Društvene promene u domaćoj kulturnoj i političkoj sredini retko su kada u istoriji imale demokratski tok i karakter, tako da se objektivno nisu ni mogli stvoriti uslovi za razaranje prevlađujuće autoritarne svesti stanovništva. Uglavnom je dolazilo do supstitucije autoriteta, do nekritičkog vezivanja za harizmatske vođe, tzv. „očeve nacije“, kao i do jačanja autoritarne agresivnosti pa i ksenofobičnosti.

Takav kulturološki milje, uz upadljivo odsustvo dubljih konstitucionalnih tradicija, znatno je doprineo stvaranju Titovog kulta koji se manifestovao kao jak integrativni mehanizam nacionalno i konfesionalno heterogene države. Vremenom, kult poprima institucionalna svojstva i počinje da egzistira kao imanentna potreba sistema, kao protivteža dezintegracionim, pre svega nacionalističkim, snagama. Nepovoljni materijalni i društveni položaj, patrijarhalna kulturna sredina i niži nivo obrazovne strukture stanovništva za posledicu imaju veći stepen autoritarnosti.

Autoritarnost nije izolovana psihološka dispozicija, radi se o sindromu koji je usko povezan sa tradicionalizmom i kolektivizmom. Kao deo socijalnog karaktera autoritarnost „otežava utemeljenje modernog demokratskog društva i olakšava postojanje raznih formi autoritarne vlasti, čak i ako se jedna ideologija napusti i zameni drugom“ (Kuzmanović, „Razaranje društva“ 1994, str. 169).

Civilizacijsku inferiornost Tito je uzimao kao pokriće za prinudu kojom je lomio okoštale strukture:

„Mi nismo mogli stvoriti jedinstvenu državu od srodnih naroda, zbog negativnih pojava u svesti ljudi, kojih na kulturnom Zapadu nema. Zato smo morali upotrebiti izvesne mere prinude da bismo kanalisali razvitak u demokratskom pravcu“ (Tito 1982, str. 17-18).

Povezanost autoritarne svesti i tradicionalizma ogleda se u tome da narod u ovoj sredini poverenje više ukazuje paternalističkom vođi (model domaćina, oca porodične zadruge), nego klasičnom diktatoru koji nameće vojnički model organizacije društva. U toj činjenici možemo tražiti jedan od razloga zašto je jugoslovenski socijalizam imao „liber alniju“ formu od sovjetskog ili od onih ustrojenih po tom šablonu. Tito je brižljivo gradio soteriološku komponentu svoje harizme, vešto je kombinujući sa ideološkim eshatološkim sadržajem, i tu sliku o sebi kao spasiocu nacije i države nije želeo da zamagli iracionalnim korišćenjem prinude i terora. Uz to, u Titovom psihološkom profilu nije bila naglašena crta paranoidnosti, kao u slučaju surovog egzekutora – Staljina.

Tito je bio svestan da bi puko kopiranje sovjetskih stereotipnih formula imalo katastrofalne posledice po funkcionisanje i legitimacijsku osnovu sistema, te da bi istovremeno smanjilo udeo spontanog u slavljenju vođe. Represivni sovjetski socijalizam nije bio komplementaran socijalnom karakteru i mentalitetu ovdašnjeg naroda. Pred hrvatskim komunistima, Tito je 1972, i sam priznao da „politika čvrste ruke nije za nas“ (Vuković 1989, str. 661). Slične su i sledeće Titove reči:

“...Nismo mogli slijepo imitirati Sovjetski Savez: Naša je zemlja imala svoje vlastite tradicije, svoju vlastitu kulturu, svoje vlastite specijalne uvjete što su Rusi izgleda zaboravili...“ (Dedijer 1980, str. 552).

Pored toga što otežava uspostavljanje modernog demokratskog društva, specifični socijalni karakter ovdašnjeg naroda pokazao se i kao brana uspostavljanju krajnje represivnog režima sa brutalnim diktatorom na vrhu. Zato o Titovom režimu možemo govoriti kao o formi realnog socijalizma pragmatično prilagođenog zatečenom kulturnom miljeu.

