Taj radikalski miting, sila govora mržnje i vređanja prvenstveno građana srpske nacionalnosti, s obzirom na to da je navodno „srpstvo“ celokupna energija odakle taj primitivizam crpi svu svoju snagu, odigrava se neprestano unazad danima, nedeljama, godinama, dan i noć, ne prestaje. U Skupštini Srbije, u ministarstvima, u kabinetu predsednika države, u najudarnijim terminima najgledanijih medija i njihovim rijalitijima, svakodnevno, bez ikakvih smetnji, iz javnog prostora curi i preliva se ta odvratna masa drskosti i neljudskosti.

Prema osuđenom ratnom zločincu Vojislavu Šešelju u ovdašnjem preovlađujućem mnjenju izgradio se odnos i razumevanje oslonjeno, s jedne strane, na njegovu navodnu ogromnu inteligenciju, a, s druge, na to da je reč o budali. Dakle, genijalac ili pajac, dilema je. Čak sa interpretacijom da jedno drugo ne isključuje, što služi pojačavanju utiska o prihvatljivosti njegovog javnog delovanja. Bez obzira na to što se misli na osuđenog ratnog zločinca – čoveka odgovornog za smrt – ubistva ljudi, ovdašnje društvo sa samog dna civilizacijske lestvice pita se: ko se plaši Šešelja još? Najpre, proterani, ubijeni, oni u koje je direktno prstom upirao za odstrel i progon, a potom svi ostali u čije ime je ta zlodela činio.

Većinskom srpskom stanovništvu, kao ogledalu predstavnika koje bira za vladajuću elitu, međutim, Vojislav Šešelj je simpatičan. Iskrive im se usta u lagan smešak na pomen nekog njegovog „skandala“. Pod kategorijom skandala, tamo gde je smeštena zabava, uvrštava se, razumljivo, i pozivanje na smrt i mržnju. Bez naloga za privođenje, zatvor, zabranu javnog govora i delovanja. Tako je u Srbiji Aleksandra Vučića. I ne samo u njegovoj, već u manje-više čitavoj onoj koja se smatra demokratskom – od dvehiljadite, kada je lustracija odgurnuta, a relativizacija zločinstva prigrljena kao novi identitet.

U toj Srbiji političkog sina Vojislava Šešelja, ostvaruje se napredak na nivou lažnih i neiskrenih osuda ponašanja ovog zločinca. Takođe, uz smešak ili ton jedva prikrivenih simpatija. Vrata Šešelju su otvorena širom u svim medijima pod kontrolom, odnosno ulizištvom Vučiću. Ne silazi sa ekrana, sa naslovnih strana. Šešelj je, zapravo, izraz slobode koju mnogi nemaju a želeli bi je, da mogu da mrze, gaze, pale, šepure se pozivima na nasilje, zasnivaju sebe na negaciji drugog. Ali, to je suština moderne srpske politike, one koja se proteže kroz vreme od novijeg identitetskog nastanka. Taj porno nacionalizam, norma i nemogućnost da se bude Šešelj, ali da se uživa u šešeljizmu, ogleda se na svim društvenim nivoima.

Stoga, trenuci istorijskog srama i nacionalnog poniženja u Hrtkovcima, kada je četnički vojvoda pozivao na proterivanje i nasilje nad nesrpskim stanovništvom, srpska su tradicija, a Šešelj je srpski domaćin. Onaj slavski, đurđevdanski domaćin, koji je, kako je sam rekao nakon presude Haškog tribunala, ponosan na svoje zločine. Tvrdeći da nikakvog napada na hrvatsko stanovništvo u Hrtkovcima nije bilo, Šešelj se nije ogradio od huškačkog govora koji je u tom selu održao pre 26 godina kada je između ostalog poručio da u „Hrtkovcima nema mesta za Hrvate“. Onda je pojasnio da „nijedan Hrvat nije proteran, niti jedan nije otišao iz Srbije a da prethodno nije zamenio svoju imovinu sa Srbima koji su proterani iz Hrvatske“. Na konstataciju novinara RSE da su meštani hrvatske nacionalnosti bili prisiljeni na razmenu koju nisu želeli, Šešelj je priznajući da je propagirao razmenu odgovorio: „Šta mene briga što oni nisu želeli. Ni Srbi nisu želeli da budu prognani iz Hrvatske, pa su prognani tek sa zavežljajima u rukama.“

Ipak, prema najavama, policija će pokušati da spreči ovog domaćina da obiđe svoje mesto zločina, na dvadesetšestogodišnjicu jednog od najsramnijeg skupa idiota u istoriji. Zašto će to učiniti, javnosti nije saopšteno. Šešeljev miting stavljen je u isti kontekst sa antifašističkim skupovima najavljenim za istu priliku. Niko neće moći da uđe u selo, nema skupa u Hrtkovcima, i tačka, rekao je predsednik Vučić. Onda je, u gore pomenutom relativizujućem tonu, zamolio SRS, LDP i LSV da odustanu od svojih namera okupljanja. Jer, osuđeni ratni zločinac sa namerom povratka na mesto zločina sa istim porukama zbog kojih je osuđen, isto je što i oni koji to žele da spreče, koji zbog toga osećaju nacionalnu sramotu i žele da stanu takvom ponašanju na put. Prilika u kojoj predsednik Vučić izlazi u javnost i objašnjava građanima zbog čega su namere Vojislava Šešelja nečasne, sa ogromnim posledicama na svakog građanina države u kojoj politički deluje, nemoguća je. Ovo je najviše što je predsednik u stanju da učini za javni interes.

