Smeštena u centru Evrope, Poljska je u više navrata bila mesto na kojem se prelamala istorija 20 veka. Nemački blickrig na Poljsku 1939. godine, označio je momenat kada su Savezničke snage odlučile da je Hitler preterao. Takođe, u ovoj zemlji je osamdesetih godina, sa Lehom Valensom na čelu pokreta Solidarnost, pukao prvi šav gvozdene zavese. Nedavni razvoj događaja na liniji Varšava – Brisel, mogao bi da se pokaže kao početak novog poglavlja u međunarodnim odnosima.

Nakon dugog niza mlakih, birokratski razvodnjenih upozorenja na sve učestalije poteze vladajuće, neokonzervativne poljske partije Pravo i pravda (PiP), koji podrivaju temelje demokratskih vrednosti, Evropska unije je rekla – dosta. Osokoljen izbornim porazima desnice u Holandiji, Austriji i Francuskoj, Brisel je na sto izneo teško naoružanje, član 7. Osnovnog ugovora. Aktivacija ovog člana bi Poljsku ostavilo bez prava glasa u Evropskom savetu, a za slučaj da to nije dovoljno, Evropska komesarka za pravosuđe Vera Jourova je upozorila Poljake da bi počev od 2021. godine, mogli da ostanu bez novca iz EU fondova. Za pretnju prikačen je i ultimatum – set reformskih zakona o pravosuđu promeniti tako da limitraju uticaj izvršne vlasti na sudsku. Dat im je i rok od mesec dana koji ističe krajem avgusta.

"Evropska komisija ne osporava potrebu da se reformiše pravosuđe, ali reforma mora da bude u skladu sa Ustavom i sa onim što proizilazi iz evropskih sporazuma", kazao je krajem jula na konferenciji za medije potpredsednik Evropske komisije Frans Timermans. Reforma, uprostio je Timermans, mora da poštuje nezavisnost sudova, a ne da "sudije budu na telefonskoj vezi čekajući reč političara". Na potezu je Poljska.  

U Varšavi su, sudeći prema poslednjim izjavama najviših državnih funkcionera, ubeđeni da Brisel blefira. "Preživećemo tih mesec dana", ironičan je bio Jaroslav Kačinjski, predsednik partije Pravo i Pravda, koji i pored činjenice da ne zauzima nijednu državnu funkciju važi za najmoćnijeg čoveka u zemlji. On je odbacio nametanje „postkomunističkih rešenja“, koja, kako je rekao, odgovaraju inostranstvu kako bi se nastavila eksploatacija Poljske.

^{By Piotr Drabik from Poland (Jarosław KaczyńskiUploaded by Dudek1337) [CC BY 2.0], via Wikimedia Commons}

U središtu ovog konflika, nalaze se tri zakona: Zakon o opštim sudovima, Zakon  o Nacionalnom sudijskom savetu i Zakon o Vrhovnom sudu.

Kroz sva tri dokumenta provlači se jedna ideja – odlučujuću ulogu u izboru nosioca pravosudnih funkcija igrao bi ministar pravde. I dok su sva tri zakona glatko prošli oba doma poljskog parlamenta u kojima apslolutnu većinu imaju poslanici PiP, ispred su počeli da se okupljaju demonstranti. Više hiljada građana danima je protestovalo, zahtevajući od predsednika države Anžeja Dude, inače bivšeg člana PiP, da na zakone stavi veto. Pritisak građana (uz diskretan doprinos EU, ali i SAD, OEBS-a i Saveta Evrope) delimično je urodio plodom. Zakone o Vrhovnom sudu i Nacionalnom sudijskom savetu vratio je Sejmu, donjem domu poljskog parlamenta, na ponovno odlučivanje. Zakon o opštim sudovima je potpisao. Obrazlažući odluku da na dva od tri zakona stavi veto, Duda je rekao da ne želi da da preveliku ulogu ministru pravde. "Nije u našoj tradiciji da se ministar pravde meša u rad vrhovnog suda, što predviđa predloženi zakon. Reforma neće ojačati osećaj pravde u društvu", rekao je Duda. Zakoni se, zaključio je on, moraju popraviti. Da bi se to desilo neophodno je da se osmisli tekst zakona za koji bi glasalo tri petine poslanika parlamenta, drugim rečima, i članovi opozicije.  

Kačinjski je, očekivano, bio nezadovoljan. On je Dudi prepustio da izradi nove predloge osporenih zakona, ali uz napomenu da moraju da budu „radikalni, tako da se isprave sve nepravde i greške iz prethodnih 28 godina“.

Set pravosudnih zakona samo je poslednji u nizu poteza Jaroslava Kačinjskog i „njegove“ premijerke Beate Šidlo koji je naišao na osudu briselskih birokrata. Od kako je pre malo manje od dve godine, stranka Pravo i Pravda osvojila apsolutnu većinu u poljskom parlamentu (najbolji rezultat od pada komunizma) odnosi sa Evropskom unijom su u slobodnom padu. Pre aktuelne ofanzive na Vrhovni sud i Nacionalni sudijski savet, vlada PiP je pod kontrolu stavila Ustavni sud. Hiljade građana izašlo je krajem prošle godine na ulice zbog namere vlade da kriminalizuje abortus. Odnos izvršne vlasti  prema medijima je posebna priča. Oni u državnom vlasništvu su pretvoreni u glasnogovornike vlasti, a opozicioni novinari se suočavaju sa brojnim opstrukcijama. Početkom godine donesena je odluka da se novinarima ogranični pristup sednicama parlamenta, što je podstaklo nove proteste opozicije. Takođe, sve ozbiljnije se govori o nameri Jaroslava Kačinjskog da istisne strane kompanije, prvenstveno nemačke, sa poljskog medijskog tržišta. Sve ovo iritira Brisel, a ne pomaže ni to što se na čelu Evropskog saveta nalazi Donald Tusk, bivši premijer Poljske i veliki rival Jaroslava Kačinjnskog.

Međutim, da bi se aktivirao član 7. Osnovnog ugovora, što bi bio presedan, neophodno je da za to glasaju sve članice. Kačinjski upravo na tome temelji svoje samopozdanje, pošto je ubeđen da ruku za tu odluku ne bi podigli predstavinici Višegradske četvorke, pre svih mađarski premijer Viktor Orban, koji je i sam u nekoj vrsti rata sa Briselom.

Ipak, čini se da je Evropska unija ovoga puta odlučila da preko Poljske pošalje poruku – centrifugalnom trendu koji traje već skoro deceniju, a kulminirao je Bregzitom, mora se stati na put. Članstvo u EU, uz brojne privilegije nosi sa sobom i obaveze, i postoje linije preko kojih se neće prelaziti. Princip odvojenosti sudske od izvršne vlasti svakako je jedna od tih linija.  

Iz tog razloga, tekst budućih poljskih pravosudnih zakona govoriti neće uređivati samo način na koji se biraju sudije. Čitani između redova, ovi dokumenti će otkrivati pravac u kojem će se razvijati celokupna Evropska unija u godinama koje dolaze. Za nešto manje od tri nedelje dobićemo odgovor na to pitanje.