On je podsetio da je Nemačka dokazano, ne samo najveći trgovinski partner Srbije, već i najveći donator i investitor na ovim prostorima. "Zainteresovani smo za stabilan razvoj Zapadnog Balkana i želimo da damo svoj doprinos njegovoj ekonomskoj i političkoj stabilnosti, jer bez stabilnih demokratskih odnosa nema ni stabilnih država“, istakao je Lamert.

On je iskazao zadovoljstvo porastom interesovanja srpskih parlamentarca sa saradnju sa kolegama iz Bundestaga i ponovio da će Nemačka nastaviti da podržava Srbiju na njenom evropskom putu, uz ispunjenje definisanih kriterijuma, koji se ne odnose samo na usklađenost zakonodavstva sa evropskim normama, već i na implementaciju donetih propisa.

Lamert je dodao i da posebna podrška Nemačke Berlinskom procesu neće izostati.

^{foto: Vesna Marković/ Predsednica PGP sa Nemačkom}

Predsednica PGP sa Nemačkom Vesna Marković, istakla je važnost posete predsednika Lamerta Narodnoj skupštini, koja šalje poruku da je parlamentarna saradnja bitna, kao i da su parlamenti važni u procesima odlučivanja. "Svesni smo uloge Bundestaga u procesu otvaranja pregovaračkih poglavlja, na čemu smo zahvalni Nemačkoj na podršci. Naš glavni spoljnopolitički cilj jeste članstvo u EU, ali jednako nam je važna i regionalna stabilnost i saradnja, kojoj značajan doprinos daje regalizacija Berlinskog procesa“, navela je Marković. Ona je poručila da Srbija mnogo očekuje od realizacije projekata, kao što su Fond za Zapadni Balkan i Regionalna kancelarija za mlade, infrastrukturnih projekata u regionu, kao i od predstojećeg Samita u Trstu.

U razgovoru sa predsednikom Bundestaga bilo je reči o doprinosu manjinskih zajednica u Srbiji procesu evropskih integracija, dijalogu između Beograda i Prištine, procentu podrške građana Srbije evropskim integracijama i nastavku jačanja parlamentarne saradnje Srbije i Nemačke.

Govor Norberta Lamerta  (Osma posebna sednica Narodne skupštine Republike Srbije u Jedanaestom sazivu, Beograd 15.06.2017)

Poštovana gospođo predsednice Skupštine, uvažene koleginice i kolege Narodne skupštine, ekselencije, dragi gosti, želim srdačno da se zahvalim na ljubaznom pozivu i u ime mojih kolega iz nemačkog Bundestaga i na posebnoj privilegiji da danas imam čast da u nekom internom, ali s obzirom da se javno prenosi i u javnom dijalogu razmišljam o uzajamnim namerama o kreiranju naše budućnosti u Evropi.

Naša poseta ovde u Beogradu je izraz našeg interesovanja za vašu zemlju, njenu istoriju, njenu kulturu. Ono što nas zanima jeste pre svega najnoviji razvoj, uključujući perspektivu koja će se razviti iz toga za doglednu budućnost i koja zavisi ne samo, ali ipak u velikoj meri od ovog parlamenta, od Narodne skupštine.

U svim razgovorima koje smo vodili tokom jučerašnjeg i današnjeg dana, u različitim formatima, došli smo uvek do ponavljanja dve opaske. Pod broj jedan, svi sagovornici su potvrdili koliko su dobri bilateralni odnosi između Nemačke i Srbije. Kao drugo, svi su više ili manje nedvosmisleno dali do znanja da od Nemačke očekuju posebnu ulogu u daljem procesu u Evropi, ali i u posebnom odnosu između Evrope, odnosno EU i Srbije.

