POSLEDICE TITOVE VLADAVINE

“Tito je još 1962. godine naslutio nasilan raspad Jugoslavije” Dušan Bilandžić

POSLEDICE
Titi i Hrčov

POSLEDICE TITOVE VLADAVINE

“Tito je još 1962. godine naslutio nasilan raspad Jugoslavije” Dušan Bilandžić

autor teksta
Zoran Panović | Demostat | Beograd 12. Jun 2018 | Feljton

Sud o istorijskoj ulozi Josipa Broza Tita i dalje je daleko od konačnog. Polemičko klatno, među običnim narodom, ali i u naučnim krugovima još dugo će ići u širokim amplitudama; od toga da li je Tito modernizovao zemlju ili je doprineo njenoj civilizacijskoj inferiornosti, da li je Tito bio hladnoratovski profiter ili vizionar takozvanog Trećeg sveta, da li je bio genijalni komandant ili panična kukavica, otac bratstva-jedinstva i nacionalne ravnopravnosti ili srbomrzac, odnosno izdajnik hrvatskog naroda, itd.

Spominjanje Titovog imena i dalje će izazivati različite emotivne reakcije, o Titu će se govoriti i nostalgično i sa revoltom i ogorčenjem, ali i trezveno i nepristrasno. Po samoj svojoj prirodi Jugoslavija je potencijalno konfliktno društvo.

Radi se o tome da je u svojoj socijalnoj dimenziji Jugoslavija „poluperiferno“ društvo Evrope, što pokazuju sledeća obeležja: zakasnela modernizacija, nerazvijena tehnološka infrastruktura, ekonomsko siromaštvo, snažne autoritarne sile i tradicije. Zatim, Jugoslavija je izrazito multietničko i multikonfesionalno društvo pod permanentnim sudarima integracionih i dezintegracionih sila.

Takođe, uticaj stranog faktora uvek je davao ton i unutrašnjem životu zemlje. Sve ove dimenzije, u međusobnom spletu, prelamale su se uglavnom i u periodu Titove vladavine. Miroslav Pečujlić govori o „jednoj od najčudnijih i najsurovijih metamorfoza:

Visok ekonomski rast pretvara se u privredni kolaps, bratstvo i jedinstvo u pakao etničkog rata, jedna od najotvorenijih zemalja sveta našla se u položaju geta, svetskog parije“ (Pečujlić, Milić 1994, str. 53).

Real-socijalističku Jugoslaviju pod jednopartijskom dominacijom, Pečujlić definiše kao novo industrijalizovano, autoritarno društvo, istovremeno prikazujući modernizacijski aspekt vlasti Josipa Broza. Sredinom šezdesetih godina Jugoslavija ima jednu od najviših stopa rasta na svetu, takođe rastu i investicije, a izvršen je i veliki skok u zapošljavanju. Opada udeo poljoprivrednog stanovništva, naučna, kulturna i profesionalna inteligencija znatno se omasovila.

„Jugoslavija, privremeno smanjuje distancu prema industrijskim društvima, ulazi u red novoindustrijalizovanih zemalja“ (Pečujlić, Milić 1994, str. 53).

Nova, socijalistička, Jugoslavija napustila je formu primitivne kapitalističke akumulacije i okrenula se radikalno različitoj koncepciji državnog socijalizma. Svemoćni državni aparat, kao i toliko puta u istoriji, postaje pokretač i nosilac društvenih promena.

“Slika te evolucije pokazuje da jugoslovensko društvo ostvaruje industrijski skok koji ga dovodi na prag srednje razvijenih zemalja. Brzim tempom završen je niži stupanj i ulazi se u srednji stupanj industrijalizacije. Uspostavljaju se prvi embrioni naučno-tehnološke revolucije. Sredinom šezdesetih godina Jugoslavija ima jednu od najviših stopa rasta na svetu – oko 13 odsto. Investicije čine skok od oko pet odsto pred Drugi svetski rat na više od trećine nacionalnog dohotka. Izvršen je veliki skok u zapošljavanju:

Zapošljava se oko 250.000 ljudi godišnje, što spada u najveću stopu zapošljavanja. Udeo poljoprivrednog stanovništva opao je od 75 odsto na 37 odsto ... Naučna, kulturna i profesionalna inteligencija od 80.000 dostignula je razmere od gotovo 600.000“ (Pečujlić, Milić 1994, str. 59).