„U celini uzev neki važni sadržaji marksističke ideologije (modernizacija, posvetovljavanje, internacionalizam) su neutralisali i suzbijali pritisak tradicionalne političke kulture, ali su je neki i pojačavali (boljševički antikonstitucionalizam, partijsko sektaštvo i relativizovanje pozitivnog prava)“ (Kuljić 1995, str. 56).

U suštini, na Balkanu se možemo suočiti sa dva tipa političkih lidera: Prvi su nosioci oslobodilačke političke kulture dok su drugi predstavnici gipke, kompromisne, „trgovačke“ kulture. Za Tita slobodno možemo reći da je tipičan predstavnik oslobodilačkog vođe:

„Što se tiče Jugoslavije, vi znate da je ona, također, bila žrtva agresije 1941. godine. Mi smo se odmah digli na ustanak i četiri godine morali smo da vodimo strahovito tešku borbu... Ali, uglavnom, mi smo našu zemlju sami oslobodili. U teškim uslovima, ulažući natčovječanske napore, mi smo se borili četiri godine protiv okupatora i domaćih izdajnika...“, govorio je Tito 1968. godine pred francuskim novinarem (Tito 1980, str. 307).

Po oslobodilačkom doprinosu, ako želimo da pravimo istorijske analogije, Tito je sličan knezu Milošu Obrenoviću, jer su i jedan i drugi posle uspešno obavljenog oslobodilačkog zadatka autokratski vladali, zahtevajući apsolutnu poslušnost. Njihova vlast je bila nedeljiva, a što su im ratni učinici bili veći smanjivala se mogućnost demokratizacije društva. Bez obzira na različitu ideološku uslovljenost pojedinih vođa na ovim prostorima i u ovom kulturološko-političkom ambijentu, zajedničko svima je to da su njihovi ratni uspesi bili bitni, ako ne i glavni legitimacijski oslonci jakog oblika lične, nepodeljene, vlasti. Bliskost sa narodom i organska povezanost s vojskom karakteriše ovaj tip političara i posticajno deluje na snaženje njihovih harizmi.

U Titovim nastupima više je nego uočljivo stalno potenciranje bliskosti sa narodom:

„Ličnosti imaju svoj značaj, ali se on ne može dobiti odozgo, nego odozdo, od naroda... Narod vidi i osjeća koliko ko vrijedi...“ (Tito 1980, str. 223).

Na pitanje ljubljanskog „Dela“, 1974, kako gleda na svoj rad i život, Tito naglašava da „nikad čovjek ne može biti zadovoljan sam sa sobom...

Ali, za čovjeka je ipak zadovoljstvo kada vidi da narod visoko cijeni i ono što daje. I to onda kod čovjeka stvara i veliko zadovoljstvo i želju da još više doprinosi, koliko najviše može“ (Tito 1980, str. 527). „Čerčil je odlično dejstvovao, zahvaljujući i tome što je uživao duboko povjerenje naroda. To je mene impresioniralo“ (Tito 1980, str. 646-647).

Za Tita „najpozitivnije revolucionarne osobine su upornost, smisao za kolektivni život i čvrsta povezanost sa narodom.

Kad čovjek ima te osobine, onda je sposoban ne samo za herojska djela u ratu nego i za velika djela u svakodnevnom radu, u privredi i na svakom mjestu gdje se nalazi“ (Tito 1980, str. 83).

Na osnovu narodne homogenizacije na patriotskim osnovama i gotovo plebiscitarne podrške (ako izuzmemo prosovjetsko krilo partije), Tito je mogao da organizuje efikasan otpor sovjetskoj pretnji 1948. godine. Ta podrška bila je posledica uspešno izvedenog oslobodilačkog rata kao što je knezu Milošu Obrenoviću narodna buna protiv Turaka omogućila formiranje jakog oblika lične vlasti. Harizma oslobodilačkih vođa neodvojiva je od naroda i vojske: Knez Miloš je ostao s narodom posle sloma Prvog srpskog ustanka, kralj Petar Karađorđević kao i regent Aleksandar u toku Prvog svetskog rata povlačili su se zajedno sa vojskom preko Albanije, a ni Tito se tokom rata nije odvajao od vojske.

