Vučićeva vlast prvi put je ozbiljno poljuljana iz najmanje tri pravca. Uzgred, pitanja ko su govornici na demonstracijama, a ko organizatori, jednako su besmislena, kao i nabrajanje ko sve čini opoziciju i kakvu. Jer, opozicija je koalicija (izdanaka) DS i Dveri, koju predvodi Đilas umećem vrhunskog menadžera, bez suvišnih emocija. I u taj opozicioni tok će morati da uđu razne građanske grupe ili mogu da se pozdrave sa politikom, poput Saše Jankovića.

Prvi pravac iz koga je Vučić ugrožen je medijski. Svi znamo da Vučićeva moć ne izvire toliko iz njegove partije, makar bila i tolika kao Srpska napredna stranka, već iz nastupa u javnosti. Međutim, ta je moć počela da nagriza samu sebe i to na primeru novinarke Studija B Barbare Životić. Veliki deo zainteresovane javnosti zaokupljen je nagađanjima da li je njeno neverovatno promašeno izveštavanje sa opozicionog protesta fino osmišljena zavera, da bi se sa nečeg drugog skrenula pažnja. Još veći deo se bavi time koja su sve pravila novinarstva narušena i gde je profesija posrnula.

Istina je prostija – Barbara Životić je test realnosti na kome su pali Vučić i njegov medijski tim. Ne treba sumnjati da se oni detaljno i pomno bave medijima i novinarima, uostalom setimo se primera nestalog pa nađenog nazovi novinara iz Bele Crkve Stefana Cvetkovića. Na Cvetkoviću je možda opoziciona javnost pala takođe, svoj test realnosti, ali ovaj debakl vlasti sa mladom Barbarom Životić je to prevazišao u svakoj mogućoj meri. Zašto test realnosti? Zato što mlada novinarka Studija B već duže vreme “prati” aktivnosti predsednika Srbije, izveštava sa pres konferencija u Predsedništvu, i ide na putovanja državnih delegacija. Njena neukost i nezrelost upala je u oči svim novinarima koji to isto rade, sem Vučićevom medijskom timu. Oni su u njen rad i sposobnosti bili svakako upućeni, prateći odjeke Vučićevih nastupa, i upravo zato što tu nisu videli nikakav problem, problem ih je i zadesio. I samo se pojačao nastojanjima da se priča dalje vrti oko Barbare kao da je to u redu i kao da nismo imali slična “olupavanja” vlasti u bliskoj prošlosti. Recimo, kada su Miloševićevi mediji masu opozicionih demonstranata zvali “šačicim slučajnih prolaznika” ili kada se program radio-stanica prekidao zato što je “voda ušla u koaksijalni kabl” i slično.

^{foto: BETA}

Drugi pravac potresa Vučićeve vlasti je unutrašnje politički. Đilas je otvorio proces njegove delegitimizacije, koji tim brže može ići, jer je Vučić dosad vladao bez opozicije. Od izborne pobede 2012. pa sve do prošle godine i predsedničkih izbora, veće je težište političke borbe bilo unutar naprednjaka. Veći je okršaj bio između Tomislava Nikolića i Vučića, nego spolja – između SNS i DS. Na drugom mestu je bio stvarni i glumljeni sukob sa Ivicom Dačićem i SPS. Opozicija kao takva, uključujući samonikle građanske pokrete, “Žutu patkicu” i ostale, bila je tek treći faktor političke borbe.

Ali, tokom tih pet godina hoda ka sadašnjoj poziciji, Vučić je istrošio i sav represivni kapacitet. To znači da nema više “scenarija” koji može da objavi, ali ni neke mere u vidu nečijeg hapšenja da preduzme, što bi moglo da ga ojača. Sve je to već upotrebljeno više puta - i prisluškivanja, i hapšenja, i razne vanredne situacije, i priče o državnim udarima i nasiljima - i sada samo može da mu odnosi popularnost i podršku. I da ga potpuno oslabi u mahu. Stvar sa tim potrošenim kapacitetom, po njega je teža nego što izgleda, jer potire pitanje koliko je opozicija snažna. Više nije stvar u tome da li opozicija ima 8 ili 38 odsto prema anketama, ili čak procenta glasova na izborima, bitno je što nema opozicionog lidera koji bi Vučiću čestitao i priznao izbornu pobedu. I više nije ni presudno da li će Đilasu doći dve ili dvadeset hiljada ljudi, kada se desi dovoljno jak povod, mase će biti.

Predviđajući to Vučićeva vlast je već načinila tiho neke popuštajuće korake – na RTS-u se pojavilo više debatnih emisija u kojima su bili iznenađujuće opozicioni učesnici. Ali, to sad više nije dovoljno, i veliko je pitanje da li bi bilo dovoljno i da Vučić pristane na okrugli sto vlasti i opozicije i na direktna televizijska sučeljavanja.

“Kosovske bezbednosne snage uvek će ostati multietničke, u službi sopstvenih građana, u funkciji mira, zajedno sa drugim regionalnim vojskama, uključujući srpsku vojsku, u ostvarivanju partnerstva za mir", piše u njegovom saopštenju, a Partnerstvo za mir je, je li, drugo ime za NATO.