Šta se tada tačno dogodilo u Hrtkovcima, o tome se ne govori. Uostalom, u Srbiji se ne govori ni o genocidu, etničkim čišćenjima, grobnicama punim tela nesrba, zašto bi se znalo nešto više o tome kako je čudovište Vojislav Šešelj prozivalo imena onih koji moraju da napuste selo Hrtkovci samo zato što su hrvatske nacionalnosti.

„U maju 1992, Vojislav Šešelj je došao u Vojvodinu i susreo se sa svojim saradnicima iz SRS-a. Vojislav Šešelj je naložio svojim saradnicima da se obrate nesrbima te im prete smrću ukoliko ne napuste to područje. Dana 6. maja 1992. Vojislav Šešelj je održao govor u selu Hrtkovci, u Vojvodini, pozivajući na proterivanje Hrvata sa tog područja i čitao spisak pojedinih hrvatskih stanovnika koji bi trebalo da odu u Hrvatsku. Kao rezultat ovog govora, brojni hrvatski stanovnici odlučili su da napuste Hrtkovce. Nakon ovog govora, pristalice i saradnici optuženog, uključujući članove SRS i SČP („Srpska radikalna stranka“ / „Srpski četnički pokret“), započeli su kampanju etničkog čišćenja usmerenu na nesrbe, posebno Hrvate u Hrtkovcima. Tokom naredna tri meseca, mnogi nesrbi su bili zlostavljani, pretilo im se smrću i zastrašivalo, prisiljavajući ih da napuste to područje. Domovi Hrvata su opljačkani i okupirani od strane Srba. Srpske porodice koje su raseljene iz drugih delova bivše Jugoslavije često su zauzimale domove onih koji su bili prisiljeni da ih napuste“, navodi se u optužnici protiv Vojislava Šešelja u Haškom tribunalu, na osnovu koje je i osuđen.

Prema podacima nevladinih organizacija, početkom devedesetih oko 450 porodica bilo je primorano da napuste svoje kuće i odsele se u Hrvatsku. Haški tribunal je na suđenju priložio listu od 722 imena Hrvata proteranih iz Hrtkovaca. Prema svedočenju meštana, pretilo se i telefonom, licem u lice, slale poruke zaklanim psima, noževima zabodenim u vrata. Meštanin Mijat Štefanac pronađen je mrtav u ataru između Hrtkovaca i Nikinaca. Proterivanje Hrvata nije se odvijalo samo u Hrtkovcima, već i u Slankamenu, Golubincima, Kukujevcima i drugim mestima u Sremu i u jugozapadnoj Bačkoj, a procenjuje se da je tada ubijeno 25 Hrvata. Mesna vlast na čelu sa Ostojom Sibinčićem promenila je u jednom momentu naziv sela u „Srbislavci“.

Četvrt veka posle, novinari uveliko obilaze Hrtkovčane, uoči još jednog Đurđevdana, odnosno od kada je Šešelj i zvanično postao osuđeni ratni zločinac, najavljujući kao kontrameru – miting u tom selu, na dan kada je počinio zlodelo za koje je osuđen. Stanovnici Hrtkovca im daju izjave, govore o tome kako se plaše, kako ne žele da se vraćaju u to vreme, mada im se – važno je – strah vraća, kako im se ceo ovaj kontekst, rečju – gadi. A predsednik države u kojoj žive za sve to vreme ćuti. Kada su ga na početku te zločinačke predstave pitali zašto ne osuđuje ponašanje glavnog glumca – Šešelja, uznemirio se i govorio kako ga je već osudio, ali i kako su „Hrvati nama svašta radili“, pa to niko ni ne pominje.

Na kraju, da li će taj miting zaista imati i svoju završnicu, odnosno novi početak naslonjen na iskustvenu stvarnost, 6. maja u Hrtkovcima, iz koje će kasnije da razvija kontekste i pruži osveženu dijagnozu društva, razume se, nije toliko nevažno. Ipak, da je zaustavljen na vreme, da se radikalima zabranilo javno delovanje i da su građani ove države (koje nema) bili u prilici da konačno odahnu, rasterete se od sramote i taloga zločinstva koje su im političke elite nanele, ne bi očekivanja bila ovako niska.