Ako baba plače, daj joj keksa

Jedna urbana legenda tvrdi da je Ivan Tasovac u vreme pre ministrovanja, kad je vrlo vešto menadžerisao Filharmoniju kojoj je bio na čelu, zakucao i na vrata Dragana Markovića Palme.

Ako baba plače, daj joj keksa

Ako baba plače, daj joj keksa

Jedna urbana legenda tvrdi da je Ivan Tasovac u vreme pre ministrovanja, kad je vrlo vešto menadžerisao Filharmoniju kojoj je bio na čelu, zakucao i na vrata Dragana Markovića Palme.

autor teksta
Zoran Panović | Danas | Beograd 25. Jul 2017 | Kolumne

 

I kad mu je Tasovac izložio potrebu ulaganja u kulturu, Palma je navodno odgovorio: E, da sam znao za tu tvoju Filharmoniju, ne bih kupovao žirafu. U tom logičkom ključu tražite i Palmino protivljenje da mu Ana Brnabić bude premijerka. Palma, dakle, neće popustiti u domaćinskom stavu, ali će glasati za zakone i ostati u vladajućoj koaliciji.

Draga Vučićeva gošća na inauguraciji Kolinda Grabar Kitarović je nedavno u Zagrebu na nekoj konferenciji o brendiranju Hrvatske istakla da se državi čija je predsednica ne smije dogoditi Borat. Pričom o imaginarnom Kazahstanu film Borat je naneo mnogo štete realnom Kazahstanu, mada ima marketinških magova koji tvrde da je upravo s ovom opskurnom komedijom gde su scene iz Kazahstana snimane u rumunskom selu, sam Kazahstan profitirao. Nije to bitno. Bitno je da kazahstanski novinar Borat (glumi ga Saša Baron Koen) kaže da u njegovoj zemlji politički pobeđuje onaj koji najviše tereta može da okači na testise, a da fiktivni premijer fiktivnog Kazahstana može da izdrži akumulator 8,4 sekunde. Da li bi Palmi odgovarao takav mandatar-domaćin?

Već sam ovde pisao o četiri jahačice srpske apokalipse: Nekompetentnosti, korupciji, paranoji i hipokriziji. Vučićeva odluka da mandatarka bude Ana Brnabić ide na vodenicu kompetentnosti, ali je raspalila hipokriziju širom vlasti, ali i opozicije, i ti izlivi hipokrizije mogu se meriti samo sa hipokrizijom da u celoj histeriji oko odbrane ćirilice svi glavni srpski tabloidi izlaze na latinici. A to je srpski mejnstrim.

Jedna mlada aktivistkinja Srpske napredne stranke istetovirala je na ruci A. Vučić i uzburkala strasti u Srbiji. Rekla je da je taj čin izraz njenog poštovanja prema lideru i njegovim idealima o modernoj Srbiji. Verovatno mlada dama nije znala da je na razmeđu dva milenijuma jedan delija iz Valjeva na leđima istetovirao Aleksu Jokića, dugogodišnjeg Vučićevog glavnog kadrovika i bitnog socijaliste iz vremena Mirka Marjanovića.

Taj tip iz Valjeva hteo je da istetovira još jednog bitnog socijalistu iz valjevskog kraja - Milomira Minića, ali je ovaj bio zauzet da pozira, a nije mu bilo lako naći ni poster da se uzme mustra. Na koži tog Valjevca bili su i Sloba i Mira, i njujorški Kip slobode i Sveti Nikola.

Ako se sećate sjajnih trojki Milana Gurovića postignutih protiv američke reprezentacije u Indijanopolisu 2002, morate se sećati i njegovih velikih partija iz Gudijer lige pa i Čiče - Draže Mihailovića na njegovom ramenu i drame zbog zahteva iz Zagreba i Sarajeva da ne igra u tim gradovima zbog tetovaže. A sećate li se Srebrnog letača (Marvelovog superheroja) koga je istetovirao još jedan izuzetan košarkaš - Željko Rebrača?

