Titov autoritet, harizma i kult 2.deo

Ja sam odavno svestan da mene Beograđani vole. Ja se zato po mentalitetu osećam Beograđaninom“ („Profil“ 1996, br. str. 53). Tito

Titov
„Naša revolucija nije uvredila sebe rađanjem boga i ikona. Tito je ostao čovek – to je srušilo idole“ Dnevni list „Politika“, 25. maj 1961. godine

Titov autoritet, harizma i kult 2.deo

Ja sam odavno svestan da mene Beograđani vole. Ja se zato po mentalitetu osećam Beograđaninom“ („Profil“ 1996, br. str. 53). Tito

autor teksta
Zoran Panović | Demostat | Beograd 16. Jan 2018 | Feljton

U proučavanju odnosa između Tita i Staljina pažnju moramo obratiti i na činjenicu da monolitna struktura komunističkog, međunarodnog, pokreta - princip stroge discipline, centralizacije i hijerarhije, monopol vlasti koji podrazumeva i ideološki monopol - nije dopuštala rivalitet harizmatičnih lidera, tj. dualitet njihovih kultova koji bi narušio strogo definisano hijerarhijsko ustrojstvo i distribuciju autoriteta. To nije samo osobina komunizma. Radi se, naime, o karakterističnom obeležju svih režima lične, nepodeljene vlasti, pa i onog boljševičke provenijencije. U ovim razlozima, naravno uključujući i Staljinovu i Titovu izraženu sujetu i različito uobličeno samopoimanje, takođe možemo tražiti dodatne motive za izbijanje konflikta 1948. Naše zapažanje potvrđuje i Vladimir Dedijer:

„Sukob Jugoslavije i SSSR-a 1948. godine bio je sukob dveju država i dveju revolucija, ali ujedno i dve harizmatične ličnosti, koje su bile na čelu jedne i druge zemlje – Tita i Staljina“. Njih dvojica, nastavlja Dedijer „obojili su međusobne odnose pečatima svojih ličnosti, svojim karakterom, svojim načinom ophođenja s ljudima, a i socijalnom psihologijom sredine iz koje su ponikli“ (Dedijer 1984, str. 191).

O kompleksnom odnosu konfrontacije dve harizme, Staljinove i Titove, svoje mišljenje iznosi i Slavko Milosavleski:

“Josip Broz je u okviru jugoslovenskog komunističkog pokreta, i donekle u okviru međunarodnog radničkog pokreta, postajao takođe kao harizma. To je očigledno smetalo Josifu Staljinu, jer sistem harizme ne trpi paralelizam. On je uvek jedna strogo hijerarhizovana konstitucija i odnos. Na Petom kongresu KPJ je harizma Josipa Broza doprinela da se u strukturi Komunističke partije konstituiše elemenat procesa njene emancipacije od iracionalnog uticaja jedne tako velike harizme kakva je bila ona Josifa Visarionoviča Staljina ali harizma Josipa Broza nije bila jedini faktor. Iza Josipa Broza je ovde i onda stajala i postojala jedna još zaista čvrsta struktura Narodnooslobodilčke borbe i narodne revolucije. Ovakva struktura nije dopuštala da se Staljinovi argumenti izneti u njegovim pismima uzimaju zdravo za gotovo... Rasla je harizma Josipa Broza, na osnovu vrlo racionalnih elemenata, tj. na osnovu realnih istorijskih i socijalnih činjenica koje su onda izgledale „istorijski nužne i prave“ (Milosavleski 1990, str. 54-55).

Tito nije ignorisao narod, i time je kao izvanredan taktičar izbegao, za spontano prihvatanje harizme u jugoslovenskim uslovima, fatalnu hermetizaciju kulta. Takođe bismo istakli da je Brozova harizma nastala tokom rata multiplikovala svoju veličinu tokom sukoba 1948. godine. Milosavleski nam skreće pažnju i na dublje političko-racionalne razloge sukoba Tita i Staljina, koji svoje korene imaju u spoljnopolitičkim implikacijama Titovog osamostaljivanja:

„Na manifestacionom nivou vođa jugoslovenskih komunista J. B. Tito počinje uživati ugled i autoritet, nezavisno od ugleda i autoriteta opštepriznatog ‘vođe’ Staljina, naročito na prostoru Jugoslavije, pa i na prostoru Balkana... Ovaj autoritet bio je rezultat ratne slave Josipa Broza... Ali, očigledno da je ‘vođi svetskog proletarijata’ odnosni autoritet naročito zasmetao kada se počeo ispoljavati kao nezavisna inicijativa na spoljno-političkom planu (carinska unija sa Bugarskom, pregovori na nivou TitoDimitorov o stvaranju južnoslovenske, odnosno balkanske federacije...). Staljin je, dakle, počeo bivati sve nezadovoljniji razvojem situacije u Jugoslaviji, koja je počela ispoljavati izvesnu težnju ka samostalnošću spoljne politike, a što se sve počelo manifestovati kao nezavisni autoritet Josipa Broza Tita“ (Milosavleski 1990, str. 43-44).