Modernizacijske tekovine Titove vlasti su evidentne, i sam Tito je isticao taj aspekt jugoslovenskog socijalističkog društva:

“Mi živimo i radimo u miru i slobodi skoro tri i po decenije. Za to vrijeme ostvaren je zaista ogroman društveni i ekonomski preobražaj naše zemlje. Jugoslavija je izmjenila svoj lik. Pogledajte samo kako danas izgleda Užice. Nekadašnja palanka izrasla je u veliki, moderan grad. A tako je svuda, kud god se krene, širom naše zemlje. Ja često ističem da treba podsjećati, naročito mlade generacije, na ono od čega smo počeli, na put kojim smo prošli i na žrtve koje smo podnijeli za ovo što danas imamo. Dobro je i upoznati uslove života i rada ljudi u drugim zemljama i sve ono što čini njihovu stvarnost. Ne zato da bismo, recimo, isticali standard naših građana u odnosu na druge zemlje sa sličnim historijskim okolnostima. Ali činjenica je da naši ljudi, kad odu vani i vide kako se tamo živi, još više cijene naša dostignuća i sve ono što čini sadržaj našeg života“ („Tito na Kadinjači“ 1979, str. 29).

Zaista, u odnosu na ideološki srodne realsocijalističke modele na Istoku, jugoslovenski socijalizam karakterisao je znatno bolji životni standard, znatno manji stepen prinude u održanju poretka i veće slobode i prava građana.

Zahvaljujući međunarodnom ugledu Jugoslavije koji je dobrim delom Titova zasluga, jugoslovenski pasoši bili su jedni od najcenjenijih i s njima se moglo putovati gotovo po celom svetu. Za razliku od ostalih istočnoevropljana, Jugoslovene nije pogađala restriktivna procedura prilikom putovanja u inostranstvo, što je takođe, između ostalog, doprinelo kosmpolitizaciji zemlje. Armija gastarbajtera koja je napustila državu rasteretila je ekonomiju smanjujući pritisak nezaposlenih, a s druge strane od Jugoslovena „na privremenom radu u inostranstvu“ slivala su se znatna devizna sredstva u zemlju.

Modernizacijski efekti još su vidljiviji ako se u obzir uzme ekonomski nezavidno stanje monarhističke Jugoslavije, njene ogromne socijalne nejednakosti, sukob integracionih i dezintegracionih sila, ali i ako se naglasi kataklizmično stanje okupacije, međuetnički sukob i ogromna ratna razaranja. Komunistički egalitarizam dao je šansu ljudima iz nižih socijalnih slojeva da se obrazuju što je uslovilo ubrzanu vertikalnu pokretljivost u stratifikacionoj strukturi jugoslovenskog društva. Isto tako, građani su uživali solidnu socijalnu zaštitu, što im je uglavnom bilo nepristupačno u monarhističkoj državi.

„Za socijalno osiguranje kod nas, za razne invalidnine, penzije i druge vidove socijalnog zbrinjavanja daje se oko 250 milijardi dinara godišnje. Naše rješenje toga pitanja, spada, možda, među najbolje u čitavom svijetu“ (Tito 1980, str. 219).

Samoupravljanje kao zvanični privredni obrazac bilo je efikasnije od krutih komandnih ekonomskih modela na Istoku, i podsticajno je delovalo, uprkos izvesnim elementima simuliranja liberalizacije, na tržišnu opredeljenost privrede.

„Mi nismo dogmatičari“, govorio je Tito. „Svakodnevni život, praksa i konkretne potrebe zahtevaju od nas da preduzimamo one mjere koje daju najefikasnije rezultate... Kod nas su samoupravljanje i decentralizacija, koja je dala više inicijative preduzećima, jedan od bitnih elemenata koji omogućavaju tako brz ekonomski razvitak“ (Tito 1980, str. 251).

