Najpre, opseg od 14 do 29 godina pokriva dinamične razvojne promene koje se unutar uzrasnog raspona od petnaest godina dešavaju. One su praćene ne samo značajnim biološkim promenama već i podjednako dramatičnim promenama u socijalnim ulogama. Dok su najmlađi ispitanici još uvek deca, još idu u osnovnu školu, tek su ušli ili još ulaze u pubertet, njihovo kognitivno i afektivno funkcionisanje je još u razvoju i zavisni su od svojih roditelja/staratelja, dotle se najstariji ispitanici, koji imaju skoro 30 godina, nalaze u zenitu svojih fizičkih i intelektualnih kapaciteta, i pred ulaskom su u zrelo doba. Oni, za razliku od mlađe grupe, socijalno ni pravno nisu više deca, stekli su punoletstvo sa svim pravima i obavezama koje punoletstvo sa sobom nosi. Oni već deceniju učestvuju u životu svoje zajednice kao građani koji imaju svoja građanska prava, učestvuju na izborima, mogu da participiraju u javnom životu. Oni su u velikom broju već izašli iz sistema obrazovanja i pozicionirali se na društvenoj obrazovnoj lestvici. Zadatak koji im društvo postavlja je da olabave veze sa svojom primarnom porodicom i da zasnuju sekundarnu porodicu, da nađu partnera/partnerku, imaju decu. Od njih se očekuje da zasnuju radni odnos i izdržavaju vlastitu porodicu. Dobar deo njih je zaista osnovao sekundarnu porodicu i/ili zaposlio se, a dobar deo teži tom cilju.

Ali između ovih generacija postoje i podjednako dramatične razlike u kontekstu odrastanja. Najstarija generacija rođena je 1988. godine, u državi koja se zvala SFRJ. Živeli su u istoj državi kao i njihovi vršnjaci koji su popunjavali upitnike u Hrvatskoj, Makedoniji, Sloveniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, i Kosovu. Njihovi roditelji, građani Jugoslavije, školovali su  se i odrastali u vreme tzv. Titove Jugoslavije, i zasnivali porodicu u periodu koji, iz sadašnje perspektive, izgleda kao period socijalnog mira i visokog životnog standarda. Još dok su bili na predškolskom uzrastu njih i njihove porodice zadesio je raspad države sa svim društvenim turbulencijama koje je taj raspad nosio: građanskim ratom u okolini, ekonomskim sankcijama i osiromašenjem početkom 90-tih. Kada su bili na uzrastu najmlađih ispitanika u uzorku, oni su već imali iskustvo života i školovanja u osiromašenom svetu uzdrmanih društvenih vrednosti, kao i ratnog sukoba 1999. godine. Išli su u osnovnu školu za vreme NATO bombardovanja i tzv. petooktobarskih promena. Rođeni u SFRJ, mogli su da ne menjaju adresu a da promene četiri državljanstva: najpre su živeli u SFRJ, od 1992. u SR Jugoslaviji, od 2003. godine u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, a od 2006. godine u Srbiji.

S druge strane, najmlađi ispitanici su rođeni 2003. godine, posle ex-Yu ratova, u periodu kakve-takve političke konsolidacije i ekonomskog napretka. I njihovi roditelji su, kao i roditelji starijih ispitanika, ali i kao i roditelji njihovih vršnjaka u uzorcima iz ostalih šest delova bivše Jugoslavije, imali Jugoslovensko državljanstvo, Ali, dok su njihovi roditelji većinom odrastali u post-Titovo doba i tokom perioda socijalizacije i svog odrastanja iskusili javljanje i eskalaciju etničkih tenzija, raspada zemlje i ekonomskog propadanja, oni su toga bili pošteđeni. O onome što se dešavalo znaju samo iz druge ruke. Država koju znaju kao svoju je Republika Srbija. U periodu probuđenog interesovanja za društvo u kojem žive, o onome što se dešavalo mogu znati iz priča roditelja ili iz već kodifikovanih verzija kolektivnog sečanja koji se održava u javnom diskursu.

Ipak, postoji neka „tajna veza“ zajednička za sve mlade obuhvaćene ovom studijom, veza koja nije odmah uočljiva. Ono što je zajedničko i za najmlađe i za najstarije ispitanike je rez koji je, u različitim periodima njihovog života, velika istorija napravila u njihovim porodičnim istorijama: njihovi roditelji su bili Jugosloveni, a oni sami su postali državljani Srbije. Po ugledu na naslov knjige našeg uglednog novinara Milana Miloševića „Desna deca levih roditelja“, mlade koji su bili predmet ovog istraživanja mogli bismo da nazovemo „Srbijanska deca jugoslovenskih roditelja“.