Titov kult neće ni izdaleka naneti onoliko štete socijalizmu, kako je to, inače, bio slučaj u Rusiji ili Kini. Uvažavajući ovu tvrdnju, mi bismo ipak upozorili na indoktrinirajuće dejstvo kulta, kao i na njegove konsekvence kad je reč o  jačanju autoritarne svesti kod naroda. Uz to, kult ličnosti i njegove spoljne manifestacije (luksuz, pompezna ikonografija...), kosile su se, kako sa boljševičkim asketizmom, tako i sa proklamovanim „demokratskim“ karakterom jugoslovenskog socijalizma. Ceremonijalnost vezana za Tita bila je neprimerena jednom komunističkom vođi. Prateći stenografske zapise Zdravka Vukovića, otkrivamo pojedinosti koje ukazuju na Titovo, već pomenuto, naglašavanje bliskosti sa narodom:

„Moja velika ambicija je da što više budem van radnog kabineta, da vidim stvari na licu mesta. Mnogo se bolje osjećam vani, nego između četiri zida. Jer, ovdje dobijam izveštaje o pretežno negativnim pojavama, a sasvim drukčiji utisak imam kada sam napolju. Ja sam već rekao da su me papiri, izveštaji, često prevarili...“, priznao je Tito, 1966. godine. Pred vodećim ljudima Srbije, 11. aprila 1971, Tito je govorio „da njega narod razumije, da će se on obratiti narodu“, istovremeno se pozivajući na „poverenje naroda“. A, pred vojnim vrhom, maja 1971, u Karađorđevu, Tito je očigledno bio iritiran: „... A svi se busaju u prsa da imaju narod iza sebe...“ (Vuković 1989, str. 549).

Tito je verovatno smatrao da je podrška naroda isključivo rezervisana za njega i instinktivno se, u određenom smislu, plašio liderskih ambicija u hijerarhiji nižih rukovodilaca, naročito ako bi oni, eventualno, u sebi imali neku vrstu harizmatske sposobnosti. Govoreći o Srbiji i ponašanju najodgovornijih ljudi, a povodom Titovih kritičkih primedbi, Draža Marković je ubeđivao Tita da u Srbiji niko od rukovodećih ljudi nema nikakvih liderskih ambicija, „naših slika nigde nema“. Tito mu je odgovorio:

„To je tačno, nema slika i parola o vama, a tamo u Hrvatskoj..., zaklinju se Savki i Tripalu, nose njihove slike i transparente, tamo ima liderskih ambicija i tendencija“ (Vuković 1989, str. 554).

Zaista, u vreme nacionalističke euforije u Hrvatskoj početkom 70-ih, hrvatski rukovodioci uživali su ogromnu podršku naroda, koja je kod Tita morala da izazove određenu podozrivost, te je on smatrao za neophodno da ih „upozori“ za koga je rezervisana plebiscitarna podrška u zemlji. Odgovarajući na zdravicu Savke Dabčević Kučar, 14. septembra 1971, u zagrebačkoj „Esplanadi“, Tito je između ostalog rekao:

“Vi ste pravilno ukazali da sam ja plebiscitarno biran za Predsjednika Republike. To je zaista bilo tako...“ (Vuković 1989, str. 565).

Uostalom, Tito je jedini imao nadnacionalna svojstva harizme i samo takav šef države mogao je da odigra integrativnu ulogu u etnički heterogenom, jugoslovenskom, prostoru. Prilikom govora u Zagrebu 1971. godine („Borba“, 7.9. 1971.), Tito se osvrnuo na svoj ponovni izbor za Predsednika Republike, ponovo se pozivajući na volju naroda:

“Moj ponovni izbor za Predsjednika Republike pao mi je kao veliki teret. Želio sam, naime, posvetiti se pitanju jačanja naše Partije, jačanja onog faktora koji treba da stvara koheziju među našim narodima. No, pošto je bila želja svih naših naroda od Đevđelije do Maribora, ja sam ipak prihvatio tu funkciju...“ Ovaj Titov govor, kao karakterističan, izdvaja i Latinka Perović (Perović 1991, str. 294).