Kako kaže Todor Kuljić, „harizmatsko junaštvo ima krupnu ulogu u obezbeđivanju plebiscitarne podrške, ali se vremenom pret vara u tzv. solunaštvo ili partizanštinu („nadnacionalno solunaštvo“), to jest u polaganje prava na tajnu vlast na osnovu osvedočenog ratnog učinka, bez obzira na mirnodopske rezultate“ („Politika“ 30.3. 1997).

Kao i svi vladari-ratnici u istoriji ovog naroda i Tito je koristio moralni kredibilitet oslobodioca zemlje, jer je na Balkanu, pod uticajem autoritarnog nasleđa, legitimnija vlast osvedočenog borca i heroja, nego demokratskom procedurom izabranog vođe. Po „solunaškoj“ političkoj kulturi sasvim je normalno da onaj lider čiji je doprinos u oružanom osvajanju vlasti ili odbrani (oslobođenju) zemlje najveći, ima i najveće pravo da vlast vrši neograničeno, nesputan bilo kakvim mandatnim ili institucionalnim ograničenjima.

Ono što Tita razlikuje od ostalih vladara „oslobodilaca“ iz naše istorije prvenstveno je specifično idejno zaleđe. Tito je bio komunista i zato je jednim delom njegova harizma uslovljena ideološkom podlogom vlasti (marksističkom idelogijom „harizma socijalističkog vladara je svojevrsna kombinacija autoriteta službe (ideologije i par tije) i ličnosti (partijskog vođe)...

Titova harizma je u izvornom obliku ideološka, tj. čvrsto je vezana za partijsku organizaciju i ideologiju, ali se na određenom stupnju relativno osamostalila i primila određene lične mesijanske sastojke“ (Kuljić 1995, str. 61, 64).

Idolopoklonstvo iskazivano prema Titu, slavljenje jugoslovenskog predsednika i maršala putem masovnih plebiscitarnih ekstaza u kojima je spontano prihvatanje harizme imalo prevagu nad prinudnim, manipulativnim i režiranim, zaista je teško objasniti bez prethodnog razumevanja autoritarne političke tradicije i patrijarhalnog kulturološkog ambijenta:

„Srpski narod gleda u Titu kralja, državotvorca, domaćina, maršala, gospodara, on se patrijarhalno odnosi prema šefu države, bez obzira kakav je taj, jer mu je država najviša nacionalna i društvena vrednost. Mali, bedni, nesrećni narod poistovećuje sebe sa Titovom veličinom: Ako je on veliki veliki smo i mi, veliki sam i ja. Mnogo ratnika, ratnih žrtava, daje sahrani i žaljenju Tita jedan poseban emocionalni intenzitet i patos. Ratni invalidi, borci, partizanke iz ovog rata, Srbi ratnici iz Prvog svetskog rata iskreno žale svog komandanta, pobednika i oslobodioca“ (Ćosić 1992, str. 38).

Kao što je Berđajev svojevremeno govorio da postoje “izvori komunizma“ i da su oni kodirani u biću ruskog naroda, u njegovoj sklonosti ka patnji i žrtvovanju, tako i mi možemo zaključiti da je Tito komunističku ideologiju u jednom svom delu pragmatski modifikovao i prilagodio tradiciji naroda kojim je vladao, odnosno njegovom mentalitetu i zatečenom kulturološkom miljeu.

„U psihološkom pogledu je Titov kult bio seljačkoj masi surogat boga, kralja i domaćina, ali ga inteligencija nije lako prihvatala. Izgleda da je naglašeni epski ratničko-oslobodilački sadržaj harizme vođe, koji se nikada nije odvojio od svoje vojske, olakšavao prihvatanje Brozovog kulta kod nekatoličkog življa i njegovo nadkonfesionalno i nadnacionalno tumačenje“ (Kuljić 1995, str. 55).

