoviću i Vuku Jeremiću – osuo je verbalnu paljbu, ali ne sa više brutalnosti nego što je iskazuju mnogi na javnoj sceni koji se diče svojim slobodnim i građanskim stavovima.

Vučić je odmah uočio da su Đilas i njegovi uspeli dobro da opipaju osećanje nezadovoljstva, osujećenosti i ljutnje koje je pokrenulo ljude. I da se ta osećanja šire kao suprotnost onima koje njegova vlast prozivodi – pomirenost i strah. I zato je uzvratio na više načina, a dva najočitija su kampanja “zaštitnika od nasilja” i kampanja “pokrij priču”. U prvoj kampanji, kao u izbornim televizijskim spotovima nastupaju žene iz SNS, koje govore o nasilničkom ponašanju lica koje su postala zaštitni znak opozicionog protesta – braće glumaca Sergeja i Branislava Trifunovića.

U drugoj kampanji “pokrij priču” meta je Đilas i njegovo izjašnjavanje za levicu. Vode je paraorganizacije koje se predstavljaju kao “marksisti 21”, “crveni”, “levi blok”, verovatno će se pojaviti i neka “internacionala”, i koje se ubacuju na protest malo pametnije nego što to rade paradesničarske poput Srbske desnice. Mlađani marksisti ne razvijaju crne transparente sa kosovskom tematikom kao što radi paradesnica koja se sklanja ispred protestne kolone, nego mudro šetaju na kraju pod crvenom zastavom. I posle nekoliko šetnji kada svima postanu simpatični, naprave pljuvačku sačekušu za Đilasa i potom grunu snimak uzajamnog vređanja na dvesta dobro odabranih medijskih adresa. Pri tome i nije im cilj levica ako je shvatimo kao svet rada, nego upravo Vučićevi birači. Jer, radnici sveta smatraju da ih politička korektnost iskorišćava isto kao bogataši, pošto je dovoljno da se neko dočepa statusa ranjive grupe, pa da ima pravo da ne radi, a bude izdržavan, i to lepo. Ne radnicima, već Vučićevim biračima treba pokazati da nisu sami - da ima mladih koji govore isto što i zvanična saopštenja SNS o Đilasu.

Problem je što u Srbiji čak ni za paraorganizacije više nije lako naći potpuno nepoznate aktiviste. Probajte da registrujete stranku – iznenadili biste se koliko je već ljudi u evidenciji da su dali svoj potpis već za neku, a to znači da ne mogu za još jednu. Među mladim marksistima zadesio se i unuk nekadašnjeg komunističkog funkcionera Ivan Stambolića (ubijen 2000.godine) Uroš Stambolić, kandidat Liberalno-demokratske partije na parlamentarnim izborima 2016. pod brojem 69. Doduše LDP je tada nastupala na koalicionoj listi sa Borisom Tadićem i Nenadom Čankom pod nazivom vrlo sličnim sadašnjem opozicionom bloku “Savez za bolju Srbiju”. Međutim, takvi detalji Vučićeve birače zaista ne mogu da poremete u utisku.

Sad koliko su te Vučićeve kampanje protivudara učinkovite, teško je izmeriti, ali je jedno izvesno – opoziciona scena je do neprepoznatljivosti razlomljena. I do bola nezdrava, budući da se na sav glas priča o “sistemu”, a da je malo ko u stanju da nabroji kako tačno izgleda opozicija. Za snalaženje je potrebna mapa puta – ko napamet zna stalne članice Saveza za Srbiju, pridružene i novoučlanjene? Ko iz prve ume da pogodi da li je Patkica svoju grupaciju nazvala Građanskim frontom ili Građanskom platformom? Kojih sedam udruženja građana su tu, i da li su među njima oni koji su izašli na izbore u Lučanima i Kuli? Da li su potpisali zajedničke zahteve za fer izborima, ili im beskrajno smeta što su ih potpisali i Boško Obradović i Milan Stamatović? Koliko poslanika sada ima DJB Saše Radulovića? Da li je on povukao potpis sa zajedničkih zahteva za fer izborima, pošto je isti potpisala Tatjana Macura, bivši DJB u ime nove Stranke moderne Srbije? Da li će Pokret slobodnih građana nakon izbora novog lidera ostati pri svojoj grupaciji Građanski blok 381 ili će praviti nove saveze? Da li taj blok još postoji? Ko su sve nezavisni poslanici? Gde su Živković i Tadić i šta rade osim što ih nervira Goran Vesić?

Umesto da protesti bude prilika da opozicione grupacije prevaziđu svoju razlomljenost, i da usmere svoju snagu kao jednom cilju, postali su prilika za samoisticanje. Prilika da se pozicionira kroz šetnju i nametne kao junak. Uzgred, najhrabrije što je u sadašnjim demonstracijama rečeno, je proglas iz Kuršumlije, u kome demonstratni kažu da su spremni da blokiraju prelaz Merdare ako im Vučić ne odgovori. Tu nema filozofiranja, jasno je da jasnije ne može biti.

A Vučić im i jeste odgovorio na svoj način – ponovo su počela hapšenja, i to ne samo osumjičenih za organizovani kriminal, već i “mangupa” u sopstvenim redovima, priveden je predsednik opštine Grocka, član Glavnog odbora SNS. I to zbog slučaja Milana Jovanovića – što je bio jedan od prvih zahteva protesta, da se otkriju nalgodavci napada na kuću ovog penzionisanog policajca i novinara. Vučić je poneki od zahteva ispunio i čeka da vidi da li je to dovoljno da protest oslabi i pukne.

Ukoliko, masovnost protesta počne da opada, a izvesno će opadati, i to ponajmanje zbog hladne ruske zime u Srbiji, Vučić bi mogao ipak da odluči da krajem proleća ide na prevremene izbore. Ako nađe pravni način da raspiše istovremeno i lokalne i parlamentarne, i ako bude pokazivao uz to još i sliku nekoliko desetiha “zombiranih” najupornijih pristalica opozcije kako glume bilo “čuvare vatre”, bilo se izdaju za novu levicu i mlade marksiste, može da se nada potpunoj pobedi. I da pravi agendu nastupa prema novoj garnituri evropskih političara koja će biti izabrana takođe u maju.