Burna dešavanja na beogradskom univerzitetu 1968, i Titovo snalaženje u tim događanjima indikativno je za tumačenje njegovog odnosa sa masama. Posle Titovog javnog obraćanja i smirivanja situacije u stranoj i domaćoj štampi pojavili su se naslovi sledeće sadržine:

„Mond“ – „Maršal Tito je zatražio da se udovolji zahtevima studenata ili će se povući“, „Figaro“ – „Osam hiljada studenata aklamiralo je sinoć predsedniku Titu“. „Tajms“ – Sa izuzetnom snagom lidera, koji je ponovo dokazao nepokolebljivost svoga autoriteta tamo gde su drugi ispoljili slabost, Tito je odlučno istakao da će se povući ako ne bude u stanju da utiče na situaciju“ („Politika“, 11. jun 1968).

Na Titovu taktiku i poziciju u tim okolnostima upućuje nas Latinka Perović:

„Tito je opet mogao reći da jedino on izražava autentične interese mase i, još jednom, optužio je svoje saradnike za neposlušnost. Takvu, što bi on rekao, plebiscitarnu podršku Tito nije dobio od oslobođenja zemlje. Nije bilo stvari koju on tada nije mogao da učini. Zaista, on je ekonomisao svojom moći. Bio je oprezniji od onih koji su ga pozivali da je upotrebi“ (Perović 1989, str. 59).

Ako je istina verovati u izreku da „jedino pred lekarom čovek nema tajni“, onda je za analizu Titovog samopoimanja dragoceno svedočenje njegovog ličnog lekara Aleksandra Matunovića koji u razgovoru s novinarkom Svetlanom Petrušić iznosi do sada uglavnom nepoznate detalje Titovog poimanja sopstvene istorijske uloge. Matunović je bio Titov lični lekar u periodu od 1975. do 1979. godine, u vreme kada je Tito pritisnut starošću lagano mogao da svodi svoj životni i istorijski učinak. Jednom prilikom u odmaralištu na Vangi, osvrćući se na posete Sovjetskom Savezu i Kini, posebno Lenjinovom i Mao Cedungovom mauzoleju, Tito se poverio Matunoviću:

„Ja mislim da veliki državnici, veliki političari, moraju i posle smrti da na neki način komuniciraju sa narodom, kao što to čine umetnici i književnici preko svojih besmrtnih dela. Ukoliko se to ne dogodi, državnik u najvećem broju slučajeva ostaje zaboravljen. Ali, ja nisam za balsamovanje zato što bih javnosti bio prikazan u onom stanju u kakvom nijedan čovek ne bi želeo da bude viđen. Period starosti ili agonije, ja to ne želim da se vidi. Mauzolej da, ali balsamovanje – ne. Ja sam za memorijalni centar i da se to obeleži“ („Profil“ 1966, br. 5, str. 53).

Na istom mestu Matunović navodi Titovu impresioniranost Domom invalida u kojem je sahranjen Napoleon:

„Bio sam pre rata dugo u Parizu i Pariz jako dobro poznajem. Dopada mi se kako je sahranjen Napoleon, ili mauzolej Kemala Ataturka u Ankari. Ovi su mauzoleji na mene ostavili neizbrisiv utisak“ („Profil“ 1966, br.5, str. 53).

Svedočenje Aleksandra Matunovića zanimljivo je i za suptilnije razumevanje odnosa vođe i naroda, tj. za spontano prihvatanje Titove harizme:

„Kad je otvoren Blok 45 i tržni centar u bloku bilo je dosta naroda koji su želeli da pozdrave Tita. Kad smo se vratili u Užičku, rekao mi je: „Jeste li videli one?“ Rekao sam, „Video sam, ljudi su bili iskreno oduševljeni“. Onda je odgovorio: „Da, ako ste dobro primetili i zapazili izraze njihovih lica. To nisu bili ljudi koji su bili naterani da dođu. Na njihovim licima videla se ljubav. Ti ljudi jesu došli i iz preduzeća, ali oni su isto tako mogli da odu svojim kućama. Ali, oni su došli i pokazali svoju ljubav. Oni su došli da mene pozdrave. Ja sam odavno svestan da mene Beograđani vole. Ja se zato po mentalitetu osećam Beograđaninom“ („Profil“ 1996, br. str. 53).

