sećate li možda, vi malo matoriji, ‘švedskih detektora’? sredinom osamdesetih godina narod je gledao televiziju, a nije prijavljivao televizore jer je tv pretplata išla preko prijavljenog televizora.

kad ga ‘odjaviš’, neko ti u ime države dođe u kuću i bukvalno ti zapečati televizor. Čak i ako je bio ‘crno-beli’. da bi država uterala pretplatu neko se tada setio da snimi spotove kako inspekcije idu po srbiji sa ‘švedskim detektorima’ koji ‘lociraju’ neprijavljene televizore. ‘detektori’ su ličili na kombinaciju tv antena i rašlji za pronalaženje izvora vode ili zlatnih žila. narod se mnogo manje plašio ‘švedskih detektora’ nego kasnije pomračenja sunca. pred završene predsedničke izbore sam čuo da prost narod govori kako na biračkim mestima imaju ‘nevidljive kamerice’ pa da ‘ovi’ znaju ako si izneverio. ‘skrivene kamerice’ su izgleda bile bolja fora od one iz vremena milana stojadinovića – drugog opanka koji dobiješ tek kad ‘naši pobede’, jer onaj prvi opanak dobiješ pre glasanja. naravno, da nije vučić pobedio zbog ‘kamerica’, ali resursa, brejmstorminga (asocijativnog agitpropa), usluga, mobilizacije i perfidnih caka koje utiču na ‘mentalitet’ je bilo. što kaže jedan moj komšija: ‘od ovih vučićevih što dolaze na vrata, ili mi telefonom nude kardiologa da me pregleda, više me nervira što ovi moji nikako da svrate’. kažem mu ‘tvoji su na tviteru’, ali šta to znači čoveku koji ne pravi jasnu razliku između tvitera i bitumena.

tek je zavodljiva i zavaravajuća teza da bi janković oterao vučića u drugi krug i tamo ga uz podršku ‘celokupne demokratske’ javnosti ‘samleo’ samo da su izborni uslovi bili pošteniji.

iako sam znao rezultate relevantnijih istraživanja javnog mnjenja, tek sam bio siguran da vučić pobeđuje sa ‘kvalifikovanom većinom’ (bez natezanja) kad sam čuo prijatelje koji su me uveravali da ne znaju nikoga ko je za vučića, iako sam ih podsetio da devedesetih nismo znali nikoga ko je za miloševića.

najbizarnije u svemu je činjenica da je predrag koraksić koraks nacrtao karikaturu na kojoj još na startu trke neki čika s logom demostata uručuje vučiću nagradu za osvojeno prvo mesto. dok su drugi trkači još u startnoj poziciji čekajući pucanj za početak trke. karikatura je indikativna: demostat je prvi rekao da neće biti drugog kruga, i prvi je maltene pogodio u procenat vučićev rezultat, ne zato što ga podržava ili voli, već zato što je to jednostavno bilo tako. nažalost, ni koraks nije pročitao analizu glavnog istraživača demostata srećka mihailovića zašto se ovakvi rezultati dešavaju srbiji. srećko mihailović je istraživao društvo još dok se vučić nije rodio. zaposlio se na omladinskoj radnoj akciji 1969. godine, potom je radio u savezu socijalističke omladine. osnovao je i bio rukovodilac njenog istraživačko-izdavačkog centra. kad je stane dolanc zabranio da se u zgradu centralnog komiteta saveza komunista jugoslavije (u kojoj je bio i savez socijalističke omladine) ulazi u patikama, srećko je ušao u patikama. dolanc ga je video i pozvao na raport. pitao ga je što je u patikama, a srećko je odgovorio zato što nema para za cipele. onda se desio opskurni epilog: dolanc je izvadio novčanik iz džepa i pitao srećka koliko koštaju cipele da mu ih kupi?

no vratimo se na temu.

