Takav zaključak može se izvući ne samo iz nezvaničnih informacija po medijima koji se pozivaju na pouzdane izvore, nego i iz nedavnog intervjua predsednik Aleksandra Vučića RTS-u u kome je naveo da, kada se govori o postizanju održivog rešenja za Kosovo, nije reč o godinama nego o mesecima.

O tome šta tačno treba učiniti za sada niko javno ne govori a tako će, po svemu sudeći ostati još neko vreme. To znači da će se o takozvanom unutrašnjem dijalogu koji je inicirao Vučić govoriti načelno, dok će rasprava o sušinskim pitanjima koja se tiču odnosa Beograda i Prištine ostati po strani. Vučić je izričito rekao da on prvi neće ništa predlagati, nego da će najpre salušati šta imaju da kažu drugi potencijalni učesnici u očekivanom dijalogu. Takav pristup teško da će naići na odobravanje većine opozicionih stranaka.

Opozicija, naime, želi potpuno obrnutu agendu za dijalog - da najpre sačeka platformu vladajućeg bloka, pa da se onda o njoj izjasni. Stavovi opozicionih stranaka pri tome nisu usaglašeni. Neke do njih verovatno uopšte i neće ulaziti ni u kakav dijalog, neke smatraju da se nikako ne sme popuštati u odnosu na Kosovo, neke naprosto čekaju da čuju šta će vlast reći, pa će onda da se izjasne, dok neke već izlaze sa jasnim stavovima o ključnim pitanjima, poput prihvatanja ili neprihvatanja kosovske nezavisnosti.

Nema sumnje da svi učensici u ovoj igri mačke i miša u potpunosti razumeju da teške odluke o kojima se u načelu govori podrazumevaju ustupke Beograda koji bi vodili ka daljem jačanju nezavisnosti Kosova (što ne uključuje obavezno i zvanično priznavanje nezavisnosti), ali da malo ko to želi javno da izgovori. Većina čeka da "oni drugi" kažu šta ima da se kaže. To je i razumljivo s obzirom na dosadašnja neprijatna iskustva, kada su stranke i pojedinci sa razlilčutumi javno iznešenim stavovima o Kosovu često bili javno satanizovani i vređani. 

Jasno je, dakle, da je atmosfera u kojoj se (za sada bez detalja dostupnih javnosti) odvijaju pripreme za unutrašnji dijalog, nimalo nije povoljna. Vlasti se istovremeno pripremaju i za dijalog i za važne gradske izbore u Beogradu, što samo pojačava oštricu njihovih napada na opoziciji. Opozicija, pak, ne želi da bude "žrtveno jagnje" i nastoji da pruži što snažniji otpor. Tako  umesto znakova međusobnog razumevanja i svesti o potrebi ozbiljnog sagledavanja realnosti sa kojom se Srbija suočava, imamo dnevno-politička "prepucavanja".

Vlasti su svesne da im je za donošenje teških odluka potreban kakav-takav konsenzus unutar srpskog društva i nastoje da privuku pažnju takozvane građanske Srbije. Sa tim nastojanjima je, verovatno, povezan i Vučićev sastanak sa američkim milijarderom Džordžom Sorošem tokom nedavnog boravka u Njujorku. Srpski predsednik želi da pokaže kako može sa svima da razgovara, ali i da pribavi naklonost Soroša i njegove nevladine organizacije koja deluje i u Srbiji.

Srpski mediji bliski vlastima, koji su tako reći dojuče Soroša opisivali kao zakletog neprijatelja Srbije i čoveka koji finansira pripreme za rušenje vlasti i samog Vučića, učestvuje zaverama i radi protiv interesa Srbije, sada ga opisuju kao amričkog filantropa i investitora. Dramatičan obrt svakako je iniciran željom vlasti da uspostave neku novu ravnotežu i da nadju načina da utiču na civilni sektor i građanski i proevropski orijentisan deo javnog mnjenja u Srbiji.

Za sad je teško predvideti kako bi se kombinacija pomenute dve strategije vlasti - pojačavanja pritiska na opoziciju zbog očekivanih gradskih izbora i nastojanja da se građanski i proevropski orijentisani delovi društva i opozicije privole na uklučivanje u unutrašnji dijalog - mogla odraziti na ionako napeto stanje u srpskom društvu. Izvesno je, međutim, da Srbiju zaista čekaju teške odluke i da pojačavanje tenzija nikako ne doprinosi stvaranju uslova za njihovo donošenje i realizaciju.

Vlasti očigledno nisu spremne na popuštanje u odnosu na opozicione stranke i druge oponente, pa će se budući dijalog voditi sa onima koji, na ovaj ili onaj nači, pristanu na to. Uključiće se, dakle, nevladin sektor (ili deo nevladinog sektora) pojedine političke partije i institucije poput Akademije nauka, možda Srpska pravoslavna crkva, dok ce ostali da posmatraju sa strane i, u zavisno od sopstvenih političkih platformi i pozicija, manje ili više kritikuju rešenja. To, samo po sebi, znači da će i primena rešenja za koje se vladajući blok opredeli preuzme punu odgovornost biti otežana.

Pozicija nevladinog sektora je specifična i mogla bi da ide na ruku pokretanju kakvog-takvog dijaloga u društvu. Naime, civilno društvo ne mora da brine o glasovima i biračima, a jedna od njegovih funkcija je da pokreće demokratske rasprave i utiče na mirno i demokratsko rešavanja problema. Taj sektor, dakle, može da javno pokrene važna pitanja vezana za sam dijalog, a na partijama i drugim segmentima društva je da odlučuju da li će i na koji način da se uključuju u raspravu.