I jedno i drugo je novo i nije nešto što se samo po sebi podrazumeva. Niti su nemačko-srpski odnosi uvek bili bliski i prijateljski, niti se uvek uloga Nemačke smatrala kao posebno konstruktivna. Samim tim može se primetiti da je došlo do promena tokom prethodnih godina i to je za mene jedan važan privremeni rezultat, ne samo ove posete, ali i ove posete, da su promene moguće i biće i jesu neophodne ubuduće ako želimo da postignemo cilj koji se sve više i sve jasnije, a pogotovo sada za vreme nastupnog govora vašeg novoizabranog predsednika države, dakle, jedno strateško opredeljenje Srbije u Evropi s pogledom na EU.

Ja želim, ako dozvolite da vam kažem nešto i iznesem svoje stavove o ne toliko jednostavnim, ali veoma važnim iskustvima Nemačke iz najnovije prošlosti. U ta iskustva spada i zaključak da demokratija nije moguća bez stabilnosti, ali stabilnost bez demokratije isto tako nije moguća.

Dakle, jedno je preduslov za drugo.

Kada mi je juče predsednica Skupštine ukazala na to, odnosno da sam ja prvi predsednik Bundestaga koji je došao u posetu Beogradu, ja sam odgovorio, pretpostavljam da, pre mene je bio, ako ništa drugo, ipak poseta predsednika Narodne skupštine NDR-a. Taj parlament je prestao da postoji, cela ta država više ne postoji, zato što taj navodni parlament nije bio izraz suverene volje naroda, već instrument za mentorstvo jednog naroda, tutorstvo jednog naroda.

Dakle, produžena ruka jedne stranke, a ne ono što zapravo parlament mora i treba da bude u vitalnoj demokratiji. Znači, izraz različitih stavova, uverenja i ubeđenja koje treba izraziti u modernom društvu i koja postoje u tom društvu.

Sada vi svi znate, poštovane dame i gospodo, Nemačka nije izvor demokratije. Mi to nismo izmislili i trebalo nam je više pokušaja dok nije nastalo ono što svi smatraju, posebnom stabilnom parlamentarnom demokratijom u Nemačkoj.

Iz tog razloga, često ukazujem na činjenicu, uostalom, i u Nemačkoj, na prvi pokušaj da se uspostavi demokratija u Nemačkoj, pre tačno skoro 100 godina, doživeo krah posle celih 13 godina, tzv. vajmarska demokratija, posle Prvog svetskog rata i sa jednim Ustavom koji bi bio značajan barem na papiru, nije doživeo ni punoletstvo.

Među istoričarima danas je nesporno, među mnogobrojnim razlozima koji su doveli do kraha nemačke demokratije, prve nemačke demokratije, najvažniji pojedinačni razlog je bio manjkavo zalaganje demokrata. Prva nemačka demokratija je propala zbog toga što je bilo previše protivnika i premalo pobornika demokratije i da oni koji su se borili za tu demokratiju, koji su nosili odgovornost, kako u Vladi, tako i u parlamentu, međusobno suparništvo su smatrali važnijim od zajedničke odgovornosti svih demokrata.

Od tog neumoljivog i trajno postojećeg suparništva i nesposobnosti za sklapanje konsenzusa, odbijanje neophodnih kompromisa, upravo iz tih razloga je propala prva nemačka demokratija.

 Vi svi znate da posledica toga, tog kraha nemačke demokratije na nemačkom tlu, imao bi stravične posledice, ne samo za Nemačku, već i za celu Evropu, zato što ono što je usledilo posle tog kraha demokratije, jednostavno je upropastilo i rušilo Nemačku i celi evropski kontinent.

Mislim da se bez preterivanja može tvrditi da traumatično iskustvo kraha nemačke demokratije i sećanje na užasne i stravične posledice tog kraha, urezani su u genetski kod naše zemlje.

Iz iskustva sa diktaturom i percepcije užasne istorijske krivice koje osećamo prema našim evropskim susedima, izraslo je jedno novo shvatanje demokratije i Ustava i ustavnog poretka i jedno novo shvatanje i drugačije shvatanje o neophodnom ophođenju među demokratijom, o neophodnom balansu između konsensa i kompromisa, između kompromisa i konflikta, između interesa i ubeđenja.