kao što ozbiljan lekar pacijentu, nezavisno od toga da li ga voli ili ne, da li mu je pacijent simpatičan ili ne, jasno kaže koliko ima triglicerida u krvi, tako i ozbiljna agencija za istraživanje javnog mnjenja kaže kakvo je društvo i kakva je verovatnoća da će ono fermentisati određene rejtinge. ako vučića i njegove tretirate kao ‘trigliceride’, onda vam mi kažemo koliko ih ima, a to ne znači da mi radimo za nekoga. mi vam kažemo – jedite grejpfrut, a vi i dalje jedete margarin. zašto se pristaje na izbore ako maja gojković ‘suspenduje parlament’?

da li je opet kriv narod i kome? da li uopšte postoji ‘narod’ kao sociološka kategorija? obratite pažnju šta kaže mudri jirgen habermas: ‘javno mnjenje ne postoji kao takvo, već se u najboljem slučaju mogu izdvojiti tendencije koje u datim okolnostima deluju u pravcu stvaranja javnog mnjenja’. nama nije teško da po sto puta ponavljamo naše nalaze, pa kad se setite, vi ih i pročitajte ne gledajući samo u ogoljene procente kao krava u mrtvo tele. još oktobra 2016. zaključili smo kakva je ‘pozadina vlasti’, isticali moćnu političku partiju kao glavni kanal socijalne pokretljivosti, te zato oni koji ga koriste (i imaju koristi) imaju i svoje liste ‘kapilarnih glasova’. demostat je naglasio da je autoritarnost u ekspanziji, demokratija da je u recesiji, a ukoliko bi vam od nalaza zastalo nešto u grlu, srećko mihailović vam je objasnio da je to ‘žvaka nacionalizma’.

dakle, da ukratko obnovimo gradivo: Živimo u partijskoj državi, u sistemu izrazite nadmoći jedne široko podržane partije i gotovo apsolutne dominacije jedne koalicije, uz urušenu i spolja srušenu i međusobno posvađanu pa i sukobljenu opoziciju. u nas je dominantna podanička politička kultura koju obeležava raširena autoritarna orijentacija (razumevanje za ‘čvrstu ruku’ jakog vođe) nerazumevanje demokratije, apolitičnost, antipartizam, izažena etnička distanca… fromovski rečeno, na delu je i dobrovoljni ‘beg od slobode’ u društvu koje je ‘razoreno’ (profesor dragoljub mićunović govori o zovu monističke prošlosti) – iza etike delanja ne stoji etika uverenja, dok je u ravni normiranja društvo ‘razoreno’ – kako to imaju običaj da sociolozi slikovito kažu. e, sad probajte u takvom ambijentu da razumete fiskalnu konsolidaciju, retitoizaciju regiona, međunarodni konsenzus podrške vučiću, agoničku disperzivnost opozicije, mimikrijsko kurvanje pojedinih stratuma takozvane srednje klase, realno identifikovanje prekarijata, poziciju seljaštva, revizionizam raznih fela, karakterizaciju studentskog bunta u paranoidnom društvenom ambijentu, omalovažavanje spontaniteta društvenih procesa (ko je organizator?)…

kognitivna disonanca u srbiji je zjapeća, manifestacije seljačkog staljinizma su eklatantne, ali je i podrška zapada neupitna. apsurdi čine dijapazon: proklamovani svetonazori magle se u recidivirajućoj stvarnosti. režimska propaganda ‘briselsku srbiju’ poistovećuje sa ‘pretkumanovskom’, dok istovremeno režim otvara pristupna eu poglavlja i ostavlja utisak posvećenosi u tome. vučić je vodio kampanju ‘spržene zemlje’ kao fanatizovani opozicionar sa državnim resursima na raspolaganju. uspesima spoljne politike kompenzuju se deficiti unutrašanje. to se vidi i u situaciji još do kraja nedefinisanog studentskog bunta. i tu bi zaista vučić možda želeo da više liči na tita nego u regionalnoj i međunarodnoj politici. naći način da se studenti zamantaju i preveslaju. ko bi mogao biti vučićev veljko vlahović? vulin? dačić? rasim je teške zadatke obavljao u raznim vladama po raznim pitanjima. da li bi mogao i ovaj? da li bi ga studenti izviždali? bilo bi interesantno kako bi vučić sad rešio ‘kordon u kolarčevoj’? (onaj je rešila litija s patrijarhom pavlom). vučiću je stalo do imidža na zapadu i zato nije lako prema studentima primeniti putinovske mere.

