NADNACIONALNA KOMPONENTA TITOVOG SAMOPOIMANJA 3.deo

Mi, kao višenacionalna zajednica predstavljamo mnogo u svetu, a svaki posebno ni bi značili ništa. Tito 

NADNACIONALNA

NADNACIONALNA KOMPONENTA TITOVOG SAMOPOIMANJA 3.deo

Mi, kao višenacionalna zajednica predstavljamo mnogo u svetu, a svaki posebno ni bi značili ništa. Tito 

autor teksta
Zoran Panović | Demostat | Beograd 17. Oct 2017 | Feljton

Početkom 70-ih godina nacionalističke struje u državi nastupaju sve agresivnije, pojavljuju se obrisi konfederalizacije zemlje i vešto kamuflirana (ideološkim floskulama) težnja ka stvaranju nacionalnih država. U tom kontekstu možemo posmatrati i “Cestnu aferu” u Sloveniji, kao i jačanje pronacionalnog MASPOK-a u Hrvatskoj.

Nadnacionalni centar moći personifikovan u Titovom neprikosnovenom autoritetu i njegovoj harizmi opštejugoslovenskog integrativnog sadržaja slama nacionalističke tendencije i sa vlasti uklanja njihove lidere. Po principu retorzije i uspostavljanja balansa, da se ne bi stekao utisak o favorizovanju pojedinih federalnih jedinica, Tito se obračunao i sa “liberalističkom” strujom u srpskoj partijskoj organizaciji mada ona u sebi nije imala bitan nacionalistički potencijal.

Već smo skrenuli pažnju da je borba protiv nacionalizma konstanta Titove politike. U situacijama kada su žarišta krize locirana u nacionalističkom spektru Titov odgovor po pravilu bio je izuzetno energičan i beskompromisan. Primera radi, u obraćanju generalima, juna 1971. godine u Karađorđevu, Tito je bio eksplicitan:

“Situaciju moramo u celini uzeti čvrsto u ruke... Ako ja pustim da stvari idu kako idu onda može da se opet stvar uspava. Moramo Savez komunista postaviti na pravi kolosek. Partija mora imati jedinstveno gledanje na probleme čitave Jugoslavije. Komunisti ne smeju dozvoliti sukobe među republikama, narodima i narodnostima” (Vuković 1989, str. 549).

Svoj realan oslonac separatizam je dobio u ustavu iz 1974. godine, čiji su aranžmani išli u konfederalističkom pravcu, republike se faktički promovišu u centre političke moći.

Što se tiče ustavnih promena početkom 70-ih koje su, takoreći dovele do institucionalizacije sintagme Vladimira Bakarića – “federiranje federacije”, odnosno o Titovom odnosu prema takvim strujanjima, jedno od tumačenja pruža nam Latinka Perović, posebno ističući da je Tito partiju i armiju, dve integrativne institucije, smatrao za najjače garante stabilnosti države, kao dve poluge sa kojima može uvek da efikasno interveniše i amortizuje dezintegracione procese:

“Tito se nije suprotstavio ustavnim promenama, ali je bio uzdržan. U izvesnim trenucima, nije čak oklevao da kaže da u njima vidi i elemente dezintegracije. Pristao je na promene, jer je verovao da ima dovoljno materijalne snage, u prvom redu armiju, da ih faktički obesnaži. Tito je državnik i stalo mu je da jedinstvo Jugoslavije ima civilno lice i demokratsku odoru. Zato je, ipak, jedinstvena Partija glavno sredstvo njegove vladavine, njeno ideološko pokriće. Nije slučajno, on čelno mesto u Partiji uvek stavljao iznad takvog mesta u državi” (Perović 1991, str. 194).