Danas želim da se založim, kao što to činim u svim parlamentima, kompromisi su neophodan uslov za funkcionisanje jednog demokratskog sistema i tako ih treba shvatiti, i ne samo shvatiti nego i primeniti. To ja i te kako znam, da je lakše to formulisati, nego da se to ostvari i u praksi. Svi smo mi ubeđeni o onome što mi smatramo da je ispravno i to naravno i povećava reputaciju kada neko zaista smatra i postulira, samo na taj način možemo, međutim, ako jedna zemlja treba da bude zastupljena u svim svojim institucijama i ako svi želimo da imamo utisak da se ne radi o pojedinačnim stavovima koji nadglasaju ostatak i da što veći broj traži zajednički put, onda to zahteva, jednostavno održivost u političkim odlukama i povećava tu održivost u političkim odlukama.

Mi imamo, kao što znate, u Nemačkoj na osnovu nemačkog jedinstva i odluke prve i jedine, u slobodnim izborima izabrane Narodne skupštine NDR-a, proširili teritoriju nad kojim važi ustavni zakon i za razliku od drugih evropskih zemalja i suseda, imamo iskustvo tranzicije i imamo iskustvo tranzicije od autoritarnog sistema u demokratski sistem i ako svako mora da ima i da stekne svoja iskustva, mi ono što se da preneti do tog iskustva, vrlo rado prenesemo u svetlu našeg iskustva i učestvujemo u procesima u drugim zemljama.

Želim i danas, još jednom ukazati na činjenicu da mi ne možemo dovoljno često dati do znanja javnosti da ono što čini demokratiju demokratijom nije postojanje Vlade, nego postojanje parlamenta. Vlada uvek postoji, od kad postoji i čovečanstvo postoji i Vlada.

Parlament je relativno nova pojava istorije i činjenica što postoji Vlada nije neki razlog, odnosno neka razlika između dva sistema. Međutim, da li postoji parlament i da li postoji neko ko zastupa svoje stavove, da ne samo imenuje neku vladu, nego da i vrši nadzor nad tom Vladom? To je nešto što jedan sistem čini demokratskim sistemom.

Želim dodati da ne možete prepoznati demokratiju na činjenici što postoje većine. To jeste tačno, ali relativno banalna činjenica. Demokratiju možete prepoznati po tome što većine ne mogu odlučiti o tome da li postoje manjinska prava, nego što manjine imaju svoje neprikosnoveno pravo, koje nisu na dispoziciji većine i to se mora izraziti u parlamentu – kako može u jednom društvu da raste shvatanje o tome da manjinska prava jesu neprikosnovena prava ako se to ne praktikuje u parlamentu.

Kao treće, naravno, parlament ima smisla samo onda kada pored stranaka koje su u Vladi postoje i one koje su u opoziciji, a kada ta opozicija isto tako ima svoje stavove i iste interese. Iz tog razloga želim izraziti svoje izrazito poštovanje prema razvoju koji se može primetiti u ovoj zemlji već nekoliko godina.

Ne mogu razumeti, što ste i vi rekli, inače bih se osvrnuo na to, ja se izvinjavam, ali želim to povezati sa ohrabrenjem da ono što se smatra sasvim očigledno neophodnim, naime, da se nastavi reformski put i da se pri tome ima na umu da ova zemlja ne samo da mora sprovesti ekonomske reforme, nego sasvim očigledno i političke reforme.