srećko mihailović bio je jasan na vreme: ‘penzioneri srbije i angela merkel su izabrali – vučić je predsednik republike, a cinici bi dodali da je on istovremeno ne samo prvi čovek izvršne vlasti, što je inače i bio, već i prvi čovek svake druge vlasti’.

političar vešt i iskusan kao vučić, naravno da je lako autoritarni karakter političke kulture u srbiji pretvorio u svoj rejting, a podaničko-klijentelistički mentalitet u piramidu moći koja se očas posla transformisala u izbornu logističku mašinu. rekli smo da saša janković i vuk jeremić predstavljaju antipartijski karakter političke kulture i veliko je pitanje da li će saša janković uspeti da formira organizovanu i idejno profilisanu političku partiju ili će se sve opet zaglaviti u nekom ‘pokretu’. da ne budemo opet pogrešno shvaćeni: ‘civilno društvo’ može da ima, to je i poželjno, jak kritički i projektni potencijal, ali ‘civilno društvo’ ne može da vlada ako kao takvo ne pobedi na izborima. problem je što ‘civilno društvo’ često širi prezir prema partizmu i na paradoksalan način pokušava da depolitizuje politički sistem. moramo konačno u srbiji da počnemo da razlikujemo političku opoziciju od kritičke javnosti. nekad se one mogu poklopiti (u dva studentska protesta u kojima sam aktivno učestvovao devedesetih tako je bilo), ali se ne smeju identifikovati. izraženoj etničkoj distanci odgovara kandidat vojislav šešelj, ali nemojte da pomislite da je zbog njegovog lošeg rezultata etnička distanca manja. recidiviranje kroz ‘radikalske talase’ kompenzuje taj ‘gep’. šešelj je sad podržao studente (ne znam da li je to cinično), ali se sećam šta je nama rekao devedesetih kad smo tražili da nam uvaži zahteve: ‘kad kao studenti izađete na izbore, uvažiću vas shodno broju mandata koje osvojite’.

ako je od šest članova ovog srpskog društva gotovo njih pet autoritarno, taj broj, dakle, prevazilazi broj onih koji glasaju za vučićevu koaliciju, šešelja i još neke. dakle, autoritaraca ima dovoljno i u ‘demokratskoj opoziciji’ i u ‘civilnom društvu’ (bez nivelacija), a to se da svakodnevno primetiti u difamacijama i seljačkom staljinizmu po društvenim mrežama koje jesu izraz demokratizacije, ali i talog kolektivnog podsvesnog koje se iz njih izliva kao iz kanalizacije. evo i ličnog primera: meni se vade iz arhive slike sa kafe pred koncert krozbija, stilsa i neša (bez nila janga), sa draganom bujoševićem, nebojšom krstićem i vladimirom vuletićem (koji su bili na istom koncertu), sa komentarima koji aludiraju da sam deo nekog ‘štaba’, dok mi s druge strane botizirani ljubitelji vlasti zameraju što govorim na panelu sa jovom bakićem i mišom Đurkovićem, gde je još u publici, zamislite, i profesor miodrag zec. i što se u nečemu čak i slažemo. evo, da prijavim: jednom smo se u trstu pred koncert brusa springstina u nekom kafiću (samo za različitim stolovima) našli bujošević, krstić, moja malenkost, ante tomić i muharem bazdulj. šta ako naprednjaci izvuku sliku gorana ješića i mene s pepersa u inđiji? da li će me pohvaliti janko baljak? razumem degene s mreža koji ništa ne razumeju, ali ne razumem tobože ozbiljne javne ličnosti što se služe ovakvim denunciranjima.

