Da je Srbija umesto negativne anticipacije sa AB revolucijom poznih osamdesetih, prva raspisala demokratske višepartijske izbore u SFRJ, možda i Makronov protokol ne bi bio toliko danas birokratski zlurad pa da kosovskog predsednika postavi na mnogo bolje mesto u Parizu od srpskog.

AB revolucija je straćila reformsku i nacional-demokratsku energiju Srbije. Ona je restaljinizovala komunističku partiju i državu, i bila direktna negacija tekovina 1948. i procesa destaljinizacije. Kako se istorija surovo poigrala s nama. Koštunica nam je trebao 1990, a ovo sada bi možda bilo pravo vreme za Miloševića.

Koliko je sve opskurno pokazuje činjenica da je poznih osamdesetih godina za vožda Srbije izvikan čovek koji kao predsednik Srbije nikad neće doći u Užice i Čačak. U Titovom Užicu je doduše bio 1988, ali samo u večernjim satima na sastanku sa privredno-političkim aktivom, dok se koja stotina građana okupila na ulici fascnirana mistikom novog vođe. U Čačak je probao da uđe 1992. ali jer u Preljini zasut jajima pa se vratio.

Milošević je zaista bio gotovo unikatna ličnost u komunističkom establišmentu koja se oslobodila kominternovskog kompleksa srpske hegemonističke krivice, ali u vreme pada Berlinskog zida, restaljinizacija je jednostavno bila pogrešan smer. Danas je hibridno drugačije. Kao što  postoji neliberalna demokratija postoji i liberalni staljinizam. Etatizam danas dobija novu suštinu.

AB revolucija je relativizovala druge nacionalizme na prostorima Jugoslavije koji su umeli da zaigraju na kartu antikomunizma, ili da koketiraju sa nadirućom ideologijom ljudskih prava i kraja istorije.

Apsurdno, ali biblija AB revolucije koju niko ne citira bila je Miloševićeva zbirka impregnirana upravo birokratskim rečnikom pod metaforički jakim naslovom Godine raspleta. Ta sintagma je morbidno-cinično određenje epohe. Tek je bizarno da je pregovor toj bibliji napisala Desanka Maksimović koja o Miloševiću tu između ostalog ističe: Milošević svom dušom želi da nam narod ne bude preveden žedan preko vode neuk pored nauke, sirot pored bogatog tla, pored tolikog napretka u Evropi, da ne očami zaostao. Takav ogroman uticaj na ljude, na mlade, na naciju - kako kaže velika pesnikinja - može zaista samo čovek visoke harizmatske snage. I tu nije pogrešila.

Često se zaboravlja da Milošević od 1992. sa svojom Socijalističkom partijom više ne može da vlada sam, i da nakon devetomartovskih demonstracija 1991. nikad više nije povratio snagu AB revolucije čiji je zenit bio miting na beogradskom Ušću ciničnog naziva Miting bratstva i jedinstva. Na tom mitingu je pisac Čarapa kralja Petra Milovan Vitezović rekao da se dogodio narod.

Zlokobni su koncentrični krugovi srpskog populizma na tragu AB revolucije: Da je Koštuničin miting – Kosovo je Srbija sa piromanskim epilogom umesto 21. februara održan 2. marta 2008, to bi bilo tačno na 20 godina od prvog velikog mitinga koji je otvorio novu stranicu srpskog populizma s tektonskim posledicama po Srbiju i prostor bivše Jugoslavije. Tog 2. marta 1988. ispred tadašnje Skupštine SFRJ, Milošević se obratio okupljenim studentima i građanima ističući da će biti kažnjeni i uhapšeni svi oni koji su se poslužili ljudima da manipulišu radi ostvarivanja političkih ciljeva protiv Jugoslavije. Iz mase se čulo Uhapsite Vlasija!, a Milošević je na to uzvratio: Ne čujem dobro, ali uhapsiću. Prema izveštaju tadašnje TV Beograd na mitingu je bilo oko 300 hiljada ljudi, dok su umerenije (objektivnije) procene navodile brojku od 50 hiljada.

Ipak pravi AB trijumf dogodio se 19. novembra 1988. na beogradskom Ušću. Bitku za Kosovo mi ćemo dobiti bez obzira na prepreke koje nam se postavljaju, rekao je tada Milošević. Kosovizirana Vučićeva opozicija bi morala da prouči i ovaj govor da ponekad nenamerno ne bi zazvučala slično, pa utoliko i apsurdnije posle svega.

Estetizacija mitinga na Ušću bila je kriptojugoslovenska. Na Ušću je bilo oko milion ljudi, prema TV Beograd, ili nekoliko stotina hiljada prema objektivnijim medijima. Veliki skup na Gazimestanu (28. jun 1989), bio je Miloševićev programski miting koji je kao i Ušće – postao metafora. Takve domete Milošević više nikada nije ponovio, a spontanost prihvatanja kulta vremenom je sve više isparavala u odnosu na režiranu komponentu njegovih mitinga, sa autobusima i lanč-paketima. Sve do staljinističke fotomontaže u Večernjim novostima s mitinga u Beranama gde se Milošević pojavio u funkciji predsednika SR Jugoslavije.