Ako sam dobro razumeo govor novog državnog predsednika, da najavi dijalog o konstitucionalnim pitanjima, onda ja pod time zamislim da zapravo najvažnije mesto za takav jedan dijalog je upravo ovaj parlament, gde inače možemo voditi takvu jednu raspravu, gde i na koji način se treba promeniti Ustav, u interesu razvoja zemlje

Već pet godina Srbija ima status kandidata, a ja sam upravo imao priliku da sa članovima Grupe prijateljstva, nemačko-srpske grupe prijateljstva, razgovora na ovu temu. Pet godina je u svakom slučaju duže u odnosu na jedan mandat, ali podsetio sam da nakon tranzicije sa autoritarnih komunističkih sistema u srednjoj i istočnoj Evropi je trebalo 14 godina, dok Poljska, Mađarska, Češka Republika i druge države članice nisu postale države članice EU i da članstvo u EU nije automatizam već da se radi o odluci o pripadnosti jednoj zajednici država koja praktično deli zajednička uverenja o demokratskim principima o kojima se ne može pregovarati i koje takođe karakteriše zajednička spremnost da se sve više zadataka zajednički odrađuje.

Ne može se uopšte proceniti na kom je nivou ova postavka zadataka. U krajnjoj liniji, ne radi se ni manje ni više nego o spremnosti da se odreknemo određenih delova suvereniteta koje bismo mogli da zadržimo za sebe, ali koje u zajednici država delimo sa drugima u uverenju da ćemo na ovaj način ostvariti veći uticaj na istoriju i na događanja u periodu globalizacije.

Ovih dana počinju pregovori sa jednom državom članicom EU koja to više ne želi da bude. Lično smatram da je to, istorijski gledano, pogrešna odluka, ali to je nešto što je odlika zajednica država, da niko nije primoran da joj pristupi, a niko nije primoran ni da ostane ukoliko veruje da će se bolje razvijati van zajednice nego što će se razvijati u njoj, ali taj aktuelni primer nam pojašnjava da ovde ne govorimo o nekom članstvu u teniskom klubu ili golf klubu, mi govorimo o članstvu u zajedničkim državama sa visokim uzajamnim očekivanjima i zahtevima i moramo znati da li zaista želimo da uđemo i da se upustimo u to.

Mi smo sa interesovanjem i simpatijom primili k znanju da se Srbija opredelila za tu stratešku opciju za sebe i da je istu proglasila. Budući da smo zainteresovani za razvoj ovog regiona kao dela Evrope i moramo imati takav interes i dokazali smo da ga imamo.

Mi u odnosu na tu stratešku poziciju nismo samo otvoreni, već smo izrazito naklonjeni takvom stavu i ne može se prevideti da proteklih godina Nemačka nije bila samo najvažniji trgovinski partner Srbije, već i najvažniji donator kad su u pitanju razvoji u društvu u najrazličitijim segmentima društva, što potvrđuje našu zainteresovanost kako za ovu zemlju, tako i za ovaj region.

Drage koleginice i kolege, moje dame i gospodo, imam jasnu predstavu koju sad ne mogu u pojedinostima da izložim, niti želim, kako će istoričari ranije posmatrati kretanje u Evropi na početku 21. veka, kako će sve to opisivati.

U svakom slučaju, mi živimo u iz temelja promenjenom svetu, u kom odavno više Evropa nije prirodan centar zbivanja u svetu. U tom kontekstu, i te kako postoji uverljiva pretpostavka da u takvom jednom promenjenom svetu sopstvene interese možemo najpre uspešno ostvarivati ako ih ostvarujemo zajedno, a ne pojedinačno, ne svako za sebe, a nikako svako protiv svakog drugog, svako protiv svog suseda.

Svi smo Evropljani, sa ove i sa one strane Evropske unije. Svi imamo slobodnu odluku da učestvujemo u tom velikom evropskom projektu ili da prosto odustanemo od toga, ali moramo da budemo svesni da Evropa nije samo veliko obećanje. Evropa je i velika uzajamna obaveza. Samo sa tim obavezama u koje dobrovoljno ulazimo možemo da ostvarimo to veliko obećanje. U tome mi Nemci želimo i dalje da učestvujemo, želimo da ostvarimo doprinos koji možemo i pozivamo sve one koji žele u tome da učestvuju.

Zahvaljujem vam se najsrdačnije za ovu retku priliku da u ovoj prostoriji imam priliku da vam izložim ovo što sam izložio i radujem se saradnji između naša dva parlamenta u narednim godinama.