Iz tog mirenja sa sudbinom, politički psihoanalitičari vide naznake spremnosti na bolan kompromis koji će biti predstavljen kao zaustavljanje ‘velike Albanije’ u ipak optimalnoj tački po Srbiju s obzirom na njenu tešku pregovaračku poziciju. Da Albanci ne dođu do Vranja, rekli bi oni skloniji antivučićevskom cinizmu.

Opozicija kad razmišlja o postvučićevskoj eri, bar onaj njen deo koji ne bi da pravi kompromise oko Kosova, poštujući Ustav Srbije i njen teritorijalni integritet, trebalo bi da ukalkuliše iskustvo da je DOS, tačnije Đinđić, odmah po preuzimanju vlasti, dobio rat na jugu Srbije.

Provokacije jesu još neugodnije kad dolaze od nemačke Hrišćansko demokratske unije Angele Merkel koja je neka vrsta evropske ‘keve’ Vučićevoj stranci. Dakle, potpredsednik Evropskog parlamenta i član CDU Rajner Viland, nedavno je prilikom boravka na Kosovu, između ostalog, posetio i grob osnivača OVK Adema Jašarija. Ovaj slučaj, kao i obraćanje hrvatskog premijera Andreja Plenkovića Srbina na pravoslavni Božić u Zagrebu, pokazali su nanovo nepremostivost tabuiziranih narativa na prostorima bivše Jugoslavije. Za Albance Jašari je junak, za Srbe terorista i zločinac. Za Ivicu Dačića bestidne su Plenkovićeve božićne izjave o Tuđmanovim dometima u ‘reintegraciji’ Srba, kao i Plenkovićeve tvrdnje da nema pomirenja dok Srbija ne prizna Miloševićevu agresiju na Hrvatsku.

Ali, što je presija narativa veća, subverzije stvarnosti mogu biti nadrealnije. Da krenemo prvo od lakših ‘nadrealnih’ primera iz arhive: marta 2003. u aranžmanu Femili turista, agencije bliske tadašnjoj BK imperiji, u Beograd je, povodom osmomartovskih praznika, stigla grupa od pedesetak žena iz Tirane. Nakon obilaska srpske prestonice (uključujući i pravoslavne crkve), oduševljenim Albankama je priređen svečani ručak u vili ‘Jelena’ na Dedinju, kojem je prisustvovao i albanski ambasador. Upriličen je i prigodni kulturno – umetnički program, sa članovima KUD ‘Abrašević’ obučenim u srpske i albanske narodne nošnje. Igralo se šumadijsko kolo, ali i šota. Politički korektni novinari i pristojne Albanke (iznenađene ljubaznošću Beograđana i lepotom tada tek otvorenog Merkatora), u ćaskanju se nisu mnogo doticali politike jer se u prijatnom ambijentu ‘Jelene’ osećalo da još nije ‘klima’ za to (daleko su bili Vučić i Rama), ali i da je ovo već dovoljno senzacionalno (nadrealno). Nisu zabeležni nikakvi protesti povodom gostovanja Albanki; u smislu – ‘igra se šota u sred Beograda, a na Kosovu strada srpski narod’.

Aleksandar Vučić je pokrenuo ovih dana ritualno izjavljivanje vernosti njemu od strane koalicionih partnera. Između ostalih, oglasio se Pokret snaga Srbije Bogoljuba Karića koji u potpunosti podržava Vučića i smatra da je njegova politika najbolja za Srbiju, dok su trzavice stvar prošlosti. Ali, i u kuloarima koji razumeju dobro Kosovo, dalo se često čuti zašto se više za državne interese ne iskoristi kosovski potencijal koji ima Bogoljub Karić, u smislu mogućnosti da stvori makar bolju atmosferi između Srba i Albanaca kao preduslova za iskreniji kompromis.

Primer drugi: Nacionalni teatar Republike Albanije iz Tirane, prvi put je novembra 2005, sa Čehovljevim ‘Galebom’ u režiji Kiće Londa, gostovao na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. To je tada bilo senzacionalno. Incidenti, takođe, nisu bili zabeleženi. Doduše, neko je primetio da su ovo, ipak, bili Albanci iz Albanije, a ne ‘šiptari’ s Kosova. Međutim, evo i trećeg – najpopularnijeg primera iz arhive: Takođe, novembra 2005, emitovana je na Pinku ‘(Ne)moguća misija’ – rijaliti šou (skrivena kamera) u kojoj se glumac i voditelj Milan Kalinić, ni kriv ni dužan, obreo u fiktivnom (za tu priliku simuliranom) albanskom selu ‘Skenderbeg’ u Vojvodini. Posebno je bila interesantna koreografija u albanskim narodnim nošnjama, pred zabezeknutim Kalinićem, čije je finale bilo ‘simboličko ubijanje Srbina’. Tom prilikom u montipajtonovskom ‘Skenderbegu’ je otvoreno i dečje pozorište simboličkog imena ‘Adem Jašari’, a Kalinić umalo ne posta i ‘albanski zet’. Dala se ta skrivena kamera protumačiti i kao relaksiranje trauma i tabua na ekstreman način, kao što su Albanci posle proglašenja nezavisnosti pravili skrivenu kameru da vas na kosovskim putevima zaustavlja policija obučena kao Miloševićeva. Rajnera Viland u hodočašću Jašariju sigurno nije znao za ‘(Ne)moguću misiju’, kao ni za jedan ‘vorholovski eksperiment’ u kome se iste 2005. obreo Jašari:

Izložba ‘Odstupanje’ koja je predstavljala savremenu umetničku scenu Prištine (i čiji je integralni deo bila Jašarijeva slika, pored one Elvisa Prislija), u Novom Sadu je izazvala kontroverzne reakcije, dok ju je ultradesni Obraz u Beogradu nasilno prekinuo. Sve s Legijom kao ‘artificijelnom kontra činjenicom’, valjda u pleksiglasu. Taj ponekad nesrećni ‘pop-art’ može biti forma za preispitivanje dominantnih kulturnih hegemonija, nacionalnih i rodnih identiteta u polju vizuelne umetnosti, ali pop-art je krajnje prijemčivo sredstvo i za one druge naume, te se otuda umesto sablažnjavanja treba navikavati na to da su mnoge ovdašnje ‘ikone’ vizuelno nadišle glib (para)patriotskog socrealizma, da su emanirale u artificijelnost i postale ‘koncept’. Tačnije, uzor dela i prakse za mnoge mlade ljude čije iskustvo nije kodirano na ‘dugom putovanju u Evropu’, već kroz odrastanje u ratnim narativima.

Tih dosovskih godina bio je još jedan interesantan slučaj: Nije običnom puku bio razumljiv ‘autentični retroavangardizam’ beogradskih studenata koji su u Zagreb otišli da vide Pikasove slike i usput na Jelačića placu napravili još malo pa ‘instalaciju’ sa slikom Draže Mihailovića. I kao što Srbe ne zanima što je NDH bila i ‘izraz povjesnih težnji’ (Tuđman) , tako ni Hrvate ne zanima što su četnici spašavali američke pilote. Bitne su percepcije i iskustva na svojoj koži.

Možda je stari koncept iz vile ‘Jelena’ nedovoljno ‘preispitujući’, ali je bar razumljiviji za većinu. Možda razumljiviji i od festivala ‘Mirdita, dobar dan’. Kao što je i Skenderbeg (konjak) razumljiviji od Jašarija (pop ikone).

Tabuizirani narativi morali su u svom totalitetu izbrisati ili marginalizovati (isprazniti od idejne vrednosti) incidentnu staru simboliku. Na primer – koncept ‘Boro i Ramiz’: Narodni heroji Boro Vukmirović i Ramiz Sadiku, aprila 1943. zarobljeni su na putu iz Đakovice u Prizren kad su išli na sastanak sa Svetozarom Vukmanovićem Tempom. Oni su mučeni od strane fašističke policije i nakon toga streljani zajedno zagrljeni, jer su odbili da se razdvoje. Lik Ramiza navodno je poslužio jednim delom i kao prototip za čuveni partizanski film ‘Kapetan Leši’. Današnji narativi teško mogu objasniti na primer koncert EKV osamdesetih godina u dvorani ‘Boro i Ramiz’ u Prištini.

Ili pogledajmo jedan naoko naivan bosanski primer: Momo i Uzeir su bili narodni likovi iz popularnog zabavno-humorističkog programa ‘Cik-cak’ Radio Sarajevo. Po njima je čaršijski multietnički duh nazvao dva sarajevska UNIS-ova tornja i simbola grada. Niko nije definisao koji je od tornjeva Momo, a koji Uzeir.

Inače, u stvarnosti, Momo i Uzeir su bili glumci – Rudi Alvađ i Reihan Demirdžić. Umrli su iste 1988. godine u razmaku od samo mesec dana, pre rata koji je zatro njihovu simboliku.

Sudbina Davora Dragičevića, oca ubijenog Davida Dragičevića, i Muriza Memića, oca nastradalog mladića DŽenana Memića, u sebi ima i Bora i Ramiza i Mome i Uzeira. Bez imalo socrealizma. U kontekstu ljudskih sudbina koje nadilaze dogmu terora aktuelnih narativa.

Spomenici likovima pop kulture kompenzuju na prostorima bivše SFRJ spomenike herojima Narodnooslobodilačke borbe i bratstva i jedinstva.

Setimo se sudbine bronzanog Brus Lija u Mostaru: NJegov (anti)spomenik (‘anti’ u odnosu na oficijelnu spomeničarsku kulturu baziranu na nacionalnom junaku ili zločincu), morao je da doživi inicijaciju. Nedugo pošto je spomenik u Mostaru otkriven, polomljene su nunčake Brusu Liju. Tek time, on je ‘osveštan’, ovaploćen u svojoj BiH kontekstualnoj, simboličkoj i (para)žanrovskoj punoći.

Do nivoa pesme – ‘Udri Brus Li, ripaj Brus Li, pobi ga svi, ne daj niko da preživi od ovi ološi’.