Razumemo li arhetipsko poimanje vođe u kolektivnoj svesti naroda, lakše ćemo shvatiti i podršku koju je Tito uživao, naročito među srpskim narodom, iako je bio promoter ideologije koja je jednim svojim delom (naglašeni, ali u Titovom slučaju ne i militantni ateizam), bila strana srpskoj tradiciji. Tito je i sam potencirao paternalistička svojstva svoje harizme, tako da spoljne manifestacije Titove vlasti ostavljaju mogućnost povlačenja izvesnih analogija sa stilom vladanja srpskih monarha. Takvo mišljenje deli i Milovan Đilas:

„ U očima naroda dvorci su sedišta i simboli vlasti... Useljavanjem u dvorce, vladanjem iz dvoraca, on se nadovezao na monarhističku tradiciju, na tradicionalne predstave o vlasti i vladaru“ (Đilas 1990, str. 101-111).

U luksuzu i pompi koji su bili sastavni deo vođine ikonografije, narod je video sjaj države koju je Tito na dostojan način reprezentovao. Titov izuzetan ugled u svetu imponovao je prosečnom Jugoslovenu. Glavni oslonac u stvaranju Titovog kulta bio je njegov oreol oslobodioca zemlje, „nepobedivog“ vođe opštejugoslovenske, partizanske vojske, njegov beskompromisni antifašizam i antinacionalizam kao i mitologiziranje Titove ratne epopeje. Tito je uvek isticao svoju neraskidivu povezanost s palim borcima. Kao njihov vrhovni komandant insistirao je na negovanju tradicija NOB-a, u javnim nastupima često je evocirao uspomene iz rata, obavezno unoseći u njih lični, emotivni naboj. Tako su intonirane i njegove reči izgovorene prilikom otvaranja Memorijalnog centra na Kadinjači, septembra 1979. godine:

„Ja sam rado došao ovdje, nisam oklevao kada ste me pozvali. U ovom trenutku ništa mi nije bilo važnije nego da budem prisutan otvaranju spomenika onim borcima koji su branili Užice da bi se iz njega obezbjedila evakuacija... Ja sam često, kada bih prolazio pored kolone boraca primjećivao da mnogih meni poznatih lica više nema. Možete zamisliti kako mi je tada bilo teško...“ (Tito na Kadinjači“ 1979, str. 39).

U stvaranju kulta Josipa Broza (u rudimentarnoj formi začet još za vreme rata) obilato su korišćeni arhetipski obrasci iz epske tradicije i narodnog predanja. Agitprop je Tita predstavljao kao „najvećeg sina naših naroda“, pridajući mu mitski oreol, a i sam Tito je težio da se njegovo „junaštvo“ identifikuje s „krvlju palih boraca“ i da se na taj način uspostavi kontinuitet sa junačkim oslobodilačkim tradicijama:

„... često sam, prolazeći za vrijeme marša kraj kolone, gledao lica tih boraca... Samo, svaki put mi je bilo teže kad nekog od njih više ne bih video u koloni. Jer, mnoge sam ih dobro znao. Teško je čovjeku, srce se steže, kad prođeš pored drvoreda i ne vidiš mnoga lica koja si znao...“ (Tito 1980, str. 148). „... Najteže mi je uvijek bilo kad se u toku neprijateljskih ofanziva i teških borbi radilo o spasavanju ranjenika. Težak mi je trenutak bio 1941. godine na Zlatiboru, kad smo morali ostaviti tri stotine ranjenika, koje su Nijemci poslije pobili... Isto tako, teško mi je bilo i u četvrtoj ofanzivi, kad sam gledao kako ljudi prosto umiru na putu od iscrpljenosti. Teško mi je bilo i u Petoj ofanzivi, naročito u momentima kad sam vidio da nećemo moći da spasimo sve ranjenike. To su teški trenuci koji su se najdublje urezali u moje pamćenje...“ (Tito 1980, str. 72).