Kultizaciji Titove ličnosti znatno je doprinela okolnost da su ljudi, kako obični građani, tako i članovi partije, naročito oni iz samog vrha piramide vlasti, „sistematski isticali njegovu ličnost u centar revolucionarne pažnje, kroz veoma brojne konstatacije o njegovim posebnim osobinama i naročitim zaslugama u razvitku dotadašnje jugoslovenske prakse“ (Milosavleski 1990, str. 33).

Partijska vrhuška je koristila različite jubileje i povode, ne bi li mu pripisala „mesijanske“ osobine. Tako je i Titov rođendan, 25. maj, inaugurisan u državni praznik. U forsiranju Titovog kulta od strane nomenklature možemo uočiti i uvažiti činjenicu da je (pod uticajem Staljinovog statusa u SSSR-u i međunarodnom radničkom pokretu) u shvatanju komunističkog pokreta u svesti jugoslovenskih komunista, veliki uticaj imala ideološki dogmatizovana i stereotipna predstava da je u efikasnoj komunističkoj partiji, pokretu ili državi kult vođe „neka vrsta objektivne zakonitosti“.

Komunističkoj partiji i zemlji pod njenim vođstvom je potreban vođa – ne naravno u nekom spekulativnom cilju, nego u cilju mogućnosti što racionalnije koncentracije revolucionarne energije (Milosavleski 1990, str. 34).

Dakle, institucionalizacija Titove harizme u sebi je imala i naglašene racionalne razloge: Integrisanje nacionalno heterogene države, kult se manifestovao i kao dodatno i moćno sredstvo legitimacije poretka i pacifikacije sukoba, Tito je personifikovao zemlju u međunarodnim odnosima, tako da je njegov ugled imponovao narodu, partiji, vojnim strukturama itd. Titove zasluge su bile evidentne, kao i njegova sposobnost da pragmatično artikuliše viziju jugoslovenskog socijalizma i državi obezbedi status suverenog subjekta u spoljnoj politici. U društvu uopšte, a naročito u „repertoaru“ jugoslovenskih komunista, Titovi stavovi bili su glavni „reper“ opredeljivanja i usmeravanja političkog toka. Ali i sam Tito je subjektivno doprinosio stvaranju svog kulta.

S jedne strane kao iskusni revolucionar i pragmatičar koji odlično razume hijerarhijske odnose i mehanizme distribucije autoriteta i moći u komunističkom pokretu, Tito je verovatno smatrao da šef komunističke partije, bez obzira na to koju i kakvu nominalnu državnu funkciju on imao, ima (legitimno) pravo da bude „patron“ (Milosavleski 1990 str. 35).

Takav stav bio je ideološka konsekvenca jer je i KPJ, odnosno SKJ bila institucija izvorne boljševičke provenijencije. S druge strane, Tito je bio svestan kulturološkog ambijenta i istorijsko-političke tradicije države i naroda kojima je vladao, i zato se trudio da izgradi paternalističku komponentu svoje harizme, da izbegne hermetizaciju i mistifikaciju, što je, inače, bila karakteristika Staljinovog „otuđenog“ kulta. Tito je u jednom periodu za četiri godine održao više od devedeset javnih govora i nastupa, odnosno držao je skoro dva govora u jednom mesecu:

„Teško će se u istoriji neći primer ovakve javne komunikacije jednog šefa Vlade sa svojim narodom... Cela odnosna aktivnost Josipa Broza, s obzirom na kontinuitet i intezitet, a i u odnosu na sadržinu, pokazuje se kao borba za jedan revolucionarni legitimitet, u smislu neke klasične predizborne kampanje i izbornog konstituisanja vlasti. Reč je o jednoj simbiozi duha vođe i borbe za njegovo šire društveno potvrđivanje. U ovome smislu javni nastupi Josipa Broza impliciranju njegovo (odnosno Komunističke partije) shvatanje zadataka društvenog razvoja, karaktera vlasti, metoda njenoga delovanja, karakter odnosa sa „starim“ ideologijama i strukturama itd.“ (Milosavleski 1990, str. 35).