za vučića su glasali i oni (nije ih malo) koji zaista misle da ima nade i da srbija ide napred, glasali su i oni koji misle da ima nade samo za njih (lukrativni momenti), a srbija će se nekako, kao i do sada, snaći, ali glasalo se iz čisto iracionalnih motiva – iz vere u vođu, ‘u spiritualnu’ povezanost s njim, u njegovu odlučnost da rešava probleme, a tu veru ne treba mešati sa racionalnom političkom harizmom. a nije da i tih komponenti nema i u vučićevom liderstvu, ali često je presudna ‘začaranost’ onih koji ne mogu da ‘povežu’ šredera i blera sa nato bombardovanjem, ali bi zato svaka podrška sa zapada jankoviću ili jeremiću bila predstavljena kao da ih je lično podržao niko drugi do porošenko. a znamo šta to znači u ovdašnjim kontekstima ‘panslavizma’.

beli preletačević je izašao iz okvira mladenovačko potkosmajskog areala – životnog prostora. ali, mladenovac ostaje ‘kumrovec antipolitike’. demostat je napisao i ovo: ‘aleksandar vučić ima više pristalica kod onih koji imaju više od 50 godina, među biračima sa osnovnom ili srednjom školom, u istočnoj i jugoistočnoj srbiji, i nadasve – penzioneri. vučić je manje cenjen kod birača koji imaju manje od 50 godina, među biračima sa višom školom i fakultetom, među beogra|anima…’ demostat je potcenio donekle sašu jankovića (a ko nije od agencija?), a pokazalo se i da vuk jeremić nema podršku u zapadnoj srbiji kako se nadao. a bez zapadne srbije nema opozicije. to je već aksiom.

da mnogo ljudi ne živi dobro u srbiji to znamo, ali kao da ponekad potcenjujemo broj onih koji ne žive loše. ‘srednje klase’ ipak izgleda ima više nego šti mislimo, i sudeći po rezultatima izbora nije sva jankovićeva. potcenjuje se ponekad mimikrijski komformizam ‘srednje klase’, a precenjuje njena famoznost. građanska svest se i dalje može pre razviti u srednjoj klasi, ali nije joj imanentna. koliko realno ‘srednju klasu’ uznemirava zov monizma kome hrlimo?

budite višedimenzionalni u praćenju izbora: da li su vučićeva izborna baza bili i vlasnici 2,2 miliona nelegalnih objekata u srbiji? iako je vučićeva propaganda upravo košarkaškog trenera dudu ivkovića, koji je podržao jankovića, prozivala za ‘nelegalni objekat’. za koga su glasali takozvani bosanci (srbi poreklom iz bosne)?, a za koga većinski ‘grobari’? kenedi bi bio ponosan na srpske penzose kad bi video šta oni mogu da učine za svoju državu umesto ona za njih. masovno za vučića uprkos smanjenju penzija. da li mislite da se uvukao strah? da li ste za vreme borisa čuli tako često – ‘nećemo o tome preko telefona’. Čak i kad govore o ceni ‘žive vage’ u valjevskoj mionici i o pvc stolariji. da ne pominjemo neku ‘kombinaciju’. ili je to samo još jedna pomodna paranoja? kako će vučić rešiti ustavni rebus i ‘šetanje moći’ – da li će biti ‘boris na steroidima’?

može li biti ‘erdoganizacije’ one zemlje koju ovih dana londonski gardijan preporučuje kao turističku destinaciju? i da li to što nemački demohrišćani misle da je upravo sns spremna da sprovede socijalno-tržišne reforme, prevazilazi vučićeve ‘obaveze prema kosovu’, jer ga navodno samo zbog toga podržavaju i zbog svojih investitora pride? sećate li se kako je vuk drašković 1992. zagrlio milana panića i zapevao ‘moj milane, jabuko sa grane’? da li imate osećaj da je šutanovac tako podržao jankovića, i da li bi se saša migoljio?’

da li je bilo ikakve levičarske poruke na ovim izborima sem par okoštalih rečenica nenada Čanka. obratite pažnju: martin šulc, kao kandidat nemačkih socijaldemokrata za kancelara, postavio je čini se realnu strategiju – ‘kao zaštitnik radnog naroda boriće se protiv populista’. pomenu li kod nas neko ‘radni narod’?