I u sledećim rečima ogleda se Titovo nastojanje da ukaže na modernizacijske tekovine svoje vlasti:

„Više puta sam razmišljao o tome da naši ljudi nedovoljno obraćaju pažnju na to što smo dosad učinili, koliko nas je napora koštalo i koliko smo daleko otišli u svom razvoju... Svako ko putuje vidi kako izgledaju naša zemlja i ljudi. Prije su na primjer, ljudi i žene u Bosni bili u dronjcima, šalvarma i bosi. Sada ni tu ne može da se vidi razlika između ljudi u selu i gradu. To govori o velikom razvoju...“ (Vuković 1989, str. 51).

Slavko Milosavleski tvrdi da je Tito na ekonomsko-socijalnom planu dao „jednu novu definiciju socijalizma: industrijalizacija + standard + socijalna pravda i perspektive... Teška industrija neće više imati tako apsolutni primat, i sve će više na značaju dobijati industrija široke potrošnje...“ (Milosavleski 1990, str. 120), što će doprineti povećanju životnog standarada.

Ali, prema Pečujliću, izvor potonje krize koji se nalazi u političkom sistemu dovešće do njegovog sloma. Relativno kratko razdoblje uspona smenjuje dugotrajni ciklus opadanja i zaustavljanja rasta. Opadaju stopa rasta industrijske proizvodnje, lični dohodci, inflacija postaje razorna, a nezaposlenost masovna.

Najopštiji uzrok krize Pečujlić vidi u monopolu politike nad svim energijama društva, u političkom voluntarizmu (samovolji) koji izaziva degradaciju svih komponenti radnog procesa.

„Kadrovski monopol, koji je kičma svih drugih monopola, rađa negativnu selekciju rukovodećih kadrova... Uzrok krize nalazi se u autoritarnoj socijalnoj državi u kojoj ruku pod ruku idu sirovi egalitarizam (uranilovka) i privilegije vladajuće klase. Država garantuje jedan niz egzistencijalnih potreba na niskom nivou (zaposlenost, socijalnu i zdravstvenu zaštitu, mogućnost školovanja), ali po cenu odricanja od autonomije, slobode – tih pokretačkih sila modernog društva koje se, međutim, parališu“ (Pečujlić, Milić 1994, str. 53).

Naime, u pitanju je vrsta socijalnog kompromisa gde ispunjavanje interesa socijalnih grupa predstavlja neku vrstu poklona koji vlast daje u zamenu za poslušnost. Odnos između vladajuće klase i radnih slojeva izraz dobija u osobenom obliku vladanja i povlašćenosti koji se izražava u autoritarnoj socijalnoj državi, to jest autoritarnom socijalnom kompromisu (Pečujlić, Milić 1990, str. 72).

Tragajući za korenima sukoba u SFRJ, hrvatski istoričar Dušan Bilandžić tvrdi, na osnovu pristupa poverljivom arhivu CK SKJ, da je Tito još 1962. godine naslutio nasilan raspad Jugoslavije.

Naime, zagrebački „Globus“, a kako prenosi beogradski „Blic“, objavio je delove strogo poverljivog zapisnika sa proširene, zatvorene i dramatične sednice Izvršnog komiteta CK SKJ, održane 14, 15. i 16. marta 1962. godine. Bilandžić ukazuje na „najveći paradoks političkog života Jugoslavije 60-ih godina“, kojem bi pristala definicija „cvatuća zemlja u raspadanju“.

S jedne strane u zemlji je vladao potpuni mir, stopa industrijskog rasta bila je, uz onu u Japanu, najveća na svetu. Tito je postao lider Pokreta nesvrstanih, dok je s druge strane u državno-partijskom vrhu došlo do „stanja blokade i paralize“, koje je zapretilo raspadom Saveza komunista, pa i same države. Po Bilandžiću, na toj sednici Tito je „dvaput najavio svoje povlačenje sa svih funkcija“, dok je Vladimir Bakarić predložio da „vodeći ljudi SKJ podnesu ostavke, a da Tito formira novo rukovodstvo kao što je to učinio 1937. godine“.