Ovo zapažanje potkrepićemo izvornim Titovim rečima:

„Često posjećujem razne krajeve, odlazim na zborove, primam i kod kuće pojedine delegacije, itd. Onda, dobivam i mnoge izveštaje: Jednom riječju, radi se o svestranoj aktivnosti koja nije laka, ali se mora obavljati“ (Tito 1980, str. 21).

Kako kaže Dragoslav Rančić, novinar „NIN“-a, kultovi ličnosti:

Staljinov, Maov, Kim Il Sungov, Titov, itd. zasnivali su se na nekim važnim istorijskim dometima koji su mogli biti predstavljeni i doživljeni kao velike narodne pobede. “Kult ličnosti je komponenta misterije vlasti, a misterija je važna komponenta održanja vlasti“ („NIN“ 12.7.1996).

Srž Titovog kulta činile su njegove oslobodilačke zasluge iz rata, kao i uspešan otpor Staljinovoj pretnji 1948. godine. Predstavljen kao „mitski, nepobedivi junak, Tito je uzdignut na pijedestal polubožanstva. U jugoslovenskim okolnostima Titov kult je bio naglašena komponenta sistema, a njegov integrativni autoritet (nadnacionalna harizma) mehanizam pacifikacije sukoba. Mišljenja smo da je u uslovima jednopartijskog monopola vlasti, Titov kult bio solidan garant stabilnosti poretka jer je emanirao iz njegovog autoriteta i harizme.

Složimo se i sa tezom da je u slavljenju vođe spontano imalo prevagu nad prinudnim, manipulativnim i režiranim.

Ljubomir Tadić naglašava da Titov kult „nije bio samo neka njegova lična želja i karakteristika, već i unutrašnja potreba sistema koga je stvorio i na čijem čelu je stajao“ (Simić 1989, str. 13).

Pompeznost i emocionalni naboj koji su pratili Titovu sahranu ukazuju na povezanost države i vladara. Tito je personifikovao Jugoslaviju, a takvo istorijski i civilizacijski anahrono poistovećivanje dovelo je do toga da nakon njegove smrti pitanje opstanka države u socijalističkom višenacionalnom obliku, na dramatičan način izbije u prvi plan.

Mi bismo još na kraju, dodali da je nestanak SKJ bila presudna institucionalna okolnost za eroziju Titovog kulta koja je započela posle njegove smrti, a formalno će se završiti 4. maja 1991, na jedanaestogodišnjicu Titove smrti.

Tog dana ispred „Kuće cveća“ održane su demonstracije na kojima je Vojislav Šešelj, srpski ultranacionalistički lider, pozvao da se Brozovi posmrtni ostaci premeste u njegov rodni Kumrovec u Hrvatskoj. Istog dana zabeležena je i poslednja zvanična poseta državnog i vojnog establišmenta Titovom grobu. (“Politika“ 5.5. 1991).

Komentari
Feljton
POSLEDICE TITOVE VLADAVINE
POSLEDICE TITOVE VLADAVINE

Sud o istorijskoj ulozi Josipa Broza Tita i dalje je daleko od konačnog. Polemi...

Lične crte Josipa Broza Tita - Tito, to smo svi mi
Lične crte Josipa Broza Tita - Tito, to smo svi mi

Što se tiče vojničkih osobina Tito je sebe želeo da predstavi kao stra...

Lične crte Josipa Broza Tita
Lične crte Josipa Broza Tita

U proučavanju ličnih crta Josipa Broza Tita neminovno je razdvojiti osobine sv...

Titov autoritet, harizma i kult 2.deo
Titov autoritet, harizma i kult 2.deo

U proučavanju odnosa između Tita i Staljina pažnju moramo obratiti i na činj...

Titov autoritet, harizma i kult 1.deo
Titov autoritet, harizma i kult 1.deo

Društvene promene u domaćoj kulturnoj i političkoj sredini retko su kad...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

Makronov plan za Evropu
Makronov plan za Evropu

„Evropa je suviše slaba, suviše spora, suviše nedelat...

Vučić i "ranjena srna"
Vučić i "ranjena srna"

Izgovorio je pred nekolicinom novinara na brifingu zbog priče "svađa na travnj...

Seća li se Vučić Desnice?
Seća li se Vučić Desnice?

Vladimir Jugović je otprilike pitao Miloševića da li se nekad bavio spo...

Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"
Tajni pregovori Vučića i Tačija: Politika "dila"

 „Mi smo ti koji smo od „zmije” napravili  „uz...

2019. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web