Pošto se radi o regionalnom istraživanju, kojim su obuhvaćeni mladi iz svih republika bivše SFRJ, u čijim životima je istorija napravila isti rez, pretvorivši decu jugoslovenskih roditelja u hrvatske, slovenačke, crnogorske… itd. državljane, istraživanje pruža retku i dragocenu priliku da se osmotri koliko su mladi, odrastali u različitim društvima nastalim iz jedinstvene države, međusobno slični a koliko različiti.

Studija „Mladi u Srbiji 2018/2019“ se samo letimično dotiče ovog poređenja, jer će ono, nadamo se, biti predmet obimnije studije u kojoj će se porediti mladi iz različitih država/regiona, i to ne samo onih iz bivše Jugoslavije već i iz Bugarske, Albanije i Rumunije. Ovde ćemo preko odgovora na samo nekoliko jednostavnih pitanja pokušati da uporedimo mlade iz Srbije sa mladima iz ostalih delova bivše Jugoslavije.

Najpre, koliko su mladi zadovoljni svojim životom uopšte? Grafik 1 pokazuje da su mladi, u proseku, vrlo zadovoljni svojim životom, i da su, ako uporedimo mlade iz različitih država, otprilike podjednako zadovoljni. Razlike su minimalne, i, ako bismo ih preuveličali, mogli bismo sa čuđenjem da primetimo da zadovoljstvo u dvema zemljama koje su ekonomski najrazvijenije i koje su članice EU ne da nije najveće već je najmanje. 

Kako mladi vide svoj život kroz deset godina? I ovde (Grafik 2) vidimo da velikoj većini mladih u svim zemljama budućnost izgleda ružičasta. Zanemarljiv procenat je onih koji se plaše da će im biti lošije nego sada, mali je i procenat onih koji misle da će biti slično onome kako je sad. I mladi u Srbiji su, kada razmišljaju o svojoj budućnosti, optimisti. Njih 80% veruje da će im biti bolje, a, u poređenju sa drugim državama, u Srbiji je nešto veći procenat onih kojima budućnost izgleda neizvesna.

Međutim, kad mladi razmišljaju o budućnosti društva u kojem žive, naglašeni optimizam nestaje a i razlike među državama postaju vidljivije (Grafik 3). Najpre, u svim zemljama je, sudeći po očekivanjima mladih, budućnost društva znatno manje ružičasta nego kada se radi o njihovoj vlastitoj budućnosti. Jedino na Kosovu mladi koji veruju da će u budućnosti biti bolje predstavljaju većinu. U Srbiji, tek trećina veruje da će biti bolje, četvrtina veruje da će biti isto a svaki peti da će biti gore. Upadljivo je da za četvrtinu mladih u Srbiji, što je značajno veći procenat nego u ostalim državama, budućnost neprozirna. Srbija ipak ne prednjači u pesimističkim prognozama. Začudo, jedina država u kojoj je, u poređenju sa Srbijom, manji procenat onih koji veruju da će biti bolje a veći procenat onih koji se plaše da će biti gore je – Slovenija. Ipak, rekli bismo, nije svejedno da li neko misli da će kroz deset godina stanje u društvu ostati na istom nivou kakvo je sada u Sloveniji ili na nivou kakvo je sada u Srbiji.

Slična rezervisanost, da ne kažemo pesimizam, mladih očitava se i kada se pitanje konkretnije odnosi na ekonomsku situaciju u njihovoj zemlji u sledećih deset godina (Grafik 4). U Srbiji je, ponovo uz izražen procenat onih koji misle da je budućnost teško prognozirati,  najmanje onih koji veruju da će situacija biti bolja, više je onih koji veruju da će biti gora nego onih koji veruju da će biti bolja. Istina, nigde (sam na Kosovu) apsolutna većina ne smatra da će ekonomska situacija biti bolja, ali je, u poređenju sa Srbijom, ovaj odnos između optimista i pesimista u drugim zemljama obrnut, npr na Kosovu je pet puta više, a u BiH i Hrvatskoj duplo više onih koji misle da će biti bolje nego onih koji kažu da će biti gore. Jedino je u Sloveniji pesimizam u pogledu daljeg ekonomskog razvoja blizak pesimizmu u Srbiji. Ako zanemarimo pitanje da li je taj pesimizam podjednako osnovan, ponovimo da nije svejedno verovati da će situacija biti na nivou današnje situacije u Sloveniji ili današnje situacije u Srbiji.