Čuo sam i urbanu legendu da je lekar nekom dedi u zapadnoj Srbiji tokom vizite rekao - vidim da ste voleli jednu Olju pa ste joj i ime istetovirali na osetljivom mestu, na šta je deda odgovorio: E, moj doktore, tu je nekad pisalo puno pozdrava iz Bijelog Polja. Na primer, znam čoveka koji je poznih sedamdesetih na služenju vojnog roka u Ogulinu hrabro istetovirao JNA - 1804.

Predsednik je dobio uveravanja da je A. Vučić istetovirala divna devojka i na neki način joj je obećao da se neće postideti. To je bitno, jer tetovaža nije poster Slobodana Miloševića koji su kamiondžije lepile na šoferšajbne i pronosili slavu vođe širom Jugoslavije, da bi lako te postere - Sloboda se piše sa N - skinuli kad je došlo vreme. Bilo je tih postera i po obućarnicama, i po mesarama, i po berbernicama.

Tetovaže mnogo govore o duhu epohe i ličnim afinitetima

Kao i filmovi: Za potrebe jubilarnog 15. Belgrade Beer Festa snimljen je promotivni spot u tramvaju, a glavne uloge imali su Svetislav Bule Goncić i Zoran Cvijanović. Na ovaj način dat je i omaž kultnom filmu Oktoberfest, reditelja Dragana Kresoje koji je snimljen pre tri decenije. Film je freskolika urbana metafora o romantičnoj i tragičnoj mladosti, o snovima da se ode na čuveni minhenski sajam piva. S obzirom na Goncićev angažman s naprednjacima i Cvijanovićevu ulogu u satiričnom, antivučićevskom, filmu Stado, ovaj spot u tramvaju je tumačen u čaršiji i kao nacionalno pomirenje. Mada, za Vučićevo vreme, i nas u njemu, prilično je indikativna ona rečenica koju u Oktoberfestu izgovara onaj frik koga glumi Bogdan Diklić, dakle - ako baba plače, daj joj keksa.

Odjednom kao da su nam se stvari pred očima razbistrile: Kad vidimo kakav je Vučićev socijalni liberalizam, kao da se demokratski nacionalizam ne čini više samo kao bauk, pa će verovatno Vuk Jeremić na jesen probati da ga partijski profiliše i verovatno malkice emancipuje od Koštuničine rigidnosti. Sa Čedomirom Jovanovićem kao da je tek sad u punom sjaju oporosti zablistala i ideja konstruktivne opozicije. Intelektualna podrška Saši Jankoviću zbog koje je i Vučiću išla voda na usta pa je na VIP 100 javnih ličnosti morao da odgovori sa spiskom od 650 koji je u novinama ličio na spisak dobitnika nagradne igre, kao da se, podrška jelte, izvitoperila u pokušajima organizacionog formulisanja. Entropija civilnog društva topi solidan Jankovićev izborni rezultat. Partijski forumi naprednjaka pokazuju jak upliv liturgijskih obrazaca (odnos partije i vođe), što nije baš keč ol (catch all) o kakvom se partijskom obrascu često pomodno priča.

Vremena se menjaju: Predsednik Hrvatske Ivo Josipović nije hteo da dođe Tomislavu Nikoliću na inauguraciju, odnosno hteo je samo pod jednim ciničnim uslovom - da se Nikolić odrekne svog četništva. U formatu Vučića i Kolinde tako nešto deluje pomalo banalno.

Zadesio sam se prošle srede i na debati o ulozi intelektualaca u javnom životu. Isprovociran upadicama postmarksista, skup je napustio jedini prisutni intelektualac uslovno rečeno desne opcije na njemu - Milan St. Protić. Doduše, u zaštitu ga je uzeo Žarko Korać. Pecnuti Protićevim izlaganjem u kome je bilo i kritike na jednoumlje koje i dalje dolazi sa levice, postmarksisti kao da nisu uočili glavnu stvar - kako su u Srbiji postali retki, maltene unikatni intelektualci kao Protić, dakle uslovni desničari jasnih demokratskih i prozapadnih (u najboljoj tradiciji te reči) svetonazora.