Treba biti precizan: Drugi veliki skup na Ušću 11. marta 1991 (procene od 30 do 150 hiljada prisutnih), a često se meša s 19. 11. 1988. bio je reakcija na 9. mart i studentsku Terazijsku česmu. Taj skup se tek održao pod karikaturalnim sloganom Za odbranu Republike, za ustavnost, slobodu i demokratiju.

To je bio prvi kontramiting, ali na distanci. Za razliku od onog iz 24. decembra 1996, ovde nije bilo fizičkog kontakta dve suprotstavljene grupe, iako je bilo poziva da se krene. Na primer od tadašnjeg načelnika Generalštaba Veljka Kadijevića. Miloševićevi štabovi obnovili su slavu Stojadinovićevih i Titovih mitinga, patentirali su kontramiting, kao što je Otpor patentirao obojene revolucije. Opozicija je 1996/97. sa studentima koncepcijski razvila takozvanu protestnu šetnju, a do tada statični radikali i SPS u svojim potonjim antihaškim skupovima, kao metod prihvataju difuzni protest.

Pored srpskog Saveza komunsita miting na Ušću organizovao je i Socijalistički savez radnog naroda Srbije. Na čelu te organizacije koja je simulirala pluralizam nalazio se Bogdan Trifunović. Da baš ne preteramo, ali u jednom trenutku poznih osamdesetih uprkos enormnoj popularnosti, činilo se da je i Slobodan Milošević u nekom trijumviratskom aranžmanu – sa Borisavom Jovićem i Bogdanom Trifunovićem. Milošević jeste bio neosporni lider, mada je tada bilo utisaka da su Jović i Trifunović više ozbiljni saradnici  nego puke marionete, te da se u kadrovskoj kombinatorici vuku pragmatične rokade u rasponu od Socijalističkog saveza radnog naroda do Federacije.

Uostalo, trijumf AB revolucije u Crnoj Gori iznedrio je i  mladi i lepi crnogorski trijumvirat - Momir, Milo i Sveto. Možda ste zaboravili i da je Tomislav Nikolić 2009. predložio neku vrstu trijumvirata s Tadićem i Koštunicom (hitro odbačen od potencijalnih partnera). Sem Vitezovićevog naroda koji se dogodio ne pamte se ostali suport govornici vođi. Niko se, na primer, ne seća šta je govorio subnoraš Mihailo Švabić, kao član Saveta Federacije, ili Katarina Gojković, studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti. Doduše, sretao sam ljude koji su se čudili otkud to da je Svetislav Basara govorio na Ušću, mešajući ga sa akademikom Svetomirom Arsićem - Basarom.

Milošević tada govori kao predsednik Centralnog komiteta srpskih komunista. Tražio je solidarnost jugoslovenskih naroda za uspostavljanje mira i reda na Kosovu. Za Srbiju od Kosova tada nije bilo prečeg zadatka.  Milošević je branio Titovu Jugoslaviju, veličanstvenu revoluciju, pozivao se na radničku klasu. Zamena teza bila je perfidna. Ali i nefunkcionalna za teška iskušenja pred kojima se nalazila Srbija.

Ušće je bilo populistički odgovor na otpore Miloševiću u saveznoj državi i partiji. Šuvar je pokušao na 17. sednici CK SKJ dobiti podršku za plan kojim bi savezno partijsko rukovodstvo nedvosmisleno osudilo Miloševića i njegovu politiku. Taj plan, međutim, nije uspeo zbog nejasnog stava Organizacije SKJ u JNA. Interesanto da je AB revolucija sa svojim uspostavljenim načinom mišljenja iznivelisala kao antisrbe (maltene kao ustaše) Antu Markovića, Stipu Šuvara, Ivicu Račana, Franju Tuđmana i Stjepana Mesića. Krah izvoza AB revolucije označio je i kraj ambicijama da Milošević bude novi Tito na nivou Jugoslavije.

Milošević je višepartijske izbore raspisao zato što je morao, a ne što je hteo. On je ustvari želeo demokratski centralizam, povrtak otuđenog vrha partijskoj bazi. Famozno nacionalno jedinstvo. Taj novi stil u biti je bio autoritaran.   

Zavodljivom utisku glasnosti (shvaćenoj kao nacionalno buđenje) doprinela je poseta Mihaila Gorbačova Beogradu u proleće 1988. i susret s Miloševićem. Srpska perestrojka - AB revolucija, postala je suprotnost. Umesto glasnosti, u njenoj bito bila je medijska manipulacija čije mutirane metode i danas vidimo na delu u Srbiji.

Kultura i Crkva su radile svoj deo posla. Kao đake iz provincije odveli su nas da gledamo Kolubarsku bitku u Jugoslovensko dramsko pozorište (rađenu prema Ćosićevom Vremenu smrti). Glumac se prodere - Pomoz Bog junaci!, a cela sala uzvrati gromko - Bog ti pomogo. Krv je bila u očima publike. Manipulisalo se sa istorijom i ugroženošću.

Sad je Ušće poznatije po Beer festu, Ceci, Stonsima i Metalici. Ili je Milošević tu i dalje samo prvi među jednakima.