Titov intervju “Vjesniku” iz 1972. pokazuje njegovo odlučno suprotstavljanje getoiziranju partije u republičke forme i energično zalaganje za jedinstven, monolitan, SKJ koji je doživljavao kao glavnu kohezionu snagu Jugoslavije:

“... Ustao sam protiv dezintegracije SKJ... Partija mora biti koheziona snaga i unutar svake republike, snaga monolitnosti naše socijalističke zemlje...” (Tito 1980, str. 429-430).

Titovo energično insistiranje na jedinstvu partije vidljivo je i iz njegovog obraćanja predstavnicima Srbije, 28. oktobra 1970:

“Kada sam dobijao sa raznih mesta informacije, meni je izgledalo kao da smo u raspadu. Pa dobro, gde smo došli posle toliko godina da bi se sada najedanput naša zajednica razilazila. Govori se o konfederaciji, govori se da se separiramo, da idemo svaki na svoju stranu... Mi takve razgovore moramo sprečiti. Mi komunisti moramo biti jedinstveni. Na Izvršnom birou moraću specijalno govoriti o ponašanju komunista i zauzeti se odlučno da iz našeg Saveza uklonimo sve ono što nam smeta...” (Vuković 1989, str. 411).

U razgovoru sa političkim aktivom Beograda, 16. juna 1971, Tito ističe:

“... Pokazalo se da je jedina koheziona snaga u našoj zemlji SK i toga mora biti svestan svaki član. Šta bi bilo od Jugoslavije da nema SKJ, kad bi recimo došlo do nacionalnih konfrontacija, koja bi to snaga mogla da reši, zar armijom da to držimo na okupu...” (Vuković 1989, str. 544).

“U Jugoslaviji je jedan Savez komunista, jedna radnička klasa i njeni interesi su jedni”, podvukao je Tito 9. oktobra 1972. na sastanku sa političkim aktivom Srbije (Vuković 1989, str. 704). Tito je bio svestan svog nadnacionalnog i arbitrarnog položaja.

 Zdravko Vuković piše da je Tito 11. aprila 1971. primio srpski partijski establišment i tom prilikom dosta nervozno rekao da mora postojati kontrola:

“Valjda ja imam pravo na kontrolu, valjda ja imam pravo da određujem sa kime ću razgovarati, kakva samostalnost, kakve republičke partije, tomora biti jedinstven Savez komunista” (Vuković 1989, str. 522).

U inostranstvu Tito je bio sinonim za Jugoslaviju, personifikovao je njenu poziciju u međunarodnim odnosima, a neosporni renome države u dobroj meri je zasluga Titovog ugleda.

Međutim, strani faktor je, ne bez razloga, postavljao pitanje da li tako etnički složena zajednica kao što je Jugoslavija, može opstati kao kompaktna, u socijalističkom, jednopartijskom obliku lišena integrativne snage Brozovog autoriteta.

Takve pretpostavke dopirale su i do Tita, i nisu ga ostavljale ravnodušnim:

“Teško mi pada što više ne čujem Jugoslavija, nego čujem samo Federacija. U inostranstvu niko ne zna za Federaciju nego za Jugoslaviju. Mi, kao višenacionalna zajednica predstavljamo mnogo u svetu, a svaki posebno ni bi značili ništa. I vani već trljaju neki ruke, ja čitam to svaki dan: To je dezintegracija, imaju teškoća i teško će ih prebroditi. A kad ovaj umre, tj. ja, onda znači sve se raspada. A ja ne bih hteo da se raspadne... I nikome nećemo dozvoliti da razbije tu zajednicu”, vidno revoltiran, obratio se Tito predstavnicima Srbije, 28. oktobra 1970. (Vuković 1989, str. 411).