Staljinov ugled vođe najmoćnije komunističke partije i u ono vreme jedine socijalističke zemlje presudno je uticao na ponašanje ostalih komunističkih lidera. Tako je i Titov kult, do raskida sa SSSR-om 1948, uglavnom bio imitacija Staljinovog i njegov odblesak. U knjizi “Neka historija sudi“, Roj Medvedev objašnjava da je preko Kominterne kult Staljina počeo prodirati i u sve druge komunističke partije kao stil metoda rada.

“ Primjer SKP (b) potakao je druge partije da stvaraju kult vlastitih vođa i izokrenu demokratske principe unutarpartijskog života“ (Medvedev 1989, str. 203).

Ali, Titova odlučujuća uloga u oslobodilačkoj borbi naroda Jugoslavije pružila mu je legitimacijske atribute relativno nezavisne od ideološkog sadržaja kao i od volje kremaljskog demiurga Staljina. Sa patriotskih pozicija Tito je uspešno izvršio mobilizaciju naroda, stvarajući prilično homogen (ako izuzmemo prosovjetsku struju u partiji - Hebrang, Žujović) front otpora sovjetskim hegemonističkim nasrtajima.

„Staljinova je glavna slabost da ima površne poglede na Jugoslaviju. Nije shvatio i ne želi shvatiti da se ovdje stvara nešto novo. Nesposoban je da shvati osnovni karakter revolucije i glavne stvari u njoj: Način na koji je svijest svih jugoslovenskih naroda pojačavana snagom i ljepotom nezavisnosti svoje zemlje, ponosom koji je rastao u našim ljudima koji su se stoljećima borili protiv različitih napadača s osjećajem da se gradi nešto novo... Što se mene tiče, za vrijeme tih časova iskušenja okretao sam se osnovnoj snazi koju je narod Jugoslavije postigao za vrijeme rata i prvim godinama nakon rata. To je jedinstven narod koga je raspaljivala svijest o vlastitoj snazi, o onome što su načinili. I partija je bila jaka, puna iskustva. Zato je bilo lakše 1948. nego 1938.“, govorio je Tito (Dedijer 1980, str. 623, 642).

U vreme sukoba sa Informbiroom, Tito se pokazao i kao političar koji ume da manipuliše narodnim osećanjima, potirući kod naroda iluzije koje je sam, ne tako davno, podsticao. Javno mnjenje nije bilo pripremljeno za radikalan obrt, pa je i sam Tito priznao da je u tom periodu, radi dizanja dovoljno jakog garda prema Staljinu, kalkulisao sa narodnim emocijama:

„Na moje oči su partizani ginuli u ratu sa Staljinovim imenom na ustima... Ne treba kriti niti se sada stidjeti što smo mi na SSSR do 1948. gledali s toliko vjere i ljubavi. Mi se tih naših iluzija ne stidimo, nego naprotiv, njima se ponosimo... Putem se moralo ogromno paziti na iluzije o SSSR-u koje su u većoj ili manjoj mjeri postojale ili ostavile tragove kod svih naših ljudi... Trebalo je prepustiti vremenu da Staljin svojim postupcima prema Jugoslaviji učini takve stvari da mu same mase u Jugoslaviji kažu: “Dolje Staljin“, a ne da se mi odvojimo od mase, pa da prvi počnemo, u nastupu lutnje, da bacamo takve parole“ (Dedijer 1980, str. 500-502).

Za Milovana Đilasa „kult Tita, koji je jednom svojom komponentom bio imitacija kulta Staljina, poslužio je u vreme sazrevanja sukoba sa Sovjetskim Savezom – osamostaljivanju i otporu Jugoslavije.

Demokratska Jugoslavija – primetiće neko, ne bez razloga – oduprla bi se i bez „kulta“, samom svojom socijalnom strukturom. Ali ona je već bila preobražena u autoritarnu i autokratsku, komunističku. Sem komunista, drugih snaga skoro nije ni bilo. Sovjetske pretenzije su mogle biti suzbijene metodama i gledanjima sličnim sovjetskim. Moskvi se, u datim odnosima mogla odupreti jedino lenjinistička, odnosno staljinistička partija koja je za sobom imala uspešnu revoluciju...“ (Đilas 1990, str. 46).