Kada smo mlade pitali koliko veruju svojim političkim liderima, opet se pojavila sličnost među njima (Grafik 5). Poverenje u političare je podjednako nisko, razlike su male, i stepen poverenja, izražen ocenama od 1 do 5, kreće se od 1,5 do 1,9. Srbija je na začelju, ali nije velika razlika između stepena poverenja koje bi na skali od 1 do 5 bio izražen ocenom 1,5 i ocenom 1,9.

Za sada smo samo istakli, ali nismo pokušali da objasnimo, diskrepanciju koju smo uočili kod mladih u Srbiji ali, u skoro podjednakoj meri, i kod mladih u drugim zemljama regiona: Naime, uprkos pesimizmu u pogledu dalje budućnosti i ekonomskog razvoja društva u kojem žive, uprkos skoro nikakvom poverenju u one koji treba da trasiraju i obezbede dalji razvoj društva, mladi sa velikim optimizmom gledaju u vlastitu budućnost. Kako to objasniti? Verujemo da se najvećim delom radi o optimizmu koji je prirođen samoj mladosti, crpenju energije iz entuzijazma koji prkosi i preprekama koje izgledaju neprelazne i koje se pred tim entuzijazmom i ruše. Ali, pričajući o konkretnim opcijama, za mnoge mlade je situacija u kojoj će oni uspeti da savladaju prepreke u društvu osuđenom na stagnaciju ili gde će se društvo naglo transformisati i krenuti nabolje, samo „varijanta B“. „Varijanta A“ za put u bolji život  za mnoge od njih je da odu da žive negde drugde, gde je život lepši ili bar normalniji.

Kao što se vidi na Grafiku 6, u svakoj državi, sem u Hrvatskoj, većina mladih razmišlja o odlasku iz zemlje. Po broju mladih koji žele ili nameravaju da emigriraju Srbija (tri četvrtine njih!) Srbija je na prvom mestu među ispitanim zemljama. Vrlo blizu je Makedonija.

Namera da se ode iz zemlje ne mora, međutim, da znači nameru da se trajno emigrira. Mnogi mladi žele da odu negde drugde da bi studirali, radili neko kraće vreme, ili naprosto iskoristili priliku da neko kraće vreme upoznaju život u nekoj drugačijoj sredini. Zato smo, umesto da poredimo samo procente mladih koji bi otišli iz zemlje, poredili procente onih koji bi otišli na deset godina i duže, što praktično znači trajni odlazak iz zemlje (Grafik 7). I po ovako definisanom kriterijumu Srbija, na žalost, prednjači među zemljama bivše Jugoslavije. Kada govore o nameri da odu iz Srbije, više od polovine mladih misli na faktički trajno napuštanje zemlje. 

Početkom 80-ih godina prošlog veka, kada su roditelji naših ispitanika živeli u SFRJ i bili otprilike istih godina kao njihova deca sada, u trenutku ispitivanja, u Jugoslaviji je bila popularna pesma Đorđa Balaševića „Računajte na nas!“, “Računajte na nas!” je imalo značenje političke poruke sa kojom se ta generacija identifikovala. Prema nalazima ove studije, poruka srbijanske dece roditelja koji su nekada bili Jugosloveni najbolje bi mogla da se opiše naslovom (još uvek neispevane) pesme „Ne računajte na mene!“. Mlada generacija u Srbiji, uprkos tome što je nezadovoljna stanjem u društvu, nije zainteresovana za politička dešavanja, niti je voljna da učestvuje u javnim poslovima, već je, umesto toga, usredsređena na svoj privatni život. Mladi su zabrinuti za budućnost i finansijska pitanja, ali su ujedno i odlučni da, svako za sebe, pronađu put ka boljem životu, a mnogi od njih taj put vide u iseljenju u inostranstvo. nema u ovome velike razlike između njih i njihove nesuđene braće i sestara, čija društva su krenula drugim stazama – hrvatske, bosanske, makedonske… itd. dece jugoslovenskih roditelja.