Tito je na dramatičan način prikazao tendencije dezintegracije Jugoslavije. U uvodnom izlaganju upozorio je da se radi o „političkoj krizi u zemlji“, da je „po sredi nedisciplina“, u prvom redu rukovodećih ljudi „na najvišim mestima, da postoji „neslaganje“, preko kojeg se uvek ćutke prelazi. „Kada se slušaju diskusije među rukovodećim ljudima, postavlja se pitanje, da li je Jugoslavija zrela za život ili nije“.

Na istoj sednici Aleksandar Ranković, tadašnji sekretar CK SKJ, ocenio je jugoslovensku situaciju kao stanje gde „svako gleda samo svoje interese, svoj sektor, svoju republiku, te od odluke saveznih, političkih i državnih foruma sprovodi uglavnom ono što osigurava te njegove interese“. Lazar Koliševski, tadašnji sekretar CK SK Makedonije, samokritički je rekao:

„Mi smo relikvije koje preko 20 godina stoje na čelu republika“ („Blic 14.3.1997).

Prema oceni Alekse Đilasa, najslabiji period Titove vlasti je onaj od kraja šesdesetih godina, pa do smrti 1980. godine. „Ne samo da u tom periodu nije uradio ništa pozitivno, nego je i sprečavao kreativna reformistička kretanja u SKJ, privredi i društvu.

Jugoslaviji se 70-ih godina pružila prilika da izgradi ekonomski i politički  pluralizam i da se uklopi u Evropu, a glavni, mada ne i jedini krivac što se to nije dogodilo bio je Tito. Osim toga, luksuz u kome je živeo Tito imao je jednu političku dimenziju – uzdigao je njega lično nad društvom i partijom i ojačao mu pozicije samovoljnog arbitra čitavog političkog života“.

Za Aleksu Đilasa, glavni nedostatak Titove vladavine je odsustvo vizije:

„On nije uspeo da stvori ništa trajno“ („Politika“ 3.5. 1996).

To je samo delimično tačna konstatacija. Tito je imao viziju, ali nažalost ona je bila prevashodno ideološki uslovljena. Sudbinu Jugoslavije Tito je vezao za sudbinu socijalizma. Sa istorijskim kolapsom real-socijalizma u Evropi, i sa nestankom marksizma kao zvanične državne doktrine i Titova vizija ostala je bez realnog uporišta u stvarnosti.

Iza Tita su ostale zakrvljene republičke oligarhije koje su bahato eksploatisale Titov ugled ne bi li tako maskirale svoje partikularne interese. Podsećamo da su Rusi nakon Staljinove smrti imali Hruščova da pokrene proces destaljinizacije, kada je umro Mao Cedung, Kinezi su imali Deng Sjaopinga koji je uveo zemlju u novu etapu, bez teškog ideološkog i psihološkog balasta. U jugoslovenskom slučaju, Tita je nasledilo rotirajuće kolektivno rukovodstvo bezličnih birokrata, nesposobno da zemlji obezbedi adekvatnu viziju “posttitoizma“. 

 

Komentari
Feljton
POSLEDICE TITOVE VLADAVINE
POSLEDICE TITOVE VLADAVINE

Sud o istorijskoj ulozi Josipa Broza Tita i dalje je daleko od konačnog. Polemi...

Lične crte Josipa Broza Tita - Tito, to smo svi mi
Lične crte Josipa Broza Tita - Tito, to smo svi mi

Što se tiče vojničkih osobina Tito je sebe želeo da predstavi kao stra...

Lične crte Josipa Broza Tita
Lične crte Josipa Broza Tita

U proučavanju ličnih crta Josipa Broza Tita neminovno je razdvojiti osobine sv...

Titov autoritet, harizma i kult 2.deo
Titov autoritet, harizma i kult 2.deo

U proučavanju odnosa između Tita i Staljina pažnju moramo obratiti i na činj...

Titov autoritet, harizma i kult 1.deo
Titov autoritet, harizma i kult 1.deo

Društvene promene u domaćoj kulturnoj i političkoj sredini retko su kad...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Ko maše belom zastavom u opoziciji
Ko maše belom zastavom u opoziciji

Njegova sveopšta medijsko-idejna ofanziva nakon “Markovog hap&scaro...

2018. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web