Smatramo da je za analizu Titovog odnosa prema Staljinu veoma bitno videti kako je on kao komunista emotivno doživeo sukob iz 1948. godine. Za to će nam poslužiti Titov intervju TV Beogradu, 1972. godine:

„Sasvim je razumljivo da je za komunistu možda najteži čas u životu kad dođe do toga da mu se poruši sve ono u što je vjerovao i na čemu je sam sebe gradio... Teško mi je bilo da se odlučim. Ali, u meni se prelomilo, naročito s obzirom na arogantnost onih pisama i optužbi koje su bačene na našu Partiju i naše rukovodstvo, poslije svega što smo mi u toj krvavoj borbi učinili za sebe i za Sovjetski Savez koji nam je bio svetinja. Jer naši ljudi su umirali sa imenom Staljina na usnama... Onda sam prvi put rekao: Ovdje ima nešto za što vrijedi živeti i boriti se, a da čovjek ne napusti ideje marksizma i lenjinizma, da ostane komunista, borac za pravo i ravnopravnost među socijalističkim zemljama i komunističkim partijama“ (Tito 1980, str. 388).

Titov odnos prema Staljinu kretao se od obožavanja, u Staljinu Tito je video „genijalnog vođu“ svetskog proletarijata, u jednom (kvazi)religioznom shvatanju čak monoteističkog boga, pa do javnog dezavuisanja i odbacivanja. Ali, vremenom Tito je došao do jednog izbalansiranog i diferenciranog mišljenja o Staljinu koje, ovde, kroz nekoliko njegovih reči predočavamo:

“...Mi smo imali prilično dobre lične kontakte. Više puta me impresionirao svojom vitalnošću, poznavanjem stvari i problema, ne samo Sovjetskog Saveza nego i šire. Nije mi se sviđala njegova grubost. Imam pri tome u vidu ono što se radilo u Sovjetskom Savezu gdje je stotine hiljada ljudi stradalo. No, kako se Staljin mijenjao prema nama, tako su se mijenjale i moje lične impresije o njemu. Samo, ja ne mogu reći da ga ne smatram krupnom ličnošću“, govorio je Tito 1968, za francusku štampu (Tito 1980, str. 325).

Skoro identične stavove Tito je ponovio i 1978, u izjavi za „Njujork Tajms“:

„Htio bih da budem objektivan. Ja smatram da je Staljin bio prilično sposoban državnik... Ali, pošto sam ja još prije rata, kada sam bio u Kominterni video što je sva radio i kako je postupao, koliko je ljudi u to vrijeme stradalo, vidio sam da za njega čovjek ne znači ništa, da on sve podređuje sopstvenim ambicijama. Nije imao hrabrosti u tom smislu da vjeruje ljudima...“ (Tito 1980, str 646).

Nakon sukoba sa Informbiroom, a naročito nakon 20. Kongresa KP Sovjetskog Saveza, kada je i u samom SSSR-u počela oficijelna kritika kulta ličnosti, odnosno detronizacija Staljinove „monumentalnosti“, Tito je izbegavao neugodne analogije sa Staljinom, kojim se inače nekada ponosio:

„Mi negiramo kult ličnosti i ne želimo da toga bude u našem sistemu. Jer, ukoliko se stvara kult ličnosti, utoliko je mnogo teže izvršiti promjene. Treba ljude cijeniti prema tome koliko je tko sposoban tako da ga narod prihvati i primi...“ (Tito 1980, str. 262).

Za razliku od paranoidnog Staljina, Tito je često javno nastupao, permanentnim aktivizmom potencirao je svoju bliskost sa narodom:

„Ja volim da idem među narod. Kada bih bio odvojen od naroda, ne bih mogao da živim. Za mene bi to prosto bilo nemogućno. Smatram da ljudi koji treba da rešavaju pitanja unutrašnjeg razvitka zemlje i probleme svog naroda moraju biti bliski narodu. U protivnom oni se otuđuju od naroda, a samim tim i narod od njih...“ (Tito 1980, str. 221).