Sociolog Mladen Lazić je podsetio na tri moguća određenja pojma intelektualca, a učesnici skupa su se složili da su sva tri pojma problematična za Srbiju. U devalvaciji obrazovnog sistema i cunamiju falš diploma, danas je teško prihvatiti formalno određenje pojma intelektualac koje je naveo davno profesor Vojin Milić kao rigorozni metodolog, da je intelektualac onaj ko završi fakultet. Teško da u Srbiji ima mnogo i slobodno-lebdeće inteligencije u smislu kako ju je odredio Karl Manhajm, a što znači da je intelektualac onaj koji je strukturalno nezavisan da može formulisati kritički odnos prema svom ambijentu. U svetu, a u Srbiji pogotovo, teško se može biti strukturalno nezavisan i od države i od tržišta. Tek nema one Gramšijeve organske inteligencije koja bi formulisala interes klase, posebno jer je danas teško odrediti alternativni interes. Lazić je naveo raspadanje Filozofskog fakulteta u Beogradu kao sliku Srbije, a tonovi sa skupa su generalno bili depresivni jer se iza srpske državocentričnosti krije težnja ka samodestrukciji i suženje javnog prostora. Ocena je da tabloidi preuzimaju ždanovljevsku matricu, da smo razoreno društvo saznajnog deficita, da dominira model poluintelektualca - najamnika, da se sistemski izbegava raspava o devedesetim i genezi srpskog debakla.

Učesnici skupa su se složili s mojom opaskom da se u Srbiji često brkaju kritička javnost i politička opozicija, a što pravi veliku konfuziju. Iako se ove dve kategorije često podudaraju, one strukturalno nisu isto. Vlast ne može da preuzme kritička javnost. U to čak ni praksisovci nisu verovali. Kamoli Vučić.

Komentari
demostat komentari

Nikša

Ovo je jedan od Panovićevih tekstova, koji udaraju u centar. Koji izazivaju strahopoštovanje nabeđenih mislilaca javne scene. Poštovanje, jer ne mogu smisleno da se nadovežu, a strah, jer kome će posle (Panovića) svoju prizemnost da prodaju. Slavne afere "Helikopter", "Aflatoksin", "Beograd na vodi", "Krađe izbora", "Diktatura"... njhove su jedine teme i dometi. 26. Jun 2017
Kolumne
Oklagije i prangije
Oklagije i prangije

  Znao sam čoveka koji je uvek rakiju kupovao u prodavnici iako je rođ...

Guča 57.
Guča 57.

  Jer, ni Vojvodina se ne može svesti na muziku i stil Zvonka Bogdana, al...

Srbi i U2
Srbi i U2

  Gabaritnom turnejom (pre par nedelja su imali i trijumf na Vembliju) i s...

Albanski pazl
Albanski pazl

  U holu zgrade Vlade Albanije nalazi se izložba - instalacija - o tri ma...

Kazalište u Pljevljima
Kazalište u Pljevljima

  Uzmimo ilustracije radi, jednu tromeđu iz doba mira - onu Srbije, Crne ...

NAJČITANIJE
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

Sindikalni interes iznad partijskog
Sindikalni interes iznad partijskog

Položaj i tretman  sindikata u Nemačkoj je nesporno među najboljima u Ev...

Novi nemački plan za Balkan: Berlin plus – "soft 1948"
Novi nemački plan za Balkan: Berlin plus – "soft 1948"

  Plan je obznanio 31. maja nemački šef diplomatije Zigmar Gabri...

Lukava predaja Krajine temeljno pripremana
Lukava predaja Krajine temeljno pripremana

  Ustaj, samo što nije počelo”, trgao me u pet do pet u zoru...

Od nacionalizma do patriotizma
Od nacionalizma do patriotizma

  Ovo nije predavanje u naučnom smislu, nije ni govor u tradicionalnom sm...

2017. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

Izrada sajta Creative Web