Prilikom posete SAD, početkom marta 1978, Tito je u Vašingtonu primio komentatora TV mreže CBS – Voltera Krokajta, koji je takođe izrazio strahovanje za sudbinu Jugoslavije lišenu Titovog vođstva. Kao glavni argument odvraćanja od bilo kakve pretnje, Tito je naveo respektabilnu armiju koja je bila jedna od glavnih garancija stabilnosti Titove vlasti i komunističkog poretka: “

To mene ne zabrinjava..., jer, vara se svako ko misli da bi, i onda kad ja ne budem na tom položaju, mogao oslabiti Jugoslaviju, koja je višenacionalna zemlja, ima čvrsto jedinstvo. A zatim, Jugoslavija ima danas armiju za koju se može reći da spada među najjače u Evropi... Ako zatreba, Jugoslavija može na bojnom polju angažovati osam miliona ljudi. A to je krupna stvar, naročito kad se zna kakvi su Jugosloveni koji znaju da se bore. I oni će uvijek biti spremni da brane svoju zemlju” (“NIN”, vanredno izdanje, 6.5.1980).

U ratu Tito se nije razdvajao od vojske, čak je bio jedini ranjeni vrhovni komandant u ratu. To je doprinelo organskom jedinstvu vođe i armije. Zato JNA nije imala prevratničke ambicije, tj. pučistički potencijal. Ona je bila apsolutno lojalna svom “vrhovnom komandantu”. Pri tom je i sam čin maršala koji je bio Titova ekskluzivna počast uticao na njegove epitete “izuzetnosti”.

Prema rečima Vladimira Dedijera, Tito je izuzetnu pažnju posvećivao izgradnji jugoslovenske armije, kao savremene oružane sile:

“Prilikom reorganizacije i usavršavanja oružanih snaga zemlje, Tito je vodio računa o spoljnopolitičkim faktorima, o unutrašnjopolitičkom razvoju društva i o stalnom napretku tehnologije. U te poslove Tito nije dozvoljavao nikome da se meša i držao je sve pod svojom kontrolom” (Dedijer 1984, str. 213).

Na Titovu neraskidivu povezanost sa armijom ukazuje i Milovan Đilas:

“On je, ponekad, odećom naglašavao svoj stav i gledanje: Ako bi se u uniformi pojavio pred civilima, makar to bili i članovi CK, to je moglo značiti da iza njegovih stavova stoji ili će stajati vojska” (Đilas 1990, str. 115).

Dragoslav Draža Marković, nekadašnji visoki funkcioner Srbije, 24. februara 1971, izneo je Zdravku Vukoviću mišljenje da je Tito najveći interes pridavao svom statusu i Armiji (Vuković 1989, str. 454).

Pored toga što je negovala tradicije NOB-a, JNA je bila i izrazito ideologizovana institucija, struktura sa uticajnom partijskom organizacijom u njenim redovima i društvu uopšte, pa kao takva za Tita je predstavljala kohezioni faktor, garant jedinstva i kontinuiteta socijalističke države:

“Mi uvijek ističemo da je Komunistička partija vodeća i idejno-politički usmjeravajuća snaga. A komunisti su i u Armiji, u velikom procentu, naročito rukovodioci: Gotovo svi rukovodioci su komunisti...” (Tito 1980, str. 649).

nastaviće se...

Komentari
Feljton
POSLEDICE TITOVE VLADAVINE
POSLEDICE TITOVE VLADAVINE

Sud o istorijskoj ulozi Josipa Broza Tita i dalje je daleko od konačnog. Polemi...

Lične crte Josipa Broza Tita - Tito, to smo svi mi
Lične crte Josipa Broza Tita - Tito, to smo svi mi

Što se tiče vojničkih osobina Tito je sebe želeo da predstavi kao stra...

Lične crte Josipa Broza Tita
Lične crte Josipa Broza Tita

U proučavanju ličnih crta Josipa Broza Tita neminovno je razdvojiti osobine sv...

Titov autoritet, harizma i kult 2.deo
Titov autoritet, harizma i kult 2.deo

U proučavanju odnosa između Tita i Staljina pažnju moramo obratiti i na činj...

Titov autoritet, harizma i kult 1.deo
Titov autoritet, harizma i kult 1.deo

Društvene promene u domaćoj kulturnoj i političkoj sredini retko su kad...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

2019. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web