Komunistički vođa se često poziva na volju naroda. Suverenost na kojoj opravdava vlastitu moć nije verskog ili nacionalnog, već pre svega klasnog sadržaja. Tito nije bio samo na verbalnom planu sa narodom. Njegova veza s masama bila je složena i imala je istorijsko uporište u oslobodilačkom ratu, otporu Staljinu, kao i potvrdu u stvarnosti, jer je Tito bio paternalistički vođa, a njegov “samoupravni“ socijalizam bio je znatno manje represivan od istočnoevropskog. Isto tako, životni standard i prava pojedinca imali su viši nivo nego što je bio slučaj sa državama iza “gvozdene zavese“. Kritika kulta ličnosti u SSSR-u zahtevala je pragmatično prilagođavanje jugoslovenskog vođe novim okolnostima. Tito je želeo da povuče uočljivu razliku između njegovog autoriteta, koji je počivao na bliskosti s narodom i na spontanom prihvatanju harizme, i Staljino vog hermetičnog, i od narodne svakodnevnice otuđenog kulta. Iz tih razloga insistirao je da tzv. Titova štafeta 1956. godine promeni ime u Štafetu mladosti.

Takođe dolazi i do modifikacija u slavljenju Titovog rođendana. Taj dan (25. maj), dobija ime Dan mladosti, s težnjom da se na simboličan način potencira obostrana „ljubav“ između omladine i Tita.

“Kada je detronizacija Staljinovog ‘kulta ličnosti’, na 20. Kongresu KP Sovjetskog Saveza izazvala u Jugoslaviji po analogiji slična reagovanja, Tito je predložio da Štafeta ne bude slavljenje njegovog rođendana, nego Dan mladosti: Slavlje je time postalo masovnije, ‘narodnije’ – u skladu s Titovom harizmatičnom vizijom svoje uloge i s odnosom obezličenog, monolitizovanog naroda prema vođama...“ (Đilas 1990, str. 39-40).

Titovo stalno nastojanje da se njegova tehnologija vlasti razlikuje od staljinističkih metoda obračuna do izražaja dolazi i u vreme političke krize, početkom 70-ih, prilikom Titovog čišćenja liberalističke struje u srpskoj partijskoj organizaciji. Tito se 9. oktobra 1972, u zgradi SIV-a, vidno revoltiran obratio partijskom establišmentu:

“Vidite, zašto sad odjedanput veći deo neprijateljske štampe u inostranstvu piše o tome da je na jednoj strani Tito, a na drugoj Nikezić kad se radi o Srbiji, da Nikezić vodi progresivne struje a ja sam konzervativna, maltene staljinist i vodim druge struje...“ (Vuković 1989, str. 705).

Isto tako, treba naglasiti da se zvanična propaganda zdušno trudila da Tita predstavi u svetlu čoveka kome vlast i neosporni uspesi nisu umanjili ljudsku dimenziju, niti je slava od njega napravila nedodirljivog idola, ili čak neku vrstu polubožanstva. Ilustracije radi, sociolog Dušan Mojić upućuje nas na tekst „Delo Titovo“ („Komunist“ 24. 5. 1957.) autora Mita Hadži-Vasileva, odakle izdvajamo karakteristične delove: „... Mi nemamo idola u vođi, ali u vođi imamo čoveka“ ili „Naša revolucija nije uvredila sebe rađanjem boga i ikona. Tito je ostao čovek – to je srušilo idole“.

Tekst iz „Politike“ od 25. maja 1961. godine pod naslovom „Tito“, kao najveća Titova dostignuća izdvaja: Ujedinjenje partije (1937.), organizovanje ustanka (1941.) i otpor staljinizmu (1948.). Pri tome se naglašava da je Tito uvek postupao „titovski originalno i ljudski“, bio je „vojnik revolucije koji predano služi svome narodu“. Zbog svega toga “... postao je legenda zato što je umeo da se sačuva od legende, jer nikad na nju nije mislio“ (Mojić 1995, str. 60-61)